Zašto su „Male žene“ i dalje važne: 150 godina kasnije
Jedan od razloga zbog kojih sam naučila da čitam je taj što sam mogla da razumem „teške knjige“ poput „Malih žena“, jer su mi ih čitali dok ja to još nisam mogla i znala. Sećam se heroina koje je stvorila Luiza Mej Olkot – sestara Marč – iz tog perioda mnogo življe nego stvarnih ljudi kojih se sećam kroz maglu.
Kao i Šarlota Bronte, Olkot je imala zadatak da izdržava domaćinstvo. Bronson Olkot, njen otac, koji je bio prijatelj sa Emersonom i Toroom, bio je i osnivač Fruitlandsa, kratkotrajne utopijske zajednice. On je toliko bio fokusiran na vođenje „besprekornog duhovnog života“ da bi ponekad zaboravio da uopšte ima porodicu. Njegovi periodi nestabilnosti, njegova iskrivljena shvatanja stvarnosti i njegovo odbijanje (ili nemogućnost) da zaradi da prehrani porodicu značili su da su oni često morali da se sele i da budu razdvojeni. Ipak, Bronson je prepoznao dar koji je njegova ćerka imala i trudio se da je ohrabruje da nastavi sa pisanjem. Luiza je već sa dvadeset godina objavljivala priče, a nakon što se vratila iz Građanskog rata u kom je služila kao medicinska sestra, počela je da piše i romane.
Kada je njen izdavač zatražio da napiše knjigu o devojkama, nije bila oduševljena. Čak je jednom prijatelju rekla da ona ne može da napiše priču o devojkama, jer o njima zna malo, a i to malo što zna zna zbog svojih sestara. Pri tom je dodala da je ona uvek više volela momke. Međutim, istrajala je, a kada su „Male žene“ objavljene u septembru 1868. godine, dve hiljade primeraka je bilo prodato za samo dve nedelje. Knjiga nikada nije prestala da se štampa, a pojavila se u stotinama izdanja i desetinama stranih prevoda.
Kada se radi o adaptacijama romana – za radio, pozorište ili filmsku industriju – naići ćete na spisak zanimljivih činjenica, posebno interesantnih zbog izbora glumaca za uloge. Prijatno je razmišljati o tome koliko li je samo osvežavajuće bilo za Ketrin Hepbern da glumi Džo Marč kao potpunu muškaraču u Kjukorovom filmu iz 1933. Ostale uloge bile su manje uspešno podeljene – problem koji i dan-danas postoji, jer se više pažnje posvećuje tome da imate zvezdu u filmu, nego da pratite radnju dela po kom snimate. U filmu iz 1933. godine, „Ejmi, koja bi trebalo da ima dvanaest godina, glumi dvadesettrogodišnja, a pri tom i trudna, Džoan Benet. Kada više nije mogla da sakrije da je trudna, morali su da prepravljaju svu garderobu na setu. [...] Daglas Montgomeri bio je previše ulickan da bi glumio Lorija, koji je trebalo da ima petnaest godina, a glumi ga Montgomeri koji ima dvadeset šest i koji izgleda kao da ima trideset.”
„Kao što je Hemingvej tvrdio da je celokupna američka književnost koju su napisali muškarci na neki način proistekla iz Tvenovog Haklberija Fina, tako isto se može reći da je većina književnih dela koja su napisale žene u Americi bila pod uticajem „Malih žena“, smatraju En Bojd Riju, profesorka na univerzitetu u Nju Orleansu koja je nedavno objavila autorkinu biografiju. Ona razmatra i raspravu o tome „da li ’Male žene’ više naginju ka realizmu ili, pak, sentimentalizmu“, i načine na koje su feministkinje hvalile – i kritikovale – roman zbog (premalo ili previše) opisa ženskih seksualnih iskustava. Konačno, ona se zalaže za pozitivan uticaj koji knjiga ima, posebno se osvrćući na lik Džo, koja stavlja učeni život ispred privilegija, lepe odeće i momaka. U novije vreme, broj onih koji čitaju ovaj roman se smanjio i retkost je da se o njoj predaje u školama, gde, Riju navodi, mnogi predavači smatraju da će, zahtevajući od dečaka da čitaju roman sa rečju „žene“ u naslovu, neke od njih to trajno odvratiti od čitanja.
Autor: Fransin Prouz
Izvor: nytimes.com
Prevod: Nataša Đuričić
Kao i Šarlota Bronte, Olkot je imala zadatak da izdržava domaćinstvo. Bronson Olkot, njen otac, koji je bio prijatelj sa Emersonom i Toroom, bio je i osnivač Fruitlandsa, kratkotrajne utopijske zajednice. On je toliko bio fokusiran na vođenje „besprekornog duhovnog života“ da bi ponekad zaboravio da uopšte ima porodicu. Njegovi periodi nestabilnosti, njegova iskrivljena shvatanja stvarnosti i njegovo odbijanje (ili nemogućnost) da zaradi da prehrani porodicu značili su da su oni često morali da se sele i da budu razdvojeni. Ipak, Bronson je prepoznao dar koji je njegova ćerka imala i trudio se da je ohrabruje da nastavi sa pisanjem. Luiza je već sa dvadeset godina objavljivala priče, a nakon što se vratila iz Građanskog rata u kom je služila kao medicinska sestra, počela je da piše i romane.
Kada je njen izdavač zatražio da napiše knjigu o devojkama, nije bila oduševljena. Čak je jednom prijatelju rekla da ona ne može da napiše priču o devojkama, jer o njima zna malo, a i to malo što zna zna zbog svojih sestara. Pri tom je dodala da je ona uvek više volela momke. Međutim, istrajala je, a kada su „Male žene“ objavljene u septembru 1868. godine, dve hiljade primeraka je bilo prodato za samo dve nedelje. Knjiga nikada nije prestala da se štampa, a pojavila se u stotinama izdanja i desetinama stranih prevoda.
Kada se radi o adaptacijama romana – za radio, pozorište ili filmsku industriju – naići ćete na spisak zanimljivih činjenica, posebno interesantnih zbog izbora glumaca za uloge. Prijatno je razmišljati o tome koliko li je samo osvežavajuće bilo za Ketrin Hepbern da glumi Džo Marč kao potpunu muškaraču u Kjukorovom filmu iz 1933. Ostale uloge bile su manje uspešno podeljene – problem koji i dan-danas postoji, jer se više pažnje posvećuje tome da imate zvezdu u filmu, nego da pratite radnju dela po kom snimate. U filmu iz 1933. godine, „Ejmi, koja bi trebalo da ima dvanaest godina, glumi dvadesettrogodišnja, a pri tom i trudna, Džoan Benet. Kada više nije mogla da sakrije da je trudna, morali su da prepravljaju svu garderobu na setu. [...] Daglas Montgomeri bio je previše ulickan da bi glumio Lorija, koji je trebalo da ima petnaest godina, a glumi ga Montgomeri koji ima dvadeset šest i koji izgleda kao da ima trideset.”
„Kao što je Hemingvej tvrdio da je celokupna američka književnost koju su napisali muškarci na neki način proistekla iz Tvenovog Haklberija Fina, tako isto se može reći da je većina književnih dela koja su napisale žene u Americi bila pod uticajem „Malih žena“, smatraju En Bojd Riju, profesorka na univerzitetu u Nju Orleansu koja je nedavno objavila autorkinu biografiju. Ona razmatra i raspravu o tome „da li ’Male žene’ više naginju ka realizmu ili, pak, sentimentalizmu“, i načine na koje su feministkinje hvalile – i kritikovale – roman zbog (premalo ili previše) opisa ženskih seksualnih iskustava. Konačno, ona se zalaže za pozitivan uticaj koji knjiga ima, posebno se osvrćući na lik Džo, koja stavlja učeni život ispred privilegija, lepe odeće i momaka. U novije vreme, broj onih koji čitaju ovaj roman se smanjio i retkost je da se o njoj predaje u školama, gde, Riju navodi, mnogi predavači smatraju da će, zahtevajući od dečaka da čitaju roman sa rečju „žene“ u naslovu, neke od njih to trajno odvratiti od čitanja.
Autor: Fransin Prouz
Izvor: nytimes.com
Prevod: Nataša Đuričić
