Redakcija Lagune čita
Redakcija Lagune je odlučila da napravi svojevrstan dnevnik čitanja tokom perioda samoizolacije. Naši urednici pišu svoje impresije o knjigama koje trenutno čitaju.
Pre dve nedelje vratila sam se iz Londona. Otkazan je sajam knjiga a dobar deo sveta je počeo da tone u paniku zbog novog virusa. Po povratku u Srbiju sačekala me je preporuka – četrnaest dana u samoizolaciji. Dok ovo pišem polako ističe trinaesti po redu…
Puna svežih utisaka iz Londona stigla sam na svežu dozu histerije okruženja zbog virusa. Sedela sam tako i gledala police sa knjigama, tražeći baš tu jednu koja će mi praviti društvo u ovom posebnom raspoloženju. Nije trebalo više od par minuta da se desi trenutak spoznaje. Pekićevo „Besnilo“. Setih se i da sam u nekom trenutku pre mnooogo godina počela da čitam ovu knjigu. A čim sam je otvorila stigao je odgovor i kad je to bilo. Ulaznica za šumadijski demo-fest iz ranih dvehiljaditih. Izgleda da je samo čekala pravi trenutak!
Dok sam ponovo čitala uvodne stranice čija je radnja smeštena u londonski metro i na aerodrom Hitrou, po kojima sam bezbrižno koračala pre samo par dana, nije bilo moguće izbeći poređenje sa trenutnom situacijom. Kako nam ti scenariji koje nazivamo distopijskim uvek deluju tako daleko? Da mi je neko pre mesec dana rekao da ne samo što ću raditi od kuće, nego neću moći da izađem na ulicu bez maske i rukavica...odmahnula bih rukom i krenula dalje, da citiram Rejčel Holis.
Sve ono mitsko, preuveličano radi efekta i antiutopijsko poprima sasvim drugačije obrise kad se sa stranica knjige preseli pravo ispred naših očiju. Knjige poput „Besnila“ dođu kao priručnici za preživljavanje u ovakvim situacijama. I nažalost dovode uvek do istog zaključka – da nas prošlost nije ničemu naučila a da budućnost nije ništa svetlija od prosečnog neo-noar science fictiona.
Jer znam, poput Kamija, ono što vesela rulja nije znala, i što se u knjigama može naći – da bacil kuge nikada ne umire i nikad ne nestaje, da može desetinama godina da spava, u nameštaju i rublju, da strpljivo čeka po sobama, podrumima, sanducima, maramicama i starim hartjama, i da će, može biti, doći dan, kad će, na nesreću ljudi i njima na pouku, kuga ponovo probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u nekom srećnom gradu.
Ivana Veselinović, Foreign Rights Manager, petak 27. mart 2020.
Pre dve nedelje vratila sam se iz Londona. Otkazan je sajam knjiga a dobar deo sveta je počeo da tone u paniku zbog novog virusa. Po povratku u Srbiju sačekala me je preporuka – četrnaest dana u samoizolaciji. Dok ovo pišem polako ističe trinaesti po redu…
Puna svežih utisaka iz Londona stigla sam na svežu dozu histerije okruženja zbog virusa. Sedela sam tako i gledala police sa knjigama, tražeći baš tu jednu koja će mi praviti društvo u ovom posebnom raspoloženju. Nije trebalo više od par minuta da se desi trenutak spoznaje. Pekićevo „Besnilo“. Setih se i da sam u nekom trenutku pre mnooogo godina počela da čitam ovu knjigu. A čim sam je otvorila stigao je odgovor i kad je to bilo. Ulaznica za šumadijski demo-fest iz ranih dvehiljaditih. Izgleda da je samo čekala pravi trenutak!
Dok sam ponovo čitala uvodne stranice čija je radnja smeštena u londonski metro i na aerodrom Hitrou, po kojima sam bezbrižno koračala pre samo par dana, nije bilo moguće izbeći poređenje sa trenutnom situacijom. Kako nam ti scenariji koje nazivamo distopijskim uvek deluju tako daleko? Da mi je neko pre mesec dana rekao da ne samo što ću raditi od kuće, nego neću moći da izađem na ulicu bez maske i rukavica...odmahnula bih rukom i krenula dalje, da citiram Rejčel Holis.
Sve ono mitsko, preuveličano radi efekta i antiutopijsko poprima sasvim drugačije obrise kad se sa stranica knjige preseli pravo ispred naših očiju. Knjige poput „Besnila“ dođu kao priručnici za preživljavanje u ovakvim situacijama. I nažalost dovode uvek do istog zaključka – da nas prošlost nije ničemu naučila a da budućnost nije ništa svetlija od prosečnog neo-noar science fictiona.
Jer znam, poput Kamija, ono što vesela rulja nije znala, i što se u knjigama može naći – da bacil kuge nikada ne umire i nikad ne nestaje, da može desetinama godina da spava, u nameštaju i rublju, da strpljivo čeka po sobama, podrumima, sanducima, maramicama i starim hartjama, i da će, može biti, doći dan, kad će, na nesreću ljudi i njima na pouku, kuga ponovo probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u nekom srećnom gradu.
Ivana Veselinović, Foreign Rights Manager, petak 27. mart 2020.
