Snovi sa lulom: stazama Megreovog Pariza
Očekivano bi bilo da je bar „Kavo“, na trgu Dofin na Gradskom ostrvu, jednom od najživopisnijih trgova u samom centru Pariza, prepun stranaca. Umesto toga, u vreme ručka, jedinom periodu dana kada je otvoren, prepun je advokata iz susedne Palate pravde koji se očigledno nisu dovoljno ispričali u sudu pa sada veoma glasno razgovaraju.
Upitao sam, ljubazno i na francuskom, advokaticu koja je sedela do mene da li želi da zamenimo mesta kako bi lakše razgovarala sa čovekom sa moje desne strane. „Ne“, rekla je i nastavila da viče u moje uho kako bi komunicirala sa svojim kolegom. Delimična uteha bila mi je savršeno kremasta kajgana na hrskavom tamnom hlebu.
Setio sam se Žorž Simenonovog mrzovoljnog, flegmatičnog detektiva, komesara Megrea. Ne samo da se bar nalazio u blizini njegovog fiktivnog radnog mesta u Kriminalističkoj policiji, već je i ova vrsta bara – mali, istrošen i prepun mušterija koje se uglavnom dobro poznaju i iste su profesije – upravo takav tip okruženja kome bi Megre težio u cilju rešavanja nekog zločina. Ako bismo primenili Megreovu metodologiju, lekcija koja bi bila osnovni aksiom bi glasila: napustite mesto zločina najbrže što možete. Osmotrite ulicu i pronađite susedni bar ili bistro. Umuvajte se za šank i poručite piće koje piju ostali. Čekajte, osluškujte i posmatrajte. Popijte još koje takvo piće.
Simenon je objavio 75 romana i 28 priča o Megreu u periodu između 1931. i 1972. godine. U martu 2016. godine, britanska televizija ITV prikazala je dva filma u kojima komesara Megrea glumi Rovan Etkinson. Mesec dana kasnije sam se upustio u mali detektivski zadatak koji sam sebi zadao – da vidim koliko je od Megreovog Pariza, prepunog prljavih hotela sa zajedničkim kupatilima, stambenih zgrada sa glasnim kućepaziteljima i, najvažnije, lokalnih bistroa i provincijskih barova, još uvek ostalo.
Napravio sam listu Megreovih utočišta: Kej Orfevr 32, gde je radio; Bulevar Rišar Lenoar 132, gde je živeo sa madam Megre; „Gostionica Dofan“, gde je naručivao krigle piva i sendviče kada je radio do kasno i koji je, prema nekim izvorima, zasnovan na restoranu „Tri stepenika“ u ulici Arle. Ali Megreov Pariz nije fizička slika predela, to je više emotivan, psihološki i antropološki prikaz. Krenite u šetnju gradom sa Simenonovim komesarom i čućete odjeke i uzvike, osetiti mirise i smrad secirane istorijski, tematski i filozofski. Odlučio sam da uronim u mračne uličice Pariza samo sa primerkom Simenonovog romana „Krčma Kod dve pare“ i vidim kuda će me odvesti. U današnjem Parizu, problem je uopšte naći neku mračnu uličicu.
Upitao sam, ljubazno i na francuskom, advokaticu koja je sedela do mene da li želi da zamenimo mesta kako bi lakše razgovarala sa čovekom sa moje desne strane. „Ne“, rekla je i nastavila da viče u moje uho kako bi komunicirala sa svojim kolegom. Delimična uteha bila mi je savršeno kremasta kajgana na hrskavom tamnom hlebu.
Setio sam se Žorž Simenonovog mrzovoljnog, flegmatičnog detektiva, komesara Megrea. Ne samo da se bar nalazio u blizini njegovog fiktivnog radnog mesta u Kriminalističkoj policiji, već je i ova vrsta bara – mali, istrošen i prepun mušterija koje se uglavnom dobro poznaju i iste su profesije – upravo takav tip okruženja kome bi Megre težio u cilju rešavanja nekog zločina. Ako bismo primenili Megreovu metodologiju, lekcija koja bi bila osnovni aksiom bi glasila: napustite mesto zločina najbrže što možete. Osmotrite ulicu i pronađite susedni bar ili bistro. Umuvajte se za šank i poručite piće koje piju ostali. Čekajte, osluškujte i posmatrajte. Popijte još koje takvo piće.
Simenon je objavio 75 romana i 28 priča o Megreu u periodu između 1931. i 1972. godine. U martu 2016. godine, britanska televizija ITV prikazala je dva filma u kojima komesara Megrea glumi Rovan Etkinson. Mesec dana kasnije sam se upustio u mali detektivski zadatak koji sam sebi zadao – da vidim koliko je od Megreovog Pariza, prepunog prljavih hotela sa zajedničkim kupatilima, stambenih zgrada sa glasnim kućepaziteljima i, najvažnije, lokalnih bistroa i provincijskih barova, još uvek ostalo.
Napravio sam listu Megreovih utočišta: Kej Orfevr 32, gde je radio; Bulevar Rišar Lenoar 132, gde je živeo sa madam Megre; „Gostionica Dofan“, gde je naručivao krigle piva i sendviče kada je radio do kasno i koji je, prema nekim izvorima, zasnovan na restoranu „Tri stepenika“ u ulici Arle. Ali Megreov Pariz nije fizička slika predela, to je više emotivan, psihološki i antropološki prikaz. Krenite u šetnju gradom sa Simenonovim komesarom i čućete odjeke i uzvike, osetiti mirise i smrad secirane istorijski, tematski i filozofski. Odlučio sam da uronim u mračne uličice Pariza samo sa primerkom Simenonovog romana „Krčma Kod dve pare“ i vidim kuda će me odvesti. U današnjem Parizu, problem je uopšte naći neku mračnu uličicu.
Odseo sam u „Zlatnoj česmi“, istočno od železničkih stanica Est i Nor, na nekoliko koraka zapadno od kanala Sen-Marten. Megre je voleo atmosferu železničkih stanica. Takođe je često patrolirao ulicama sa obe strane kanala koje su nekada bile prepune hotela i šarenih lokalnih bistroa, a koje su vodili ljudi iz severne i istočne Francuske. Iskrcali su se iz vozova i nisu odmakli daleko već su otvarali hotele, restorane i barove i usluživali nove doseljenike. Neposredno okruženje kanala je danas toliko temeljno hipsterizovano da bi Megre, naviknut na razlike između nižih i srednjih staleža, morao da potegne na brzinu nekoliko jakih pića kako bi uopšte razmotrio ideju o bogatim mladim Parižanima koji, vrlos vesno, masovno hrle u oblast koja je nekada pripadala radničkoj klasi.
Nekoliko minuta hoda dalje, preko puta stanice Est, naišao sam prodavnicu alzaških delikatesa „Šmid“ koja se ovde nalazi od 1904. godine, i pridružio se grupi putnika koji su sedeli za malim stolovima i uživali u tart flambe, kobasicama i kiselom kupusu. Jedna od karakteristika Megreovog Pariza bila je to što nije bio samo grad imigranata iz istočne, centralne i severne Evrope, već je bio preplavljen i Francuzima iz ostalih delova države. Sa sobom su poneli lokalnu kuhinju, lokalna vina i dijalekte koji čudno zvuče, ispunjavajući ćoškove ulica egzotičnim biljkama iz Provanse ili slatkim, ali kiselkastim vinima iz Alzasa. Zalio sam svoj obrok čašom alzaškog rizlinga i razmišljao o tome koliko je danas Megreov Pariz promenio izgled.
U filmu „Megre postavlja zamku“, Rovan Etkinson je pokušao da se pridržava navika originalnog lika: neprestano puši lulu, nepokolebljiv je i pronicljiv, živi domaćinski život suprotan poslu na kome juri ubice i kriminalce. Ali stvaran problem ove televizijske drame nije njegova gluma niti sam zaplet. Problem je Pariz. Snimljen u studijima i na ulicama Budimpešte, film nam nudi samo kratkotrajne, veštačke naznake grada.
Suština romana o Megreu nije u dramatičnom otkriću „ko je ubica“. Suština je u procesu. A Megreov proces zasnovan je na iščačkavanju: lutanje bulevarima sa lulom u ruci, gnjuranje po okruženju kako bi osetio funkcionisanje mesta u zoru i sumrak, probanje fileta od haringe ili domaćinskog pasulja u lokalnom kafeu. Kad bolje razmislim, taj proces je upravo način na koji i sam volim da istražujem grad – bez lule, ali sa biciklom.
Nekoliko minuta hoda dalje, preko puta stanice Est, naišao sam prodavnicu alzaških delikatesa „Šmid“ koja se ovde nalazi od 1904. godine, i pridružio se grupi putnika koji su sedeli za malim stolovima i uživali u tart flambe, kobasicama i kiselom kupusu. Jedna od karakteristika Megreovog Pariza bila je to što nije bio samo grad imigranata iz istočne, centralne i severne Evrope, već je bio preplavljen i Francuzima iz ostalih delova države. Sa sobom su poneli lokalnu kuhinju, lokalna vina i dijalekte koji čudno zvuče, ispunjavajući ćoškove ulica egzotičnim biljkama iz Provanse ili slatkim, ali kiselkastim vinima iz Alzasa. Zalio sam svoj obrok čašom alzaškog rizlinga i razmišljao o tome koliko je danas Megreov Pariz promenio izgled.
U filmu „Megre postavlja zamku“, Rovan Etkinson je pokušao da se pridržava navika originalnog lika: neprestano puši lulu, nepokolebljiv je i pronicljiv, živi domaćinski život suprotan poslu na kome juri ubice i kriminalce. Ali stvaran problem ove televizijske drame nije njegova gluma niti sam zaplet. Problem je Pariz. Snimljen u studijima i na ulicama Budimpešte, film nam nudi samo kratkotrajne, veštačke naznake grada.
Suština romana o Megreu nije u dramatičnom otkriću „ko je ubica“. Suština je u procesu. A Megreov proces zasnovan je na iščačkavanju: lutanje bulevarima sa lulom u ruci, gnjuranje po okruženju kako bi osetio funkcionisanje mesta u zoru i sumrak, probanje fileta od haringe ili domaćinskog pasulja u lokalnom kafeu. Kad bolje razmislim, taj proces je upravo način na koji i sam volim da istražujem grad – bez lule, ali sa biciklom.
Krenuo sam ulicama na biciklu koji sam iznajmio. Iako je samo središte grada uglavnom za strance i veoma bogate, kratka vožnja biciklom od hotela „Zlatna česma“ odvela me je u sasvim drugačiji Pariz. Ulicom Šato d’O proteže se niz turskih krojača i afričkih salona pletenja; tradicionalne Jevrejke u dugim suknjama i sa perikama gurale su kolica duž ulice Tristana Care; kupci iz Konga cenjkali su se oko sveže ribe na uličnim marketima Šato Ruž. Radnici iz svih delova grada preplavili su ulice oko Barbes-Rošešoar u potrazi za kvalitetnom odećom po dobrim cenama. Mali delovi imigrantskog Pariza ostaju, posebno na ovoj strani Sene, kao neka vrsta protivotrova za sada sterilni centar grada.
Kasnije tog popodneva usudio sam se da krenem na istok u Belvil, kraj koji je sada poznat po svojoj neobičnoj kombinaciji imigranata – Kinezi, sefardski Jevreji i severnoafrički muslimani su se skupili u jednu malu četvrt – a ja sam svratio na kafu u „La Vejeuz“, ogromni kafe/restoran sa malim stolovima koji su rasuti po trotoaru. Seo sam za šank, pio svoju kafu s mlekom, i posmatrao stotine ljudi kako ispijaju penušava piva, umaču hrskavi pomfrit u majonez i razgovaraju na prijateljski, krajnje pariski način.
Uradio sam ono što mislim da bi i Megre – zamenio kafu penušavim pivom i poručio malu porciju jaja sa majonezom. Nakon jednog zalogaja kuvanog jajeta i ponovnog pogleda oko sebe, shvatio sam nešto: iako bi Megrea zbunjivalo da u veoma francuskoj ustanovi čuje kmerski jezik i vidi bradate ljude u ogrtačima i poruke poslate na mandarinskom, mislim da bi prepoznao i razumeo neumornu, složenu energiju ovog mesta i način na koji su ovi došljaci postali toliko ležerni u ovom lokalu, baš kao što su se Poljaci i Burgunđani, Rusi i Alzašani, odomaćili u Parizu.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
Kasnije tog popodneva usudio sam se da krenem na istok u Belvil, kraj koji je sada poznat po svojoj neobičnoj kombinaciji imigranata – Kinezi, sefardski Jevreji i severnoafrički muslimani su se skupili u jednu malu četvrt – a ja sam svratio na kafu u „La Vejeuz“, ogromni kafe/restoran sa malim stolovima koji su rasuti po trotoaru. Seo sam za šank, pio svoju kafu s mlekom, i posmatrao stotine ljudi kako ispijaju penušava piva, umaču hrskavi pomfrit u majonez i razgovaraju na prijateljski, krajnje pariski način.
Uradio sam ono što mislim da bi i Megre – zamenio kafu penušavim pivom i poručio malu porciju jaja sa majonezom. Nakon jednog zalogaja kuvanog jajeta i ponovnog pogleda oko sebe, shvatio sam nešto: iako bi Megrea zbunjivalo da u veoma francuskoj ustanovi čuje kmerski jezik i vidi bradate ljude u ogrtačima i poruke poslate na mandarinskom, mislim da bi prepoznao i razumeo neumornu, složenu energiju ovog mesta i način na koji su ovi došljaci postali toliko ležerni u ovom lokalu, baš kao što su se Poljaci i Burgunđani, Rusi i Alzašani, odomaćili u Parizu.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
