Velike male žene

Margaret Atvud, Barbara Kingsolver, Đampa Lahiri, Nora Efron, Stefani Majer, Virdžinija Vulf, Suzan Sontag, Ursula Legvin, Simon de Bovoar sve do jedne imaju nešto zajedničko – u knjizi „Male žene“ Luize Mej Olkot pronašle su podstrek za pisanje, a u Džo Marč model mlade žene koja stvara. 

Simon de Bovoar je kao devojčica izmislila igru sa svojom sestrom po knjizi „Male žene“, u kojoj je ona uvek igrala odvažnu Džo. Suzan Sontag je rekla u jednom intervjuu da nikad ne bi postala spisateljica da nije imala Džo kao uzor. Ona joj je davala nadu da je i ona izuzetna i da će naći svoje mesto u svetu. Ursula Legvin je rekla da je upravo zbog Džo pisanje izgleda kao nešto što svaka devojčica može da uradi. 

„Male žene“ su priča o pisanju u vreme kada su od velikih ženskih spisateljica postajale samo sestre Bronte i Džejn Ostin, a najveći uspeh za mladu ženu bilo je da se dobro uda. Ako je postojala ženska priča, onda je bila o romantičnoj ljubavi u vreme kada su brakovi bili ugovarani. Priče o ženi koja vodi svoju školu (pa makar za dečake) i ženi koja piše (pa makar to bile krvave akcione priče za muškarce) bila je zaista revolucionarna.

Ako je u Džo, kako se često tumači, upisana autorkina sudbina, onda je priča o Luizi Mej Olkot još revolucionarnija za ono vreme. Bila je jedna od retkih ženskih pisaca i uglavnom je pisala krvave krimi-romane. Napisati ličnu priču o četiri tinejdžerke, njihovim malim i ne tako malim dramama, zaista je bio prevrat u tadašnjoj književnosti, ali ju je ipak napisala u okvirima sentimentalnog romana koji veliča porodične vrednosti. I Lujza Mej Olkot je tokom cele svoje karijere pravila kompromise, koji su vidljivi u najnovijoj adaptaciji „Malih žena“ u režiji Grete Gervig: morala je da uda svoju Džo jer je tako izdavač nalagao; Džo je otvorila školu za dečake od imanja koje je nasledila i tako možda stavila svoju spisateljsku karijeru u drugi plan, dok se Luiza Mej Olkot celog života izdržavala pisanjem i nikad se nije udavala.

Ali ne bi bilo fer „Male žene“ prikazati samo kao priču o Džo. Jer to je priča o svim sestrama, i svaka ima svoje profesionalne aspiracije i intimne nade o budućnosti. Meg je šarmantna, voli da se udešava i mogla bi da bude glumica. Džo je rmpalija, dečak u porodici, i želi da postane spisateljica. Bet je oličenje dobrote i smernosti, i obožava muziku. Ejmi je najmlađa, ljupka, prefinjena i ima afinitete prema slikanju. Svaka je pomalo predstavnica jedne ženske sudbine, ali one nisu apstraktni prototipi žena devetnaestog veka, već likovi od krv i mesa, sa osobenim manama i bubicama. Obožavam scenu kada Džo, nakon što je donirala svoju kosu (nešto najlepše na njoj) da bi majci dala novac da poseti povređenog oca, kasnije te noći plače na stepenicama, jer ona je ipak tinejdžerka i ma koliko se držala odraslije no što jeste, ona žali za svojom lepom kosom.  

Kroz Džo se prelamaju priče velikih spisateljica i znamenitih žena koje stvaraju već vek i po. U nju svi upisujemo samu Luiza Mej Olkot, i njenu ličnu i profesionalnu dramu između borbe za izdržavanje i izražavanje kroz stvaralaštvo. Ali kroz sve druge sestre prelama se bildungs roman žena tog vremena (a i kasnije): da li se udati za siromašnog muškarca koga volite iako su vam draga i uživanja ovog sveta; da li je ispravno udati se za druga iz detinjstva koji je prvobitno simpatisao vašu sestru; kako odgajati svoje ćerke da svaka neguje svoju osobenost, iako svako vreme ima svoje viđenje šta žena treba da bude; da li je najbitnije bogato se udati; da li si dovoljno dobra da se kao žena posvetiš samo svojoj profesiji; da li je važnija porodica ili karijera.

Ono što volim kod „Malih žena“ jeste što to nije samo priča o stvaranju u vreme kada je bilo teško zamislivo za ženu da piše o svom ličnom iskustvu: to je priča koja je dovoljno osetljiva za to da ni sve žene ne žele da budu Džo. Neka će napustiti snove o tome da će postati glumica da bi se udala za siromašnog učitelja. Neka će odabrati da se dobro uda da bi sebi obezbedila udoban život. A neka će ostati kod kuće. U granicama vremena u kojima je delo nastalo svaka junakinja se izborila za ono što joj je najvažnije. 

I da, možda bi danas Meg bila i glumica i udala se za muškarca kog voli; možda se Džo nikad ne bi udala, a možda bi Bet preživela i postala čuvena pijanistkinja. Ejmi je jedina, čini mi se, dobila sve što želi i njena sudbina bi bila vrlo slična i danas. Ali to je priča našeg vremena, a „Male žene“ ostaju velike jer nas uče o borbi za slobodu izbora onda kada ga je bilo tako malo.

Autorka teksta: Nevena Milojević