Ispričao sam vam ove pojedinosti o asteroidu B 612 i poverio vam njegov broj zbog odraslih osoba. Odrasli vole brojeve. Kad im pričate o nekom svom novom prijatelju, nikad vas ne pitaju o onom što je bitno. Nikad vam ne kažu: „Kakav je zvuk njegovog glasa? Koje igre najviše voli? Skuplja li leptire?“ Pitaju vas: „Koliko ima godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko mu otac zarađuje?“ I tek tada veruju da su ga upoznali. Ako odraslima kažete: „Video sam lepu kuću od ružičaste cigle s muškatlama u prozorima i golubovima na krovu...“, oni neće moći da zamisle tu kuću. Njima valja reći: „Video sam kuću od sto hiljada franaka.“ Tada će uzviknuti: „Kako je lepa!“ Isto tako, kažete li im: „Dokaz da je Mali Princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao, što je želeo ovcu. Kad čovek želi ovcu, to je dokaz da postoji“, oni će slegnuti ramenima i smatraće vas detetom! Međutim, ukoliko im saopštite: „Planeta s koje je došao Mali Princ jeste asteroid B 612“, biće zadovoljni i neće vam više dosađivati pitanjima. Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima.“ U svom kratkom letu od asteroida B 612 do čudne i njemu strane planete Zemlje mali princ otkriva nekoliko drugih planeta i njihovih stanovnika. Svi su oni uobraženi i samoživi i bez ikakve ljubavi ili razumevanja obavljaju poslove koji malom princu izgledaju kao da su potpuno besmisleni i beskorisni. Iz duhovne pustinje takvih svetova mali princ se spušta na Zemlju gde kao slučajno pada u stvarnu pustinju – Saharu. Na toj Zemlji bez ljudi, on malo-pomalo spoznaje da su rad, prijateljstvo i ljubav vrednosti bez kojih čovek ne može da živi.