Top 5 za petak
Iako je prvobitno bila namenjena izuzetnim doprinosima u oblasti novinarskog izveštavanja, Pulicerova nagrada istrajava kao ultimativno priznanje za američke autore u domenu književnosti. Neke od najboljih knjiga koje su nam prošle kroz ruke u protekloj deceniji sada na svojim koricama nose stiker sa logoom ove prestižne nagrade. Kolson Vajthed izuzetan je i po tome što je dva puta trijumfovao u kategoriji fikcije. On je tako postao tek četvrti dvostruki dobitnik nagrade za najbolji roman u vekovnoj tradiciji Pulicera, što je pošlo za rukom još samo Butu Tarkingtonu, Vilijamu Fokneru i Džonu Apdajku. U nastavku je izbor od pet laureata koji su nam za nijansu draži od ostalih.
Foto: Pexels
Zavera budala
„Zavera budala“ hvata duh Nju Orleansa na takav način da vam boje gotovo zaigraju pred očima. Autentični južnjački dijalekat doprinosi ovom koloritu i u savršenom je kontrastu sa načinom na koji se izražava naš vrli junak Ignjacije Ž. Rajli. Iz svoje sobe u kući koju deli s majkom, u neronovskom maniru, lametira nad sudbinom savremenog čoveka. Ignjacije je prokrastinator, lenjivac i društveni parazit koji prezire popularnu kulturu. Uronjen u nju, konzumira sve sadržaje ne bi li ih izvrgao ruglu. Smatra da ga svet ne zaslužuje. Suviše je sposoban, suviše obrazovan. Preferira sholastičku filozofiju srednjeg veka u čijem duhu i beleži svoje misli. Majka insistira da se zaposli nakon što u sudaru naprave materijalnu štetu koju ona sama ne može da otplati. Ni na jednom poslu ne uspeva da se zadrži više od jednog dana, da ne pominjemo da su mu svi do jednog ispod časti. Mnogi kritičari smatraju da je „Zavera budala“ knjiga ni o čemu. U jednom prikazu neko je lepo primetio da je Ignjacije zapravo preteča današnjih internet trolova. Srećom, njegov „pravednički gnev“ nije podgrevala gomila istomišljenika u opskurnim dubinama interneta.
Simpatizer
Pored istorijskog konteksta koji je jedan od najsolidnijih aspekata same priče, „Simpatizer“ svoje sokove crpi iz nepresušnog izvora nesporazuma između Istoka i Zapada, te večite zbrke osećanja i interesa. Protagonista je amerikanizovani Vijetnamac, a Nujen je maestralno iznijansirao sve protivrečnosti tog lika koji nigde ne nalazi svoje mesto. On je kopile, sin vijetnamske tinejdžerke i Francuza, katoličkog sveštenika. Sanja američki san, ali prema Americi gaji ambivalentna osećanja. Ta dualnost se preliva na sve aspekte njegovog života, pa tako postaje i dvostruki špijun. „Simpatizer“ počinje kao iznuđeno priznanje koje neimenovani protagonista, sada politički zatvorenik, piše misterioznom komandantu. On radi za južnovijetnamske snage i Amerikance, ali je istovremeno i krtica za komuniste. U jeku opsade Sajgona naš protagonista organizuje avion za evakuaciju generala čiji je štićenik, kog ujedno i špijunira za protivničku stranu. Iako on sam želi da ostane u Vijetnamu, šalju ga u Sjedinjene Države jer su uvereni da će general odatle organizovati kontrarevoluciju i da ga treba držati na oku. Naelektrisane prizore haosa u Sajgonu ubrzo smenjuje idilična scenografija Los Anđelesa.
Momci iz Nikla
„Momci iz Nikla“ donose nam malo poznatu epizodu iz novije istorije američkog Juga. Akademija Nikl, fiktivna verzija Dozijerove škole za dečake u gradiću Marijana na Floridi, institucija je čiji su štićenici bili zlostavljani, tučeni i silovani u kontinuitetu više od sto godina. Tokom čitavog dvadesetog veka pa sve do 2011, kada je škola zvanično zatvorena, nisu prestajale spekulacije da je ovaj popravni dom zapravo paravan za iživljavanje nad afroameričkim štićenicima. Do 2016. otkriveni su ostaci pedeset pet osoba, a iskopavanja i dalje traju. Jezivi detalji koji su isplivali nakon što je nekolicina preživelih osnovala udruženje i počela da iznosi u javnost detalje o svakodnevnim torturama pod okriljem ove ustanove opsedali su Vajtheda još dok je pisao prethodni roman „Podzemna železnica“. Elvud Kertis, tinejdžer iz Talahasija, glavni je junak „Momaka iz Nikla“. Šezdesete su, segregacija je i dalje na snazi, a najdragocenija stvar koju Elvud poseduje je ploča sa jednom od propovedi Martina Lutera Kinga. U njegovim rečima nalazi inspiraciju da se izbori sa svakodnevnom opresijom. Elvud je otelotvorenje vrline, ali nesrećnim spletom okolnosti završi u Niklu. Tamo se sprijatelji sa Tarnerom, svojim vršnjakom, koji je njegova sušta suprotnost. Teror kom su izloženi zbližava cinika i idealistu. Ispostaviće se da je ovaj susret bio sudbonosan za obojicu.
Tumač bolesti
„Tumač bolesti“ je zbirka od devet kratkih priča američke autorke indijskog porekla Džumpe Lahiri, tek sedma knjiga u ovom formatu koja je trijumfovala u kategoriji fikcije. Bave se pitanjima jezika i identiteta, migracija, porodice, društvenih odnosa i nacionalne pripadnosti. Fokusirane su na živote Indijaca koji su rastrzani između svojih korena i „novog sveta“. Proza Džumpe Lahiri je fluidna i jednostavna. Ona uspeva da izgradi most između dva sasvim različita sveta sa neverovatnom preciznošću i stvori jedinstvenu atmosferu. Njene priče govore o muškarcima i ženama koji teže skladu u ugovorenim brakovima, u tom složenom spletu ljudskih odnosa i okolnosti. Njeni likovi žive u napetoj dualnosti karakterističnoj za ljude u egzilu, ali ponosni na uspešan život koji su izgradili na Zapadu. Indijska baština je svojevrsni katalizator svega što se dešava u njihovim životima. Njihovi problemi su najčešće odraz usamljenosti, ali stavljeni u kontekst vremena i prostora neretko se ispostave kao banalni.
Odabrane priče
Džona Čivera, omiljenog hroničara života srednje klase u posleratnoj Americi, nazivaju i Čehovom američkog predgrađa. Njegove priče nailazile su na oduševljenje kod savremenika, a 1979. dobio je i Pulicerovu nagradu za njih. Samo u Njujorker magazinu objavljena je 121 priča od 1935. do 1981. godine. Iako se kasnije odrekao svoje prve zbirke The Way Some People Live, koja je na njegovo insistiranje izostavljena iz sabranih dela, sam njen naziv je dao ton autorovom budućem stvaralaštvu. Priču Zbogom, brate, koja otvara naše izdanje „Odabranih priča“, Vladimir Nabokov smatrao je najboljom američkom pričom. Čiver se iznova vraćao temi porodične dinamike, naročito među braćom. Ambivalentnost osećanja i oscilacije u odnosima usled nerazrešenih konflikata generišu zaplete u kojima prepoznajemo atmosferu koju svi imamo prilike da osetimo na velikim porodičnim okupljanjima, sa ljudima koji nisu deo naše svakodnevice – najčešće s dobrim razlogom. Čiver je majstor za detektovanje tih razloga i rasvetljavanje sadržaja koje najradije guramo „ispod tepiha“.
Autor teksta: Ivana Veselinović
Džona Čivera, omiljenog hroničara života srednje klase u posleratnoj Americi, nazivaju i Čehovom američkog predgrađa. Njegove priče nailazile su na oduševljenje kod savremenika, a 1979. dobio je i Pulicerovu nagradu za njih. Samo u Njujorker magazinu objavljena je 121 priča od 1935. do 1981. godine. Iako se kasnije odrekao svoje prve zbirke The Way Some People Live, koja je na njegovo insistiranje izostavljena iz sabranih dela, sam njen naziv je dao ton autorovom budućem stvaralaštvu. Priču Zbogom, brate, koja otvara naše izdanje „Odabranih priča“, Vladimir Nabokov smatrao je najboljom američkom pričom. Čiver se iznova vraćao temi porodične dinamike, naročito među braćom. Ambivalentnost osećanja i oscilacije u odnosima usled nerazrešenih konflikata generišu zaplete u kojima prepoznajemo atmosferu koju svi imamo prilike da osetimo na velikim porodičnim okupljanjima, sa ljudima koji nisu deo naše svakodnevice – najčešće s dobrim razlogom. Čiver je majstor za detektovanje tih razloga i rasvetljavanje sadržaja koje najradije guramo „ispod tepiha“.
Autor teksta: Ivana Veselinović
