Tajne pisaca – Jovan Ristić: Svi smo mi pomalo HAARP
Da istina ipak nije tamo negde, sugeriše nam romanom „Poplavljeni um“ pisac Jovan Ristić, koji u ovoj dinamičnoj i filmičnoj knjizi prepunoj napetosti pogađa svaku našu misao o teorijama zavere, ali obuhvata i kolektivnu psihu društva u kom živimo.
Zloćudna posledica pandemije virusa korona je jedna dugoročno opasnija, mentalna pandemija. Nastala je u atmosferi konstantne neizvesnosti u kojoj se našla civilizacija, sa korenom u strahu od nepoznatog.
Pretpremijeru sadašnje mentalne pandemije gledao sam u Srbiji, u maju 2014. godine, i upravo me je ona inspirisala da napišem roman „Poplavljeni um“, u kojem grupica Beograđana organizovanih preko društvenih mreža ide kolima u selo Beljina kod Barajeva da potvrdi tvrdnje konspirologa kako se na toj lokaciji nalazi antena HAARP, navodno klimatsko oružje Amerikanaca i NATO-a koje izaziva zemljotrese, utiče na ljudske umove i izaziva nepogode poput strašnih kiša koje su potopile Srbiju.
Tada sam kao novinar naleteo na onlajn-peticiju koja je bila treća najpotpisivanija u Srbiji, a zvala se „Uklonimo HAARP sa srpske zemlje“. Peticije sa društveno važnim temama nisu mogle da prebace nekoliko hiljada potpisa, a ova je sakupila 20.000 potpisa za nedelju dana.
Sastavljača peticije je mrzelo da napiše sopstveni tekst, pa je kopirao dve godine star „izveštaj“ jednog onlajn-tabloida da je „HAARP 3. maja uključen i nad Srbijom u selu Beljina kod Barajeva“, pri čemu je godinu dešavanja zgodno izostavio. A pisanje dotičnog tabloida je 2012. izazvalo takvu uzbunu da je nekoliko grupa ljudi otišlo do Beljine da nađe HAARP. Iako je priča u međuvremenu više puta demantovana kao suluda i nemoguća, vaskrsnuta je peticijom nakon poplava, pa su se ponovo ka Beljini uputile razne „ekspedicije“.
U mojoj glavi se rodila ideja za novelu. Da bih mogao da je napišem, okupio sam sopstvenu ekspediciju i u Beljini „otkrio“ ono o čemu su i drugi pisali – običnu antenu mobilne telefonije. A žitelji sela su antenu tretirali maltene kao turističku atrakciju.
Novela HAARP i druge priče, objavljena 2014. godine, postala je osnova „Poplavljenog uma“, koji je završni oblik dobio tokom pandemije virusa korona. Shvatite ga kao psihološki roud-triler uronjen u zonu sumraka, koja je direktno proizašla iz mog stava da jedan duboko ranjen, konspirološkom načinu razmišljanja podložan kolektivni um – reprezentovan kroz moje psihološki, socijalno i ideološki raznolike putnike – proizvodi paranoične scenarije i zaplete u duhu one narodne „život ti je onakav kakve su ti misli“.
Naime, mi smo nesrećan narod koji je usled međunarodne izolacije i bombardovanja izgubio samopouzdanje i poverenje u druge; pa sad istovremeno veruje da se ceo svet urotio protiv njega, ali i da su mu neke zemlje prijatelji a neke neprijatelji. Ta dva duboko emotivna iskaza se međusobno isključuju, i moj roman ih sučeljava, posmatrajući teorije zavere kao izraz čovekove težnje da na teška pitanja dobije lake odgovore koji će ga umiriti i učiniti „pametnijim“. To su narodne priče koje se valjaju i rastu poput grudve snega prenošenjem od usta do usta. Ali one mogu biti i sredstvo masovne propagande kojim se utiče na psihu ljudi i usmerava njihovo ponašanje.
Ovakav moj pogled na konspirologiju u tesnoj je vezi sa mojim interesovanjem za ljudsku preopterećenost informacijama, fenomen koji se javlja zato što se informacije danas, naročito na internetu, serviraju fragmentisane i u istoj ravni nezavisno od svoje važnosti, što slabi čovekovu moć selekcije informacija, naročito kad se u obzir uzme brzina kojom on živi, njegova nedovoljna medijska pismenost i zatrpanost egzistencijalnim problemima. Usled toga, čovek je podložan manipulacijama jer se suočen sa lavinom informacija – prečesto propagandnog karaktera – opredeljuje za one koje odgovaraju njegovom sentimentu i ideološkim opredeljenjima. U njegovoj potrazi za istinom u atmosferi nepoverenja prema etabliranim medijima odista mu je lako da „skrene“.
U „Poplavljenom umu“ sam nastojao da pokažem da na ovo „skretanje“ nije imun niko, ali i da smo kao primaoci i odašiljači informacija svi mi zapravo neka vrsta antena, i da smo u tom smislu svi pomalo HAARP.
Autor: Jovan Ristić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 18
Pretpremijeru sadašnje mentalne pandemije gledao sam u Srbiji, u maju 2014. godine, i upravo me je ona inspirisala da napišem roman „Poplavljeni um“, u kojem grupica Beograđana organizovanih preko društvenih mreža ide kolima u selo Beljina kod Barajeva da potvrdi tvrdnje konspirologa kako se na toj lokaciji nalazi antena HAARP, navodno klimatsko oružje Amerikanaca i NATO-a koje izaziva zemljotrese, utiče na ljudske umove i izaziva nepogode poput strašnih kiša koje su potopile Srbiju.
Tada sam kao novinar naleteo na onlajn-peticiju koja je bila treća najpotpisivanija u Srbiji, a zvala se „Uklonimo HAARP sa srpske zemlje“. Peticije sa društveno važnim temama nisu mogle da prebace nekoliko hiljada potpisa, a ova je sakupila 20.000 potpisa za nedelju dana.
Sastavljača peticije je mrzelo da napiše sopstveni tekst, pa je kopirao dve godine star „izveštaj“ jednog onlajn-tabloida da je „HAARP 3. maja uključen i nad Srbijom u selu Beljina kod Barajeva“, pri čemu je godinu dešavanja zgodno izostavio. A pisanje dotičnog tabloida je 2012. izazvalo takvu uzbunu da je nekoliko grupa ljudi otišlo do Beljine da nađe HAARP. Iako je priča u međuvremenu više puta demantovana kao suluda i nemoguća, vaskrsnuta je peticijom nakon poplava, pa su se ponovo ka Beljini uputile razne „ekspedicije“.
U mojoj glavi se rodila ideja za novelu. Da bih mogao da je napišem, okupio sam sopstvenu ekspediciju i u Beljini „otkrio“ ono o čemu su i drugi pisali – običnu antenu mobilne telefonije. A žitelji sela su antenu tretirali maltene kao turističku atrakciju.
Novela HAARP i druge priče, objavljena 2014. godine, postala je osnova „Poplavljenog uma“, koji je završni oblik dobio tokom pandemije virusa korona. Shvatite ga kao psihološki roud-triler uronjen u zonu sumraka, koja je direktno proizašla iz mog stava da jedan duboko ranjen, konspirološkom načinu razmišljanja podložan kolektivni um – reprezentovan kroz moje psihološki, socijalno i ideološki raznolike putnike – proizvodi paranoične scenarije i zaplete u duhu one narodne „život ti je onakav kakve su ti misli“.
Naime, mi smo nesrećan narod koji je usled međunarodne izolacije i bombardovanja izgubio samopouzdanje i poverenje u druge; pa sad istovremeno veruje da se ceo svet urotio protiv njega, ali i da su mu neke zemlje prijatelji a neke neprijatelji. Ta dva duboko emotivna iskaza se međusobno isključuju, i moj roman ih sučeljava, posmatrajući teorije zavere kao izraz čovekove težnje da na teška pitanja dobije lake odgovore koji će ga umiriti i učiniti „pametnijim“. To su narodne priče koje se valjaju i rastu poput grudve snega prenošenjem od usta do usta. Ali one mogu biti i sredstvo masovne propagande kojim se utiče na psihu ljudi i usmerava njihovo ponašanje.
Ovakav moj pogled na konspirologiju u tesnoj je vezi sa mojim interesovanjem za ljudsku preopterećenost informacijama, fenomen koji se javlja zato što se informacije danas, naročito na internetu, serviraju fragmentisane i u istoj ravni nezavisno od svoje važnosti, što slabi čovekovu moć selekcije informacija, naročito kad se u obzir uzme brzina kojom on živi, njegova nedovoljna medijska pismenost i zatrpanost egzistencijalnim problemima. Usled toga, čovek je podložan manipulacijama jer se suočen sa lavinom informacija – prečesto propagandnog karaktera – opredeljuje za one koje odgovaraju njegovom sentimentu i ideološkim opredeljenjima. U njegovoj potrazi za istinom u atmosferi nepoverenja prema etabliranim medijima odista mu je lako da „skrene“.
U „Poplavljenom umu“ sam nastojao da pokažem da na ovo „skretanje“ nije imun niko, ali i da smo kao primaoci i odašiljači informacija svi mi zapravo neka vrsta antena, i da smo u tom smislu svi pomalo HAARP.
Autor: Jovan Ristić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 18
