Za vreme korišćenja bilo koje stranice na našem web-sajtu, kompanija Laguna d.o.o. može da sačuva određene informacije na korisnikov uređaj putem "kolačića" (engleski "cookies"). Više o kolačićima
Lagunina edicija „Feniks“ je nastala da bi savremenoj publici učinila dostupnim dela novootkrivenih klasika svetske književnosti, kao i zaboravljena dela već priznatih pisaca. Čitaoci imaju priliku da se prvi put upoznaju sa nekim od najvećih dometa svetske književnosti i uživaju u čarima prvoklasne literature.
Pravi ljubitelji književnosti vole da imaju evidenciju koje sve naslove poseduju. To će biti jednostavnije i lepše uz poklon inspirisan ovom edicijom. Uz kupovinu knjiga iz edicije „Feniks“ dobijate na poklon komplet nalepnica Ex libris.
Akcija važi u svim Delfi knjižarama i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs i traje do isteka zaliha. Komplet od devet nalepnica Ex libris se dobija kupovinom bilo koje knjige iz edicije.
<p style="text-align: justify">Alfred Kubin bio je austrijski slikar prve polovine 20. veka. Tokom duge i plodne karijere izradio je više od 20.000 crteža, ilustrovao preko sto pede¬set knjiga i objavio nekoliko književnih dela – eseje, priče, autobiografske tekstove i jedan roman. Jedno od tih knji¬ževnih ostvarenja sada se prvi put nalazi pred srpskim čita¬ocima. </p>
<p style="text-align: justify">Čarls Džon Hafam Dikens (7. februar 1812 – 9. jun 1870) bio je engleski književnik i kritičar društva. Stvorio je neke najpoznatije svetske književne likove i mnogi ga smatraju najvećim romanopiscem viktorijanskog doba. Njegova dela uživala su nezapamćenu popularnost još za njegovog života, a do dvadesetog veka kritičari i stručnjaci priznali su ga za književnog genija.<br />
<br />
Rođen u Portsmutu, Dikens je napustio školu i zaposlio se u fabrici kad mu je otac dospeo u dužnički zatvor. Iako nije imao zvaničnog obrazovanja, uređivao je jedan nedeljni časopis punih dvadeset godina, napisao je petnaest romana, pet novela, stotine pripovedaka i publicističkih članaka, često je držao predavanja i javna čitanja svojih dela, neumorno je pisao pisma i živahno je vodio kampanje za prava dece, obrazovanje i druge društvene reforme.<br />
<br />
Prvi književni uspeh Dikens je doživeo 1836. godine, kada je u nastavcima objavljen <em>Pikvikov klub</em>, književni fenomen svog vremena – uglavnom zahvaljujući uvođenju lika Sema Velera u četvrtom nastavku – što je podstaklo proizvodnju predmeta nadahnutih knjigom i nastanak drugih dela sa sličnom temom. Za nekoliko godina Dikens je stekao književnu slavu i u drugim zemljama i postao poznat po duhovitosti, satiričnosti i pažljivom posmatranju ličnosti i društva. Njegovi romani, koji su uglavnom izlazili u nedeljnim ili mesečnim nastavcima, prvi su objavljivani na ovaj način koji će postati preovlađujući u viktorijansko vreme. Napeti završeci nastavaka držali su čitaoce u neizvesnosti. Ovaj format omogućavao je Dikensu da procenjuje reakciju publike i često prilagođava zaplete i razvoj likova prema tim informacijama. Svoje zaplete gradio je vrlo brižljivo i često je u priče uplitao elemente savremenih događaja. Mnogobrojni nepismeni siromasi plaćali su po pola penija da im se pročita nova mesečna epizoda, što je stvaralo i nadahnjivalo novi stalež čitalaca.<br />
<br />
Dikensova novela <em>Božićna priča</em> iz 1843. godine i dalje je izuzetno popularna i neprestano nadahnjuje adaptacije u svim umetničkim žanrovima. <em>Oliver Tvist</em> i <em>Velika očekivanja</em> takođe su često adaptirani i, kao i mnogi njegovi romani, prizivaju slike ranoviktorijanskog Londona. Dikensov najpoznatiji istorijski roman je <em>Priča o dva grada</em> (odvija se u Londonu i Parizu) iz 1859. Kao najslavnija ličnost svog vremena, Dikens će u kasnijem razdoblju karijere, na zahtev javnosti, poći na turneje na kojima je čitao svoja dela.<br />
<br />
Osmog juna 1870. Dikens je pretrpeo moždani udar posle čitavog dana rada na romanu <em>Edvin Drud</em>. Sutradan je, ne došavši svesti, preminuo u svom seoskom domu Gadshil plejsu.</p>
<p style="text-align: justify">Emil Zola (Emile Zola) rodio se 1840. u Parizu, odakle se već 1843. s roditeljima seli u Eks-an-Provans. Godine 1858. napušta Eks-an-Provans i nastanjuje se u Parizu, gde nastavlja gimnazijsko školovanje i dva puta pada na maturi. I pored neuspeha u školi, Zola veoma mnogo čita, naročito francuske romantičare kojima se tada divi.<br />
<br />
U prestonici živi boemski i u velikom siromaštvu i piše stihove. Prvo ozbiljno nameštenje te iste godine dobija u izdavačkoj kući <em>Ašet </em>(<em>Hachette</em>), kao trgovački pomoćnik, a zatim biva unapređen u šefa odeljenja za reklame i upoznaje svet izdavaštva i štampe. Posle prvih ljubavnih iskustava, godine 1864. upoznaje Aleksandrinu Mele (Alexandrine Meley), s kojom otpočinje ljubavnu vezu i zajednički život. Godine 1866. napušta <em>Ašet </em>i u potpunosti se posvećuje književnom i novinarskom radu. Već u tim prvim godinama života u Parizu druži se s nekima od kasnije slavnih slikara, kao što su Pisaro i Eduar Mane, a počinje da se bavi i likovnom kritikom, u kojoj se zalaže za novo slikarstvo protiv vladajućeg akademizma. Iz tog doba čuven je Maneov portret Zole na kome se u pozadini vidi i Maneova <em>Olimpija</em>.<br />
<br />
Još od 1868. Zola planira da napiše jedan romaneskni ciklus koji će dobiti naziv <em>Rugon-Makari</em> (s podnaslovom: <em>Prirodna i društvena istorija jedne porodice u doba Drugog carstva</em>) po dvema porodicama čiji članovi će biti glavni likovi budućih romana. Pisac pravi svoje nacrte, detaljan plan i rodoslovno stablo porodice, a prvi tom ovog ciklusa, pod nazivom <em>Uspon Rugonovih</em>, počinje da izlazi u nastavcima 1870, ali njegovo izlaženje prekida Francusko-pruski rat.<br />
<br />
Po završetku rata pisac se vraća u Pariz i izdaje <em>Uspon Rugonovih</em> (1871). Za tim prvim romanom nižu se, gotovo iz godine u godinu <em>Kaljuga </em>(1872), <em>Trbuh Pariza</em> (1873), <em>Osvajanje Plasana</em> (1874), <em>Greh opata Murea</em> (1875), <em>Njegova Ekselencija Ežen Rugon</em> (1876), <em>Trovačnica</em> (1877), <em>Stranica ljubavi</em> (1878), <em>Nana </em>(1880). Romani <em>Trovačnica </em>i <em>Nana </em>nesumnjivo predstavljaju prekretnicu u Zolinom stvaralaštvu: uspeh koji doživljavaju, praćen skandalima, Zoli donosi slavu i novac, kao i uvažavanje nekih značajnijih pisaca njegovog doba.<br />
<br />
Pisac se u to vreme sprijateljuje s Dodeom i Edmonom Gonkurom, a Flobera smatra svojim učiteljem i velikim uzorom. Osamdesete godine XIX veka donose i neke gubitke: Zolu će duboko potresti prvo smrt njegovog učitelja Flobera, zatim smrt njegove majke (obe 1880). No on i dalje neumorno radi, izdaje studije: <em>Eksperimentalni roman</em> (1880), <em>Naturalizam u pozorištu</em> (1881), <em>Romanopisci naturalisti</em> (1881). Istovremeno nastavlja s objavljivanjem romana iz ciklusa <em>Rugon-Makari</em> i do 1893. izlaze redom, iz godine u godinu, <em>U ključalom loncu</em> (1882), <em>Kod </em>Ženskog raja (1883), <em>Radost života</em> (1884), <em>Žerminal </em>(1885), <em>Delo </em>(1886), <em>Zemlja </em>(1887), <em>San </em>(1888), <em>Čovek zver</em> (1890), <em>Novac </em>(1891), <em>Slom </em>(1892) i poslednji tom <em>Doktor Paskal </em>(1893). Posebno značajan datum predstavlja izlazak <em>Žerminala</em>, romana o mukotrpnom životu rudara i njihovom velikom štrajku na severu Francuske. Ovaj roman Zolu je definitivno učinio „radničkim“ piscem.<br />
<br />
Posebno poglavlje u Zolinom životu predstavlja njegovo učešće u kampanji za reviziju Drajfusovog procesa, poznatijeg kao „afera Drajfus“. Iako je Drajfus osuđen za izdaju vojne tajne još 1894, Zola se u borbu za njegovo oslobođenje uključuje od 1897. godine. Zbog čuvenog pisma <em>Optužujem </em>(<em>J’accuse</em>) iz 1898, upućenog tadašnjem francuskom predsedniku Feliksu Foru (Felix Faure) i objavljenog u dnevnom listu <em>Oror </em>(<em>L’Aurore</em>), osuđen je na godinu dana zatvora i na novčanu kaznu, a gubi i Legiju časti koju je prethodno dobio (1888). Kako bi izbegao zatvor, zapućuje se u egzil i nešto manje od godinu dana provodi u Engleskoj. Kako je Drajfus oslobođen 1899, Zola se vraća u Francusku i nastavlja s radom sve do smrti. Umire iznenada, u svojoj pariskoj kući, u nerazjašnjenim okolnostima, od gušenja monoksidom, 29. septembra 1902.<br />
<br />
Zola je u dva navrata bio predsednik Udruženja književnika Francuske, ali nikada nije postao akademik iako se kandidovao čak devetnaest puta. Nekoliko godina posle Zoline smrti njegov pepeo prenet je u Panteon (1908), čime mu je Francuska odala vrhunsku počast kao književniku i kao neumornom borcu za pravdu. </p>
<p style="text-align: justify">Herbert Džordž Vels rođen je 21. septembra 1866. u Bromliju, varošici u engleskoj provinciji Kent, kao četvrto i najmlađe dete Džozefa Velsa, profesionalnog igrača kriketa i dućandžije. Strast prema čitanju i književnosti mladi Herbert je razvio još kao dečak, kada je usled preloma noge morao da leži, a čitanjem je ispunjavao vreme. Čitanje ga je potom podstaklo i na pisanje. Kada je posao njegovog oca propao, Vels je jedno vreme radio kao pripravnik kod lokalnog trgovca tekstilom, i taj posao nikako nije voleo. Studirao je u Londonu biologiju kod slavnog Tomasa Henrija Hakslija, Darvinovog prijatelja i učenika.<br />
<br />
Pisanjem počinje da se bavi od 1893. godine, najpre kao novinar, a zatim i kao prozni pisac i društveni aktivista. Objavljivanje romana <em>Vremenska mašina</em> (1895) predstavlja književnu senzaciju, jer iako je siže bio zabavan, roman se obavio i društvenim i naučnim temama, od klasnih sukoba do evolucije. Zatim objavljuje romane <em>Ostrvo doktora Moroa</em> (1896), <em>Nevidljivi čovek</em> (1897) i <em>Rat svetova</em> (1898). Verovatno je najpoznatija činjenica u vezi sa <em>Ratom svetova</em> ta da je na Noć veštica 1938. Orson Vels uživo izvodio radio-dramu, svoju verziju <em>Rata svetova</em>, o vanzemaljcima koji su se spustili u Nju Džerzi, zbog čega je usledila nezapamćena panika među slušaocima.<br />
<br />
Vels se posle velikog uspeha naučnofantastičnih romana okreće pisanju ljubavnih romana u kojima najnovija naučna i tehnološka otkrića koristi da bi izneo svoja politička uverenja i poglede na društvo. Napisao je brojne eseje, članke i knjige iz oblasti publicistike. Radio je nekoliko godina i kao književni kritičar za <em>Saterdej rivju</em>, i promovisao Džejmsa Džojsa i Džozefa Konrada. Njegovi napredni stavovi i proročanska društvena kritika obeležili su njegov život, posvećen progresivnoj viziji na globalnom nivou. Predvideo je pojavu aviona, tenkova, svemirskih putovanja, nuklearnog oružja, satelitske televizije i nečega što podseća na veb.<br />
<br />
Kao međunarodno priznat intelektualac i pisac, Vels je mnogo putovao. Posetio je i Rusiju 1920. gde se sreo sa Vladimirom Lenjinom i Lavom Trockim. Desetak godina kasnije, imao je priliku da razgovara i sa Josifom Staljinom i Frenklinom Ruzveltom.<br />
<br />
Vels je bio dijabetičar i suosnivač dobrotvorne organizacije Dijabetičarske asocijacije, danas poznate kao <em>Diabetes UK</em>. Malo je poznata i činjenica da je smislio ime jednoj globalnoj organizaciji – Društvu naroda, koja je bila preteča Ujedinjenih nacija. Dodajmo i to da se smatra začetnikom strateških društvenih igara sa minijaturama.<br />
<br />
Četiri puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu, ali je nije dobio. To nimalo nije uticalo na značaj njegovog dela, niti na to što je nakon smrti, 1946. ostao upamćen kao „otac naučne fantastike“. Njegove priče i dalje fasciniraju publiku, a njegovi romani se i u trećem milenijumu adaptiraju za filmsko platno.</p>
<p style="text-align: justify">Rođen u Njujorku (1819–1891), imao je život prepun pustolovina. Prijavio se na kitolovac i plovio je južnim Pacifikom. Živeo je na Tahitiju i Havajima i bio u Američkoj mornarici. Godine 1844. prestao je da plovi i počeo da piše o svojim pomorskim iskustvima u raznim romanima: <em>Tajpi</em> (1846), <em>Omu</em> (1847), koji je pobrao velike uspehe, i svoje remek-delo <em>Mobi Dik</em> (1851). <br />
<br />
U ovom romanu Melvil se osvrće na zlo, otelovljeno u dva glavna lika: s jedne strane je kit, koji predstavlja zlo bez osećanja pošto uništava sve na šta naiđe, a s druge je kapetan Ahab, koji predstavlja uporno zlo, pošto ga njegova lična mržnja i glad za osvetom teraju da goni kita iako time izlaže opasnosti živote svojih ljudi.</p>
<p style="text-align: justify">Rođen je u Turu 1799. godine, gde je njegov otac, seosko dete, napredujući do administracije Kraljevskog saveta, poslat da nadgleda armijsko snabdevanje. Majka mu je iz porodice imućnih pariskih platnara, preko trideset godina mlađa od muža, udata iz računa. Porodično prezime bilo je Balsa, ali ga je društveno pokretljivi otac promenio u Balzak – Onoreu je ostalo samo da kasnije doda lažnu plemićku oznaku de, u skladu sa svojom ideološkom naklonošću prema starim vrednostima, aristokratiji i monarhiji.<br />
<br />
Najranije detinjstvo proveo je kod dojkinje, odvojen od roditelja, da bi potom bio školovan uz kućne učitelje, dok nije stasao za gimnaziju i poslat u Vandom, odakle je stigao na Sorbonu, na studije. Posle studija, na insistiranje oca, radio je kao činovnik u advokatskoj kancelariji par godina, a onda pobegao iz pravničke profesije glavom bez obzira. Tada rešava da počne da piše: posle neuspeha s dramskim tekstovima, okreće se romanima i to popularnim petparačkim „romansama“ s elementima istorijskog, tajanstvenog, strašnog i neretko komičnog, koje piše pod pseudonimom za pariske časopise, pekući zanat. Sve se češće kreće po pariskim salonima, postaje nezaobilazna figura u društvu, glagoljiv, glasan, duhovit, hvalisav i napadan, pun životne energije, uz to izvrstan pripovedač. Veliki ženskar, govorilo se o mnoštvu afera s pariskim damama. Ipak, njegova ljubav prema udatoj poljskoj grofici Evelini Hanskoj, koja je trajala od 1832. u razdvojenosti, s povremenim ukradenim susretima po Evropi i pismima, krunisana je brakom pet meseci pre Balzakove smrti.<br />
<br />
S prvim romanima koji će se uceloviti u „Ljudsku komediju“ – ciklus sastavljen od preko 90 dela, „koji istovremeno obuhvata istoriju i kritiku društva, analizu njegovih zala i raspravljanje njegovih principa“, treba da pruži jednu enciklopedičnu ali živu sliku doba, istinitiju od bilo kojeg istoriografskog izveštaja, jer se oslanja na roman kao sredstvo i na umetničku viziju koja prodire u suštinu pojava. U središtu njegovog dela jeste sukob individue i društva, odnosno borba pojedinca, obdarenog strašću, katkad i opsesijom, da zauzme optimalnu poziciju u svetu, pri čemu je od ključnog značaja uzajamno dejstvo jedinke i sredine – predstavljene francuskim društvenim sistemom, gde Balzak neprestano tematizuje propadanje moralnih vrednosti, časti i solidarnosti, ljudske osećajnosti, pa i romantičarskog idealizma, pod bespogovornim autoritetom novca u dominantno materijalističkoj kulturi kapitalizma.<br />
<br />
Muž grofice Hanske umro je 1841, međutim, ljubavna priča između pisca i grofove udovice pretrpela je još mnoštvo udara i prepreka, da bi, po razrešenju svih problema, Balzak, već na smrt bolestan, otputovao u Ukrajinu, gde su se on i Evelina venčali u martu 1850. Umro je u avgustu iste godine. Oboje su sahranjeni na groblju Per Lašez.<br />
<br />
Foto: Louis-Auguste Bisson / Wikimedia Commons</p>
Postanite član Laguna Kluba čitalaca i uživajte u benefitima!
Gift program od 10%, popusti do 30%, a specijalni rođendanski popust čak 40%!
E-mail adresa je obavezna
Da biste osigurali da su vaši podaci o nalogu ažurirani, molimo vas da potvrdite e-mail adresu koju želite da koristite za prijavu i obaveštenja o nalogu.
