Za vreme korišćenja bilo koje stranice na našem web-sajtu, kompanija Laguna d.o.o. može da sačuva određene informacije na korisnikov uređaj putem "kolačića" (engleski "cookies"). Više o kolačićima
Svake godine se 23. aprila širom sveta slavi Svetski dan knjige i autorskih prava. To je dan kada ljubitelji književnosti imaju savršen izgovor da kupe samo još jednu knjigu – jer, svi znamo, knjiga nikad dosta.
Ali zašto se ovaj dan proslavlja baš 23. aprila? UNESCO je 1995. godine izabrao ovaj datum jer se davne 1616. godine desilo nešto neverovatno: preminula su dva giganta svetske književnosti – Migel de Servantes Saavedra i Vilijam Šekspir. Doduše, ne baš istog dana (kriva je razlika između gregorijanskog i julijanskog kalendara), ali simbolika je bila prejaka da bi se ignorisala.
Ljubav, knjige i ruže – kako to rade u Kataloniji
U Kataloniji ovaj praznik ima dodatni šmek. Tamo se 23. aprila slavi i Dan Svetog Đorđa, koji je prema legendi ubio aždaju iz čije je krvi nikla – ruža! Zato se tog dana u Barseloni odigrava nešto veoma posebno – ulice su prepune tezgi s knjigama i ružama koje se međusobno daruju. Neka neko kaže da nema romantike u 21. veku!
Zanimljivosti koje (verovatno) niste znali o knjigama:
U svetu je objavljeno preko 130 miliona naslova – i sve ih želimo u svojoj biblioteci.
Najduža rečenica u književnosti ima 823 reči. Napisao ju je Viktor Igo u „Jadnicima“, jer zašto da ne.
Tri najčitanije knjige svih vremena su: Biblija, knjige o Hariju Poteru i citati Mao Cedunga. Neobično društvo, ali šta im fali.
Da biste pročitali sve knjige na svetu, trebalo bi vam otprilike 60.000 godina – i to ako ne spavate, ne jedete i ne gledate serije. U prevodu – ne radite ništa osim što čitate.
I da, 68% kupaca knjiga su žene. Dame, naklon do poda.
Zanimljivo je i to da većina čitalaca izgubi interesovanje na 18. stranici ukoliko im nešto „ne leži“. Laguna savetuje sledeće: izdržite barem do 50. Isplati se!
Najveća biblioteka na svetu je Kongresna biblioteka u Vašingtonu sa oko 30 miliona knjiga. To je (otprilike) 30 miliona razloga da se tamo izgubite na nedelju dana (a ovde pogledajte i najzanimljivije biblioteke).
Pisci mogu postati milijarderi – pitajte Dž. K. Rouling.
U Argentini je jedna izdavačka kuća objavila knjige koje se samounište ukoliko ih ne pročitate na vreme. Idealno za one kojima je potreban dodatan podstrek da se izvuku iz čitalačke blokade.
Najduži roman ikada napisan je „Traganje za izgubljenim vremenom“ Marsela Prusta. Ali nećete izgubiti vreme ako ga pročitate jer je to jedan od klasika svetske književnosti.
Zato što nas knjige menjaju. Vode nas na mesta na koja ne možemo da otputujemo ni u snovima. Spajaju nas s ljudima koje nikada nećemo sresti. I bude u nama ono najlepše – znatiželju, saosećanje, maštu.
U Laguni ovaj dan obeležavamo baš kako dolikuje – novim naslovima, sniženjima koja mame osmeh i porukom: Čitajte i poklanjajte. Jer knjiga je poklon koji se večno pamti!
<p style="text-align: justify">Američki pisac Mark Tven rođen je 1835. godine, u saveznoj državi Misuri, pod imenom Samjuel Langhorn Klemens. Detinjstvo je proveo u gradu Hanibalu na obali reke Misisipi. Nakon očeve smrti napušta školu i počinje da uči štamparski zanat, a zatim kormilarski posao kojim će se baviti sve do početka građanskog rata 1861. godine. Pseudonim Mark Tven nastao je upravo u danima kada je kao kormilar plovio Misisipijem, a ova fraza se odnosila na termin koji su brodari koristili za označavanje dubine reke bezbedne za plovidbu parobroda. <br />
<br />
U građanskom ratu je učestvovao kao dobrovoljac u konjici Konfederacije, radio je u rudniku srebra, a 1862. postaje novinski dopisnik i počinje da koristi pseudonim pod kojim će postati poznat. Pored brojnih književnih radova, Tven je ostao upamćen i kao jedan od najvećih američkih humorista. U njegova najpoznatija dela ubrajaju se: <em>Doživljaji Toma Sojera</em>, <em>Doživljaji Haklberija Fina</em>, <em>Jenki na dvoru kralja Artura</em> i <em>Kraljević i prosjak</em>. Osim po književnim delima, Tven je ostao upamćen i kao borac za ljudska prava i veliki poštovalac nauke i tehnologije. Bio je veliki prijatelj Nikole Tesle, u čijoj su laboratoriji provodili mnogo vremena.<br />
<br />
Umro je 21. aprila 1910. godine u Njujorku, tri godine nakon što je primio počasni doktorat Oksfordskog univerziteta.<br />
<br />
Foto: <u><span class="ql-special-link" contenteditable="false" data-kind="Eksterni link" data-text="Mark Twain by A.F. Bradley, 1907 / Public domain / Wikimedia Commons" data-value="https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Mark_Twain_by_AF_Bradley.jpg"><span class="ql-link-text">Mark Twain by A.F. Bradley, 1907 / Public domain / Wikimedia Commons</span></span></u></p>
<p style="text-align: justify">Marsel Prust rodio se 10. jula 1871. godine u bogatoj porodici; otac mu je bio ugledan patolog i epidemiolog, zaslužan za proučavanje i pokušaje izlečenja uzroka i širenja kolere, a majka obrazovana žena iz dobrostojeće jevrejske porodice koja mu je prenela ljubav prema pisanoj reči, i sa kojom je ostao blizak do kraja života. Školovao se u jednoj od najboljih francuskih gimnazija, a po završetku gimnazije, služio je kao dobrovoljac godinu dana vojni rok u pešadijskom puku u Orleanu. Potom je studirao diplomatiju na Fakultetu političkih nauka i prava na Sorboni, i tada je počeo da piše eseje, prikaze i priče. <br />
<br />
Kao izobražen i prefinjen mladić kretao se u modernim građanskim, umetničkih i aristokratskim krugovima, što je umnogome i pretočio u svoje životno delo „Traganje za izgubljenim vremenom“. Svoj prvi roman, „Žana Santeja“, koji je ostao nedovršen i neobjavljen za piščeva života, Prust je počeo da piše 1896. godine. Iste godine je objavio i prvu knjigu, zbirku priča i eseja, „Zadovoljstva i dani“. Prvu knjigu svog, u to vreme, trotomnog romana, „U Svanovom kraju“, objavio je o svom trošku u novembru 1913. <br />
<br />
Za vreme Prvog svetskog rata, dok nije mogao da objavljuje, jer su pariski izdavači bili obustavili poslove, Prust dopisuje pet novih tomova svog veličanstvenog „Traganja za izgubljenim vremenom“. Prerana smrt 1922. godine ga je sprečila da izvrši finalne izmene na svom monumentalnom delu koje je u celini posthumno objavio njegov brat Rober. <br />
<br />
Prust je ostvario jedno od najvećih dela u istoriji književnosti, za koje se opravdano smatra da je jedno od najvećih ostvarenja XX veka. Ali trebalo je da prođe izvesno vreme pre nego što su kritičari uspeli da u Prustovom delu prepoznaju oblike jednog novog sveta i da pozdrave ovog pisca kao velikog i originalnog umetnika. Njegovo delo, mešavina romana i eseja, uslovilo je i novi izraz na planu romaneskne forme i jednu „novu lepotu“ koja iskri na svakoj stranici ovog sedmotomnog dela.</p>
<p style="text-align: justify">Nad Servantesovom biografijom stalno lebdi izvesna sumnja, osnovanija ili manje osnovana. Možda je, od 1566. do 1569, Migel učio kod poznatog humaniste i gramatičara Huana Lopesa de Ojosa, Erazmovog sledbenika. Godine 1569, posle ulične čarke, koja se završila ranjavanjem jednog od učesnika, Servantes je pobegao u Italiju, gde je u Rimu služio kod kardinala Akvavive, a zatim se kao vojnik pridružio bratu Rodrigu. Dana 7. oktobra 1571. učestvovao je u pomorskoj bici kod Lepanta, današnjeg Naupakta, u Korintskom zalivu. Bio je ranjen, i ostao sa doveka osakaćenom levom rukom. Učestvovao je u nizu pomorskih ekspedicija, između ostalog i u Tunis. Godine 1575, sa preporukom Huana Austrijskog, glavnokomandujućeg španske armije u Italiji, isplovio je iz Italije za Španiju. Galiju <em>Sol</em>, na kojoj je bio sa bratom, napali su alžirski gusari. Servantes je u alžirskom zarobljeništvu proveo pet godina. Tek u oktobru 1580. godine, kada su ga otkupili monasi trinitarci, vratio se u Španiju.<br />
<br />
Od kraja 1580. do 1587. Servantes je živeo u Madridu, u Toledu, i u selu Eskivijas, blizu Toleda, rodnom mestu svoje žene Kataline de Palasios: Servantes se njome oženio u decembru 1584. godine, a iste godine Ana Franka de Rohas rodila je Servantesu vanbračnu kćer, Isabel de Saavedra, koja je posle smrti majke ostala da živi u očevom domu. Servantes se posvetio pisanju pozorišnih komada, koji nisu imali uspeha na sceni. Objavljivanje pastoralnog romana <em>Galateja </em>(1585) donelo mu je slavu, ali ne i novac.<br />
<br />
Godine 1587. Servantes se seli u Sevilju, gde živi do 1600, najveći deo vremena putujući po andaluzijskim selima i gradovima, skupljajući provijant za kraljevsku flotu, a zatim i ubirajući porez. U selu Kastro del Rio, nedaleko od Kordobe, 1592. godine, dopao je zatvora, optužen za nedozvoljeno ubiranje poreza. Pet godina kasnije, našao se u seviljskom zatvoru, osuđen na sedam meseci, zbog gubitka prikupljenog državnog novca, zato što je banka u kojoj je Servantes držao prikupljeni novac propala. Za vreme jednog od tih boravaka u tamnici, po sopstvenim rečima, u uobrazilji je stvorio čoveka koji je sišao s uma od čitanja viteških romana i krenuo u viteške pohode poput junaka knjiga koje je obožavao.<br />
<br />
U proleće 1605. godine, kod štampara Huana de la Kueste objavljen je <em>Don Kihote</em>. O uspehu romana svedoči to što se iste godine pojavilo drugo izdanje, dva puta je preštampan u Lisabonu, i jednom u Valensiji. Don Kihote i Sančo Pansa postali su likovi u koje su se ljudi prerušavali na karnevalima španskih gradova, pa čak i u kolonijama – zabeleženo je da su se pojavljivali i u Limi.<br />
<br />
U periodu od 1606-1616. napisao je <em>Primerne novele</em> (1613), književnu satiru u stihovima <em>Put na Parnas</em> (1614), sastavio nove i preradio stare dramske komade i sabrao ih u knjigu <em>Osam komedija i osam međuigara</em> (1615), nastavio rad na avanturističko-sentimentalnom romanu <em>Persil i Sigismunda</em> i napisao drugi deo romana <em>Don Kihote</em>, čiji je skori izlazak obećao u prologu <em>Primernim novelama</em>. Drugi deo romana o don Kihotu Servantes je štampao 1615. godine u Madridu kod istog izdavača koji je štampao i prvi deo deset godina ranije. Oba dela zajedno prvi put su štampana u jednim koricama 1637. godine.<br />
<br />
Umro je 23. aprila 1616, i sahranjen u manastiru Bosih trinitaraca.<br />
<br />
Foto: <u><span class="ql-special-link" contenteditable="false" data-kind="Eksterni link" data-text="Wikimedia Commons / Public Domain" data-value="https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Miguel_de_Cervantes_lithography.jpg"><span class="ql-link-text">Wikimedia Commons / Public Domain</span></span></u></p>
<p style="text-align: justify">Viktor-Mari Igo (<em>Victor-Marie Hugo</em>) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, <em>Ode i različite pesme</em>. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (<em>Adèle Foucher</em>), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (<em>Juliette Drouet</em>). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva. <br />
<br />
Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: <em>Ode i balade</em> (1826), <em>Orijentalke</em> ili još u prevodu <em>Istočnjačke pesme</em> (1829), <em>Jesenje lišće</em> (1831), <em>Sutonske pesme</em> (1835), zatim zbirke <em>Unutarnji glasovi</em> (1837) i <em>Zraci i senke</em> (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od <em>Kromvela</em> (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko <em>Ernani</em> (1830), slede <em>Marion Delorm</em> (1830, cenzurisan dve godine ranije), <em>Kralj se zabavlja</em> (1832, cenzurisan) <em>Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor</em> (1833), <em>Ruj Blaz</em> (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: <em>Han Islanđanin</em> (1823), <em>Bug Žargal</em> (1826), <em>Poslednji dani osuđenika na smrt</em> (1829), <em>Bogorodičina crkva u Parizu</em> (1831), dužu novelu ili kraći roman <em>Klod Ge</em> (1834). <br />
<br />
Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada <em>Plemići</em> (komad poznat i pod imenom <em>Birgrafovi</em>) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom <em>Napoleon mali</em>, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio. <br />
<br />
Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (<em>Jersey</em>, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (<em>Guernesey</em>) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, <em>Kazne</em>, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka <em>Kontemplacije</em> (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta <em>Legenda vekova</em> (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (<em>Satanin kraj</em> 1886, <em>Bog</em> 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman <em>Jadnici</em> (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana <em>Pomorci</em> (1866) i <em>Čovek koji se smeje</em> (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu. <br />
<br />
Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, <em>Devedeset treća</em> (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon.<br />
<br />
Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena.<br />
<br />
Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.<br />
<br />
Foto: Étienne Carjat 1876</p>
<p style="text-align: justify">Vilijam Šekspir (1564–1616), najveći engleski dramski pisac. Opus njegovog dela čini 38 drama, 154 soneta i dve narativne poeme. O Šekspirovom životu postoji vrlo malo konkretnih podataka potkrepljenih dokumentima. Na osnovu zapisa iz parohijske crkve u Stratfordu, pouzdano se zna da je Vilijam kršten 26. aprila 1564, da se 1582. G. oženio se Anom Hatavej i da su 6 meseci nakon venčanja dobili kćerku Suzanu, a 2 godine potom blizance Džudit i Hamneta. Krajem osamdesetih godina 16. v. je došao u London i od toga doba su se njegovi komadi mogli prikazivati samo u izvođenju glumačke družine „Ljudi lorda Čemberlena“, čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća družina u Londonu. Biografi najčešće dele njegovo stvaralaštvo na tri perioda: rani, srednji i pozni. (Rani period: <em>Romeo i Julija, sva tri dela istorijske drame Henri IV, Tit Andronik, Mletački trgovac, Ričard II, San letnje noći, Uzaludni ljubavni trud, Dva plemića iz Verone, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad, Mnogo vike ni oko čega, Vesele žene vindzorske, Bogojavljenska noć; srednji: Otelo, Kralj Lir i Magbet, ali i Troil i Kresida, Antonije i Kleopatra, Koriolan, Timon Atinjanin, Ravnom merom, Sve je dobro što se dobro svrši, </em>pozni:<em> Bura, Zimska bajka, Simbelin i Perkile</em>.) Šekspir je proveo poslednjih pet godina života u Stratfordu kao bogat čovek. Umro je 23. aprila 1616. godine i sahranjen je u Crkvi Svetog Trojstva u Stratfordu. 1623. godine Šekspirovi drugovi i dugogodišnji članovi glumačke družine objavili su njegova sabrana dela u knjizi danas poznatoj pod nazivom Prvi folio u kojoj su drame grupisane po vrstama – komedije, istorijske drame i tragedije. Pažljivim proučavanjem samih drama ustanovljena je približna hronologija Šekspirovih dela.</p>
<p style="text-align: justify">Rođena u privilegovanoj porodici 25. januara 1882. godine, Virdžinija Vulf (1882 – 1941) odrasla je u privilegovanoj porodici uticajnih intelektualaca. Tokom studija na Ženskom odeljenju Kraljevskog koledža u Londonu zbližila se sa članovima Blumsberi grupe intelektualaca i umetnika, i među njima je upoznala svog supruga Leonarda Vulfa. Par je osnovao 1917. godine izdavačku kuću Hogart pres u okviru koje su objavljivaloi dela Sigmunda Frojda, Ketrin Mensfild i T. S. Eliota, kao i svoja.<br />
<br />
Prvi roman Izlet na pučinu objavila je 1915. godine, potom roman <em>Noć i dan</em> (1919), i zbirku pripovedaka <em>Ponedeljak i utorak</em> (1921). Tek romanom <em>Jakobova soba</em> (1922) njen književni izraz nagoveštava udaljavanje od tradicionalne romaneskne forme. Njen četvrti roman, <em>Gospođa Dalovej</em> (1925) kritika je dočekala sa oduševljenjem; hipnotička priča u kojoj se prepliću unutrašnji monolozi otvorila je pitanja feminizma, mentalne bolesti i homoseksualnosti. Roman <em>Ka svetioniku</em> (1928) doživeo je novi uspeh kod kritike zbog tehnike toka svesti. Iste godine pojavljuje se i roman <em>Orlando</em>, koji joj je doneo novi talas popularnosti. Romanom <em>Talasi </em>(1931), koji bi se pre mogao nazvati poemom u prozi, Vulf je na izvanredan način pomerila granice narativa. Do kraja života je objavila još dva romana <em>Godine</em> (1937) i <em>Između činova</em> (1941), a zapaženi su bili i njeni eseji sabrani u zbirci <em>Obični čitalac</em>.<br />
<br />
Izrazito osetljiva, sklona depresiji i nervnom rastrojstvu, Virdžinija Vulf je celog života patila od nervnih kriza. Bila je svesna svoje bolesti, koja je kulminirala samoubistvom 1941. godine kada se utopila u reci.</p>
Postanite član Laguna Kluba čitalaca i uživajte u benefitima!
Gift program od 10%, popusti do 30%, a specijalni rođendanski popust čak 40%!
E-mail adresa je obavezna
Da biste osigurali da su vaši podaci o nalogu ažurirani, molimo vas da potvrdite e-mail adresu koju želite da koristite za prijavu i obaveštenja o nalogu.
