Priča o piscu i romanu – „Besnilo“, Pekićevo proročanstvo
„Dovoljan mi je samo jedan čitalac koji će me razumeti...“
U ovim teškim i nepredvidivim vremenima ima i dobrih vesti. Borislav Pekić, koji se samodeklarisao kao „težak pisac“, što 2020. godine realno i jeste, ne silazi sa top-lista najčitanijih knjiga. Pekićev najkomercijalniji roman vratio se još jednom u orbitu. Stari čitaoci ga opet listaju, a novi otkrivaju to „proročansko“ štivo. U pitanju je „Besnilo“.
Pekić je ovim romanom otvorio mnogobrojna pitanja, pa i onaj antagonistički stav čoveka prema prirodi. Radnja romana je smeštena na londonski aerodrom Hitrou pogođen epidemijom mutiranog virusa besnila, kao produkta neuspelog eksperimentisanja tokom procesa genetskog inženjeringa. Spletom nesrećnih okolnosti, dakle, pukom slučajnošću, zaraza je pogodila baš londonski aerodrom na kome su se, isto tako slučajno, našli likovi romana, i ne sluteći u kojoj meri su im životni putevi međusobno uslovljeni. U svoj roman pisac ubacuje razne medicinske izraze, latinske nazive i stručne pojmove u kojima čitalac može i da uživa i da se obrazuje. Kritičari tvrde da „Besnilo“ svojom neopterećujuće kompleksnom strukturom, zapravo pomera granice žanra, poštujući sve njegove premise.
„Besnilo“ je nastalo u poznoj Pekićevoj spisateljskoj fazi i važi za „najholivudskiji“ srpski roman. Napisano je po narudžbini Pekićevog američkog izdavača. O tome svedoči Dušan Puvačić, njegov godinu dana mlađi kolega sa katedre za opštu književnost, koji mu je kasnije postao i prijatelj.
„Pekić je bio veliki ljubitelj naučne fantastike i knjiga o natprirodnom u kojima dominiraju elementi strave i užasa. Često mi je prepričavao romane Stivena Kinga. U razgovorima je pominjao da bi želeo da napiše jedan klasičan triler, koji ima potencijal bestselera, za koji bi mogli da se zainteresuju filmski producenti koji bi ga otkupili kao osnovu za film“, otkriva Puvačić u knjizi „Drugi o Pekiću“.
„To bi, maštao je, za dugo vremena rešilo sve njegove finansijske probleme i omogućilo da spokojno radi na važnijim, mada manje komercijalnim rukopisima. Početku rada na romanu o pojavi besnila na londonskom aerodromu Hitrou prethodili su, kao uvek kod Pekića, obimni i temeljni pripremni istraživački radovi: mnogobrojne posete svim terminalima radi snimanja terena, fotografisanje, čitanje medicinske literature o besnilu, prikupljanje najrazličitijih statističkih podataka vezanih za život i rad najvećeg londonskog aerodroma. Knjige koje su mu bile potrebne za rad najčešće je iz biblioteka pozajmljivala i donosila njegova supruga Ljiljana.
Da li je sa izdavačem Jovanovich sklopio i formalni ugovor – ne znam, ali se sećam da se u toku celog rada na ’Besnilu’ nekako podrazumevalo da će ta knjiga najpre biti objavljena u Americi. Međutim, kad je roman završen, ispao je mnogo duži i 'ozbiljniji' nego što su to žanrovski principi nalagali i nego što su urednici očekivali. Izdavač ga je vratio, sa molbom da se drastično skrati, Bora je tvrdio da je to nemoguće, odnosno da on ne bi umeo to sam da učini. Jednom smo čak razgovarali o mogućnosti da se ja prihvatim tog posla, pošto sam dovoljno 'distanciran' od teksta da bih bio 'sentimentalan' prema svakoj napisanoj rečenici – ali se srećom sve završilo na tom razgovoru. ’Besnilo’ je na engleski, bez ugovora, prijateljski preveo Bernard Džons, uveren da će knjiga tog akcionog intenziteta i zanimljivosti – da ne govorim o kvalitetu – lako naći američkog ili engleskog izdavača. I Pekiću je bilo stalo da taj roman sa engleskom temom izađe u Engleskoj, ali su, uprkos svim njegovim pokušajima, londonski izdavači ostali nezainteresovani. U međuvremenu, ’Besnilo’ je prevedeno na mnoge druge svetske jezike i postalo je jugoslovenski bestseler."
Rukopis Džonsonovog prevoda ovog bestselera još leži neobjavljen.
Pekićeva supruga Ljiljana pričala mi je kako je redovno odlazio na Hitrou, gde je uz dozvole nadležnih izučavao redove vožnje metroa i aviona, načine organizacije aerodromskih službi i planove aerodroma.
Prvi razgovori o „Besnilu“ vodili su se u drugoj londonskoj kući Pekićevih, na Mazvel Hilu, u ulici Grand Avenue broj 6, u koju su se preselili negde krajem sedamdesetih.
A ta kuća bila je izvor mašte za pisca. O tome kako je svoje likove stvarao otkriva i Predrag Palavestra:
„Dok je ranije stanovao u londonskim predgrađima, daleko od centra, najpre u ulici Sent Endru u Vembliju, gde sam ga prvi put posetio, Pekić je preko dana pisao, sedeći po ceo dan ispod Njegoševe slike i jedne velike table od plute, na kojoj su, u divnom šarenilu boja, na ceduljicama bili okačeni genealoški podaci sa imenima i međusobnim vezama pojedinih ličnosti u romanu ’Zlatno runo’. Odmarao se od pisanja i dugog kuckanja na mašini, gajeći cveće u bašti i omanjem zagrejanom stakleniku iza kuće. Kad sam ga tu našao, bio je ozbiljno nameran da jednu svoju odnegovanu ružu pošalje na lokalnu opštinsku izložbu cveća. Docnije je od te strasti odustao, prihvativši trezvena i razumna uverenja svoje supruge da se više struje utroši na besmisleno zagrevanje staklenika nego na grejanje kuće. Nešto kasnije, bio sam kod Pekićevih i na Mazvel Hilu, gde su se iz Vemblija preselili približavajući se mansardi u centralnom Londonu. Tu je bašta već bila prilično zapuštena. Negovanje ruže zamenila je nova navika sakupljanja raznovrsnog kamenja, a potom trajna i neodoljiva, prava kockarska strast prema uporednom korišćenju nekoliko džepnih magnetofona i diktafona. Nosio ih je po dva-tri stalno sa sobom, oko vrata, u torbi i po džepovima. U jedan diktafon je govorio dnevnička zapažanja, u drugi naletne misli, asocijacije, prizore i rečenice za roman na kojem je radio..."
Dom Pekićevih u Londonu služio je kao neka vrsta hotela u kome su odsedali svi njegovi beogradski prijatelji. Ostalo je zabeleženo da je pored njegovog pisaćeg stola od tavanice do poda stajao jedan pak papir na kome su bile ispisane sve potencijalne situacije romana koji piše. Naravno, tokom rada se mnogo toga menjalo, ali je uvek u početku imao „kostur“ onoga što hoće da ispriča. Ustajao je rano, odlazio u baštu i dok je okopavao leje, plevio korov i ratovao sa bubama, koje su pretile da ugroze njegovo cveće, smišljao je šta će tog prepodneva preneti iz plana ispisanog na pak papiru u prvu verziju svog romana.
Govorio je: „Najbolje je čitati knjige u predvečerje, jer u prozračno vreme se najbolje otkrivaju sve podvale autora.“
Važio je za jedinstvenu enciklopediju naše književnosti. Božo Koprivica svedoči da je posedovao veliko znanje iz arheologije, logorologije, medicine, neimarstva, trgovine, istorije civilizacije, nuždologije, mitologije, pozorišta, filozofije, istorije medija, cincarologije, politike, biblijske arheologije, poetike prostora, policijske psihologije, zatvoreničke filozofije, pomorstva, istorije uporednih religija, astronautike, naučne fantastike, sociologije, magije... Zato je Pekiću bilo tesno u svakom proznom žanru.
O njegovim navikama Palavestra dalje piše: „Po robijaškoj navici, pušio je neumereno i nerazumno, sa opakom strašću sužnja, noseći u džepovima po nekoliko kutija cigareta ljutog duvana. Bio je kapetan duge plovidbe u noćnim sedeljkama koje se po pravilu nisu završavale dok se ne bi iscedila i poslednja kap viskija u koji je on, po navici stečenoj među Englezima, sipao nekoliko kapi obične vode. Bolje vrste pića, kao što je škotski molt-viski, smatrao je svetogrđem čak i nuditi, a nekmoli piti s ledom. Mršav i visok, upalih grudi i sa blago povijenim leđima, bio je dugorečivi prijatan sabesednik u svakom razgovoru, blagog podsmeha bez imalo zlobe, čovek ironije koja je dobro pogađala cilj a nikada nikog nije vređala.“
„Besnilo“ nije bilo jedini roman za koji su izdavači tražili da se skrati. Ta muka ga je proganjala često, i sa njom se borio na razne načine.
„Kada sam za 'Knjigu srpske fantastike', koju je trebalo da objavi Srpska književna zadruga, morao da skratim jedno poveće poglavlje iz njegovog romana 'Vreme čuda', pozvao sam ga na ručak da mu to pokažem. Već sa vrata, veličanstvenim gestom otmenog hidalga, odobrio je svako rešenje, tvrdeći sa ljupkim smeškom da je njegova proza tako dobro napisana da je niko ne može pokvariti“, beleži Palavestra.
Iako nikada nije hteo da čita prelom svojih rukopisa, jednom, pred izlazak iz štampe drugog toma „Skakavaca“, Pekić se javio iz Londona uredniku Radoslavu Bratiću i kazao da hoće da ubaci jednu fusnotu.
„Strogo sam mu podvukao da može ali samo pola strane – toliko ima prostora u prelomu knjige. Kako me je mrzelo da pišem, dao sam lektorki da to zabeleži“, piše Bratić. „Mi smo se u redakciji zapričali, tako da sam zaboravio na taj detalj. U neko doba sam utrčao u lektorsku sobu i imao sam šta videti: pisac je izdiktirao tekst od petnaestak stranica. Uzeo sam slušalicu telefona i kazao mu da nema šanse da se objavi više od pola stranice teksta, kako sam mu već ranije objasnio. On mi je mirno odgovorio: 'Unesi ti šta hoćeš od toga, ali ja ću te preći i u sledeću knjigu ubaciti 300 stranica fusnota'' Tako je i bilo.“
Bio je svestan da je „težak“ pisac i za prevođenje i za čitanje. Znao je da kaže: „Dovoljan mi je samo jedan čitalac koji će me razumeti.“ U drugim prilikama je govorio da ima svega nekoliko čitalaca i da ih sve poznaje – lektorku, Mihiza i sebe. Ipak, publika je gutala njegovo „Besnilo“, „Godine koje su pojeli skakavci“ su mu donele status bestseler pisca. Svaki tom „Skakavaca“ Mihiz je čitao u rukopisu. Njegov verni čitalac i prijatelj, koji je govorio da Pekićev aforizam iznosi trista stranica, predložio je uredniku u Bigzu Bratiću da kaže Peki da drugu knjigu „Skakavaca“ skrati za 250 stranica. Onda je malo zastao, razmislio i kazao: „Bolje nemoj, zeznuće te i dodati 600 stranica.“
Ljiljana Pekić mi je pričala kako nikad nije čitao knjigu kada izađe, pogleda omot, vidi da li ima nekih štamparskih grešaka i dalje o tome nije razmišljao.
„Nije bio mnogo sitničav oko tih grešaka, ali posebna teškoća je bila da mu se u London pošalje prvi otisak. Baš kad je izašlo ’Vreme čuda’, nije mogao da veruje kakav je omot, neka prljavoroze boja, a još su pogrešili i njegovo ime, pisalo je Borisav. Malo se nervirao, ali ne preterano. I prvim izdanjem ’Besnila’ bio je frapiran zbog ilustracije. Ali to bi samo pomenuo i na tome bi se završilo", seća se Ljiljana Pekić.
Prvi posao mu je bio u Lovćen filmu. Neposredno pošto se oženio, ta filmska kuća raspisala je anonimni konkurs, poslao je pet sinopsisa i dobio je dve prve nagrade. Tako je počeo da radi, kao dramaturg Lovćen filma. Nije to dugo trajalo, možda tri godine, ali taj prvi posao je bio veoma prijatan, ležeran, upoznao je mnoge reditelje i glumce.
Bio je studiozan u svemu. Kada su došli u London, krenuli su da traže kuću, skupljali su prospekte raznih agenata, on je to sistematično pregledao, pravio program, i onda su uveče, po dva-tri sata lunjali Londonom, podzemnim železnicama, autobusima, i na kraju su našli lepu kuću blizu stadiona Vembli. Tada je odlučio da žrtvuje tri meseca da ne piše ništa, samo da sređuje, usledilo je farbanje, malanje, hoblovanje, rušenje, sve moguće. U Beogradu nije znao ni ekser da ukuca, a tamo je svašta naučio.
Nije voleo nikakve društvene obaveze. Ako mu Ljiljana kaže: „Treba večeras da idemo kod nekog“, odmah usledi: „E, večeras ne mogu nigde, već imam plan.“ Kada napomene: „Za 15 dana treba da idemo na neku slavu“, onda samo pogleda: „Otkud znam da li ću tada biti raspoložen za to."
Nije mogao da radi ako je znao da je čak i u nekoj drugoj sobi nered. Moralo je sve da bude pod konac. Govorio je da nered u kući ili na stolu prouzrokuje nered u glavi.
U njegovoj sobi se na stalaži iznad pisaćeg stola nalazio radio. Tu su bile i pisaće mašine, engleski rečnici, koverte, tečnost za brisanje grešaka, lepak, kalkulator, nekoliko magnetofona, trake za snimanje, u pregradama s naznakom „prazne trake“, selotejp, mali beli aparat za jonizaciju vazduha. U sobu gde je radio nije se ulazilo bez dogovora, nije voleo da mu se nenajavljeno upada, bez kucanja. On je to opisivao kao svoju ćeliju, bilo mu je važno da je mir i da je red. To je valjda trauma, koja je ostala iz zatvora. (Od 1948. do 1953. bio je u zatvoru, kao član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije Savez demokratske omladine Jugoslavije.)
Toliko je bio posvećen poslu da se dešavalo da zvoni telefon, on sam kod kuće, mora da se javi, a neko traži njegovu kćerku. Ona ga posle pita ko je bio, kaže: „Ne znam.“
„A što nisi zapisao?“
„A kako da zapišem kad sam ja tog trenutka bio u Vizantiji?“
Dnevno mu je stizao Gardijan, a nedeljom Obzerver. Obavezno je naglašavao: „Molim vas da ih po čitanju ne bacate, jer mi trebaju zbog mog ’Besnila’.“ Naručivao je i programe televizije, jednom nedeljno. Uzimao je vrlo detaljne TV programe i tačno je znao koliko traje neka drama ili film, ko je režirao, ko igra i onda zaokruži sve što ga zanima.
Ljiljana priča: „Ujutru kad ustane, doručkuje i počne da radi, a kad mu zapne, ode u baštu, plevi, okopava, nosi magnetofon sa sobom i kad mu padne nešto na pamet, izdiktira u magnetofon. Posle ručka se odmori, pojede neki sendvič i onda nastavi do uveče, večera i počinje gledanje televizije. Malo bi gledao, malo čitao i sve vreme bi beležio, beležio, beležio... Sve je zapisivao iako je imao fantastično pamćenje. Nije imao nikakav odnos prema hrani.
Najveća relaksacija u Londonu bila mu je bašta, sve što je radio bilo je intenzivno. Pošto nije znao ništa o baštovanstvu, odmah je kupio enciklopedije, pretplatio se na časopise, išao po sajmovima cveća, a posle smo imali i svoju staklenu baštu, koja se grejala, ventilirala, a noću je ustajao da mu se slučajno ne smrznu biljke. Postao je stručnjak i za to. Jedno vreme, kad smo bili u nekoj finansijskoj stisci, razmišljao je da počne da proizvodi neke rasade. Srećom to se nije desilo.“
Bio je čovek strasti, ali je svojim strastima upravljao. A ostao je čitan pisac, specifičan po tome što nije koketirao sa populizmom u bilo kom obliku.
Voleo je tehniku, neopisiva je radost bila kad je kupio prvi magnetofon, posle neku pisaću mašinu sa italik slovima koja je koštala kao tadašnjih pet dobrih plata. „Zlatno runo“ je sedam puta prekucavao. To je 3.500 strana, ručno prekucanih sedam puta na mašini, sve sam, jer u Londonu nije imao nikog ko bi mu kucao. To je bio ogroman fizički rad, imao je problem sa artritisom zbog tog kucanja. Kad je kupio kompjuter, plašio se da li će da pogodi ritam, jer je na mašini kucao dosta jako. Nikada nije čvrsto spavao, stalno je ustajao, zapisivao, govorio je da nije siguran da li spava kad je budan, ili je budan dok spava. Bio je preokupiran svojim delima i temama, pa i dok je spavao, njemu je mozak radio i dešavalo se da je neka rešenja koja su ga mučila nalazio ujutru kad ustane. Pored kreveta je imao stalno beležnicu i olovku. Jednu dramu je sanjao i kad je ustao, napisao je u cugu komad „Kako zabavljati gospodina Martina“, koji se igrao u Narodnom pozorištu.
A prvi kompjuter kupio je u decembru 1985. godine, videvši ga kod svog prijatelja. Očaran mogućnostima žongliranja teksta, otišao je u radnju i pazario svoj prvi amstrad. Toliko se brzo i prisno sprijateljio sa kompjuterom da je već prilikom sledeće posete Beogradu kupio još jedan amstrad i odneo ga u London. Povratak staroj pisaćoj mašini biser činio mu se nemogućim. Kada su njegovi prijatelji čuli da je „prešao“ na kompjuter, jedan od komentara je bio: „Koliko li će tek sada da piše?“ Posle je tvrdio da ga je kompjuter usporio jer se češće vraćao napisanom tekstu i duže radio na njemu, ali se oslobodio more neprestanog prekucavanja.
Voleo je klasičnu muziku i redovno je išao u operu. Želeo je da bude arheolog. Govorio je da mu je najdraža njegova knjiga „Zlatno runo“ i da se njegov ukus ne poklapa s ukusom publike koja više voli „Besnilo“.
Na pitanje šta mu znači prva knjiga, rekao je: „Pa, ne mnogo, ja sam tada imao trideset pet godina, a to su godine kada vas prvi uspesi ne uzbuđuju... Piscu, kao i operskoj primadoni, bivši uspeh, ma koliko velik, malo znači. Uvek je važan onaj tekući.“
Kada mu je jednom Ljiljana rekla da bi volela da porazgovara sa jednim gospodinom koji je bio pisac, pitao je: „Šta će ti to? Znaš jednog, više ti i ne treba. Svi su isti. Žive da bi pisali.“
Pisac najduže fraze u srpskoj književnosti, kako ga je karakterisao Mihiz, o mukama sopstvenog zanata rekao je: „Pošto se piše malo, nedovoljno se zarađuje, a pošto se druge stvari rade, za pisanje se nema vremena i tako se stvara začarani krug.“
Kada je otišao u London, niko pet godina nije hteo da mu štampa knjige u Beogradu. Dva-tri pisca su plasirala intrigu kako je emigrirao da piše za Tajms i govori na BBC-ju protiv Jugoslavije. Zbog tih glasina nisu hteli da ga štampaju, bio je predao Nolitu rukopis „Kako upokojiti vampira“ i Nolit je platio avans, ali to se kod njih kiselilo, otezalo i posle dve godine su odustali. U Srpskoj književnoj zadruzi je trebalo da se štampaju njegove drame i sve je bilo složeno, ali su posle rasturili slog. „Vampir“ je izašao tek 1977. godine. Ali, što su mu više prepreka postavljali, on je više radio, pisao. Govorio je: „Sad pišem za fioku, ali to će biti objavljeno.“ Tako je i bilo. Bio je to veliki stres – pisati i ne objavljivati, ali je on to stoički podnosio.
Počeo je rano da čita, već sa pet godina. Voleo je stripove „Flaš Gordon", a i smešne kao što je „Paja Patak“, i avanturističke romane. Aleksandra Dimu a posebno roman „Grof od Monte Krista“ i „Tri musketara“. Sa 11 godina čitao je Dostojevskog.
Na književnom nebu se pojavio kao Adam Petrović, tvorac pripovedaka u studentskom časopisu Vidici, o kojima je brujao intelektualni Beograd. Širile su se svakojake fame, pa čak i ta da Adam ne postoji, već da je u pitanju grupa autora. Tada je imao trideset godina. Kasnije je svom prijatelju Mirku Kovaču objasnio da je uzeo pseudonim jer „čovek ima više razloga da se nakon dugogodišnje robije plaši vlastitog imena koje je tamo srozano i ocrnjeno. Posle zatvora uspostavlja neki novi identitet, a uz to je naviknut da se skriva“.
To je bio početak, a impozantna književna karijera završila se kada su mu lekari, u 62. godini, rekli da mu je ostalo još šest meseci. Samo je odmahnuo rukom. Prognoza nije bila tačna – ostalo mu je još samo mesec dana. Poslednje tri nedelje je ćutao, nije hteo da priča ni o bolesti, ni o bilo čemu, samo je gledao filmove, naročito kaubojske.
Autor: Aleksandar Đuričić
Izvor: Nedeljnik
U ovim teškim i nepredvidivim vremenima ima i dobrih vesti. Borislav Pekić, koji se samodeklarisao kao „težak pisac“, što 2020. godine realno i jeste, ne silazi sa top-lista najčitanijih knjiga. Pekićev najkomercijalniji roman vratio se još jednom u orbitu. Stari čitaoci ga opet listaju, a novi otkrivaju to „proročansko“ štivo. U pitanju je „Besnilo“.
Pekić je ovim romanom otvorio mnogobrojna pitanja, pa i onaj antagonistički stav čoveka prema prirodi. Radnja romana je smeštena na londonski aerodrom Hitrou pogođen epidemijom mutiranog virusa besnila, kao produkta neuspelog eksperimentisanja tokom procesa genetskog inženjeringa. Spletom nesrećnih okolnosti, dakle, pukom slučajnošću, zaraza je pogodila baš londonski aerodrom na kome su se, isto tako slučajno, našli likovi romana, i ne sluteći u kojoj meri su im životni putevi međusobno uslovljeni. U svoj roman pisac ubacuje razne medicinske izraze, latinske nazive i stručne pojmove u kojima čitalac može i da uživa i da se obrazuje. Kritičari tvrde da „Besnilo“ svojom neopterećujuće kompleksnom strukturom, zapravo pomera granice žanra, poštujući sve njegove premise.
„Besnilo“ je nastalo u poznoj Pekićevoj spisateljskoj fazi i važi za „najholivudskiji“ srpski roman. Napisano je po narudžbini Pekićevog američkog izdavača. O tome svedoči Dušan Puvačić, njegov godinu dana mlađi kolega sa katedre za opštu književnost, koji mu je kasnije postao i prijatelj.
„Pekić je bio veliki ljubitelj naučne fantastike i knjiga o natprirodnom u kojima dominiraju elementi strave i užasa. Često mi je prepričavao romane Stivena Kinga. U razgovorima je pominjao da bi želeo da napiše jedan klasičan triler, koji ima potencijal bestselera, za koji bi mogli da se zainteresuju filmski producenti koji bi ga otkupili kao osnovu za film“, otkriva Puvačić u knjizi „Drugi o Pekiću“.
„To bi, maštao je, za dugo vremena rešilo sve njegove finansijske probleme i omogućilo da spokojno radi na važnijim, mada manje komercijalnim rukopisima. Početku rada na romanu o pojavi besnila na londonskom aerodromu Hitrou prethodili su, kao uvek kod Pekića, obimni i temeljni pripremni istraživački radovi: mnogobrojne posete svim terminalima radi snimanja terena, fotografisanje, čitanje medicinske literature o besnilu, prikupljanje najrazličitijih statističkih podataka vezanih za život i rad najvećeg londonskog aerodroma. Knjige koje su mu bile potrebne za rad najčešće je iz biblioteka pozajmljivala i donosila njegova supruga Ljiljana.
Da li je sa izdavačem Jovanovich sklopio i formalni ugovor – ne znam, ali se sećam da se u toku celog rada na ’Besnilu’ nekako podrazumevalo da će ta knjiga najpre biti objavljena u Americi. Međutim, kad je roman završen, ispao je mnogo duži i 'ozbiljniji' nego što su to žanrovski principi nalagali i nego što su urednici očekivali. Izdavač ga je vratio, sa molbom da se drastično skrati, Bora je tvrdio da je to nemoguće, odnosno da on ne bi umeo to sam da učini. Jednom smo čak razgovarali o mogućnosti da se ja prihvatim tog posla, pošto sam dovoljno 'distanciran' od teksta da bih bio 'sentimentalan' prema svakoj napisanoj rečenici – ali se srećom sve završilo na tom razgovoru. ’Besnilo’ je na engleski, bez ugovora, prijateljski preveo Bernard Džons, uveren da će knjiga tog akcionog intenziteta i zanimljivosti – da ne govorim o kvalitetu – lako naći američkog ili engleskog izdavača. I Pekiću je bilo stalo da taj roman sa engleskom temom izađe u Engleskoj, ali su, uprkos svim njegovim pokušajima, londonski izdavači ostali nezainteresovani. U međuvremenu, ’Besnilo’ je prevedeno na mnoge druge svetske jezike i postalo je jugoslovenski bestseler."
Rukopis Džonsonovog prevoda ovog bestselera još leži neobjavljen.
Pekićeva supruga Ljiljana pričala mi je kako je redovno odlazio na Hitrou, gde je uz dozvole nadležnih izučavao redove vožnje metroa i aviona, načine organizacije aerodromskih službi i planove aerodroma.
Prvi razgovori o „Besnilu“ vodili su se u drugoj londonskoj kući Pekićevih, na Mazvel Hilu, u ulici Grand Avenue broj 6, u koju su se preselili negde krajem sedamdesetih.
A ta kuća bila je izvor mašte za pisca. O tome kako je svoje likove stvarao otkriva i Predrag Palavestra:
„Dok je ranije stanovao u londonskim predgrađima, daleko od centra, najpre u ulici Sent Endru u Vembliju, gde sam ga prvi put posetio, Pekić je preko dana pisao, sedeći po ceo dan ispod Njegoševe slike i jedne velike table od plute, na kojoj su, u divnom šarenilu boja, na ceduljicama bili okačeni genealoški podaci sa imenima i međusobnim vezama pojedinih ličnosti u romanu ’Zlatno runo’. Odmarao se od pisanja i dugog kuckanja na mašini, gajeći cveće u bašti i omanjem zagrejanom stakleniku iza kuće. Kad sam ga tu našao, bio je ozbiljno nameran da jednu svoju odnegovanu ružu pošalje na lokalnu opštinsku izložbu cveća. Docnije je od te strasti odustao, prihvativši trezvena i razumna uverenja svoje supruge da se više struje utroši na besmisleno zagrevanje staklenika nego na grejanje kuće. Nešto kasnije, bio sam kod Pekićevih i na Mazvel Hilu, gde su se iz Vemblija preselili približavajući se mansardi u centralnom Londonu. Tu je bašta već bila prilično zapuštena. Negovanje ruže zamenila je nova navika sakupljanja raznovrsnog kamenja, a potom trajna i neodoljiva, prava kockarska strast prema uporednom korišćenju nekoliko džepnih magnetofona i diktafona. Nosio ih je po dva-tri stalno sa sobom, oko vrata, u torbi i po džepovima. U jedan diktafon je govorio dnevnička zapažanja, u drugi naletne misli, asocijacije, prizore i rečenice za roman na kojem je radio..."
Dom Pekićevih u Londonu služio je kao neka vrsta hotela u kome su odsedali svi njegovi beogradski prijatelji. Ostalo je zabeleženo da je pored njegovog pisaćeg stola od tavanice do poda stajao jedan pak papir na kome su bile ispisane sve potencijalne situacije romana koji piše. Naravno, tokom rada se mnogo toga menjalo, ali je uvek u početku imao „kostur“ onoga što hoće da ispriča. Ustajao je rano, odlazio u baštu i dok je okopavao leje, plevio korov i ratovao sa bubama, koje su pretile da ugroze njegovo cveće, smišljao je šta će tog prepodneva preneti iz plana ispisanog na pak papiru u prvu verziju svog romana.
Govorio je: „Najbolje je čitati knjige u predvečerje, jer u prozračno vreme se najbolje otkrivaju sve podvale autora.“
Važio je za jedinstvenu enciklopediju naše književnosti. Božo Koprivica svedoči da je posedovao veliko znanje iz arheologije, logorologije, medicine, neimarstva, trgovine, istorije civilizacije, nuždologije, mitologije, pozorišta, filozofije, istorije medija, cincarologije, politike, biblijske arheologije, poetike prostora, policijske psihologije, zatvoreničke filozofije, pomorstva, istorije uporednih religija, astronautike, naučne fantastike, sociologije, magije... Zato je Pekiću bilo tesno u svakom proznom žanru.
O njegovim navikama Palavestra dalje piše: „Po robijaškoj navici, pušio je neumereno i nerazumno, sa opakom strašću sužnja, noseći u džepovima po nekoliko kutija cigareta ljutog duvana. Bio je kapetan duge plovidbe u noćnim sedeljkama koje se po pravilu nisu završavale dok se ne bi iscedila i poslednja kap viskija u koji je on, po navici stečenoj među Englezima, sipao nekoliko kapi obične vode. Bolje vrste pića, kao što je škotski molt-viski, smatrao je svetogrđem čak i nuditi, a nekmoli piti s ledom. Mršav i visok, upalih grudi i sa blago povijenim leđima, bio je dugorečivi prijatan sabesednik u svakom razgovoru, blagog podsmeha bez imalo zlobe, čovek ironije koja je dobro pogađala cilj a nikada nikog nije vređala.“
„Besnilo“ nije bilo jedini roman za koji su izdavači tražili da se skrati. Ta muka ga je proganjala često, i sa njom se borio na razne načine.
„Kada sam za 'Knjigu srpske fantastike', koju je trebalo da objavi Srpska književna zadruga, morao da skratim jedno poveće poglavlje iz njegovog romana 'Vreme čuda', pozvao sam ga na ručak da mu to pokažem. Već sa vrata, veličanstvenim gestom otmenog hidalga, odobrio je svako rešenje, tvrdeći sa ljupkim smeškom da je njegova proza tako dobro napisana da je niko ne može pokvariti“, beleži Palavestra.
Iako nikada nije hteo da čita prelom svojih rukopisa, jednom, pred izlazak iz štampe drugog toma „Skakavaca“, Pekić se javio iz Londona uredniku Radoslavu Bratiću i kazao da hoće da ubaci jednu fusnotu.
„Strogo sam mu podvukao da može ali samo pola strane – toliko ima prostora u prelomu knjige. Kako me je mrzelo da pišem, dao sam lektorki da to zabeleži“, piše Bratić. „Mi smo se u redakciji zapričali, tako da sam zaboravio na taj detalj. U neko doba sam utrčao u lektorsku sobu i imao sam šta videti: pisac je izdiktirao tekst od petnaestak stranica. Uzeo sam slušalicu telefona i kazao mu da nema šanse da se objavi više od pola stranice teksta, kako sam mu već ranije objasnio. On mi je mirno odgovorio: 'Unesi ti šta hoćeš od toga, ali ja ću te preći i u sledeću knjigu ubaciti 300 stranica fusnota'' Tako je i bilo.“
Bio je svestan da je „težak“ pisac i za prevođenje i za čitanje. Znao je da kaže: „Dovoljan mi je samo jedan čitalac koji će me razumeti.“ U drugim prilikama je govorio da ima svega nekoliko čitalaca i da ih sve poznaje – lektorku, Mihiza i sebe. Ipak, publika je gutala njegovo „Besnilo“, „Godine koje su pojeli skakavci“ su mu donele status bestseler pisca. Svaki tom „Skakavaca“ Mihiz je čitao u rukopisu. Njegov verni čitalac i prijatelj, koji je govorio da Pekićev aforizam iznosi trista stranica, predložio je uredniku u Bigzu Bratiću da kaže Peki da drugu knjigu „Skakavaca“ skrati za 250 stranica. Onda je malo zastao, razmislio i kazao: „Bolje nemoj, zeznuće te i dodati 600 stranica.“
Ljiljana Pekić mi je pričala kako nikad nije čitao knjigu kada izađe, pogleda omot, vidi da li ima nekih štamparskih grešaka i dalje o tome nije razmišljao.
„Nije bio mnogo sitničav oko tih grešaka, ali posebna teškoća je bila da mu se u London pošalje prvi otisak. Baš kad je izašlo ’Vreme čuda’, nije mogao da veruje kakav je omot, neka prljavoroze boja, a još su pogrešili i njegovo ime, pisalo je Borisav. Malo se nervirao, ali ne preterano. I prvim izdanjem ’Besnila’ bio je frapiran zbog ilustracije. Ali to bi samo pomenuo i na tome bi se završilo", seća se Ljiljana Pekić.
Prvi posao mu je bio u Lovćen filmu. Neposredno pošto se oženio, ta filmska kuća raspisala je anonimni konkurs, poslao je pet sinopsisa i dobio je dve prve nagrade. Tako je počeo da radi, kao dramaturg Lovćen filma. Nije to dugo trajalo, možda tri godine, ali taj prvi posao je bio veoma prijatan, ležeran, upoznao je mnoge reditelje i glumce.
Bio je studiozan u svemu. Kada su došli u London, krenuli su da traže kuću, skupljali su prospekte raznih agenata, on je to sistematično pregledao, pravio program, i onda su uveče, po dva-tri sata lunjali Londonom, podzemnim železnicama, autobusima, i na kraju su našli lepu kuću blizu stadiona Vembli. Tada je odlučio da žrtvuje tri meseca da ne piše ništa, samo da sređuje, usledilo je farbanje, malanje, hoblovanje, rušenje, sve moguće. U Beogradu nije znao ni ekser da ukuca, a tamo je svašta naučio.
Nije voleo nikakve društvene obaveze. Ako mu Ljiljana kaže: „Treba večeras da idemo kod nekog“, odmah usledi: „E, večeras ne mogu nigde, već imam plan.“ Kada napomene: „Za 15 dana treba da idemo na neku slavu“, onda samo pogleda: „Otkud znam da li ću tada biti raspoložen za to."
Nije mogao da radi ako je znao da je čak i u nekoj drugoj sobi nered. Moralo je sve da bude pod konac. Govorio je da nered u kući ili na stolu prouzrokuje nered u glavi.
U njegovoj sobi se na stalaži iznad pisaćeg stola nalazio radio. Tu su bile i pisaće mašine, engleski rečnici, koverte, tečnost za brisanje grešaka, lepak, kalkulator, nekoliko magnetofona, trake za snimanje, u pregradama s naznakom „prazne trake“, selotejp, mali beli aparat za jonizaciju vazduha. U sobu gde je radio nije se ulazilo bez dogovora, nije voleo da mu se nenajavljeno upada, bez kucanja. On je to opisivao kao svoju ćeliju, bilo mu je važno da je mir i da je red. To je valjda trauma, koja je ostala iz zatvora. (Od 1948. do 1953. bio je u zatvoru, kao član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije Savez demokratske omladine Jugoslavije.)
Toliko je bio posvećen poslu da se dešavalo da zvoni telefon, on sam kod kuće, mora da se javi, a neko traži njegovu kćerku. Ona ga posle pita ko je bio, kaže: „Ne znam.“
„A što nisi zapisao?“
„A kako da zapišem kad sam ja tog trenutka bio u Vizantiji?“
Dnevno mu je stizao Gardijan, a nedeljom Obzerver. Obavezno je naglašavao: „Molim vas da ih po čitanju ne bacate, jer mi trebaju zbog mog ’Besnila’.“ Naručivao je i programe televizije, jednom nedeljno. Uzimao je vrlo detaljne TV programe i tačno je znao koliko traje neka drama ili film, ko je režirao, ko igra i onda zaokruži sve što ga zanima.
Ljiljana priča: „Ujutru kad ustane, doručkuje i počne da radi, a kad mu zapne, ode u baštu, plevi, okopava, nosi magnetofon sa sobom i kad mu padne nešto na pamet, izdiktira u magnetofon. Posle ručka se odmori, pojede neki sendvič i onda nastavi do uveče, večera i počinje gledanje televizije. Malo bi gledao, malo čitao i sve vreme bi beležio, beležio, beležio... Sve je zapisivao iako je imao fantastično pamćenje. Nije imao nikakav odnos prema hrani.
Najveća relaksacija u Londonu bila mu je bašta, sve što je radio bilo je intenzivno. Pošto nije znao ništa o baštovanstvu, odmah je kupio enciklopedije, pretplatio se na časopise, išao po sajmovima cveća, a posle smo imali i svoju staklenu baštu, koja se grejala, ventilirala, a noću je ustajao da mu se slučajno ne smrznu biljke. Postao je stručnjak i za to. Jedno vreme, kad smo bili u nekoj finansijskoj stisci, razmišljao je da počne da proizvodi neke rasade. Srećom to se nije desilo.“
Bio je čovek strasti, ali je svojim strastima upravljao. A ostao je čitan pisac, specifičan po tome što nije koketirao sa populizmom u bilo kom obliku.
Voleo je tehniku, neopisiva je radost bila kad je kupio prvi magnetofon, posle neku pisaću mašinu sa italik slovima koja je koštala kao tadašnjih pet dobrih plata. „Zlatno runo“ je sedam puta prekucavao. To je 3.500 strana, ručno prekucanih sedam puta na mašini, sve sam, jer u Londonu nije imao nikog ko bi mu kucao. To je bio ogroman fizički rad, imao je problem sa artritisom zbog tog kucanja. Kad je kupio kompjuter, plašio se da li će da pogodi ritam, jer je na mašini kucao dosta jako. Nikada nije čvrsto spavao, stalno je ustajao, zapisivao, govorio je da nije siguran da li spava kad je budan, ili je budan dok spava. Bio je preokupiran svojim delima i temama, pa i dok je spavao, njemu je mozak radio i dešavalo se da je neka rešenja koja su ga mučila nalazio ujutru kad ustane. Pored kreveta je imao stalno beležnicu i olovku. Jednu dramu je sanjao i kad je ustao, napisao je u cugu komad „Kako zabavljati gospodina Martina“, koji se igrao u Narodnom pozorištu.
A prvi kompjuter kupio je u decembru 1985. godine, videvši ga kod svog prijatelja. Očaran mogućnostima žongliranja teksta, otišao je u radnju i pazario svoj prvi amstrad. Toliko se brzo i prisno sprijateljio sa kompjuterom da je već prilikom sledeće posete Beogradu kupio još jedan amstrad i odneo ga u London. Povratak staroj pisaćoj mašini biser činio mu se nemogućim. Kada su njegovi prijatelji čuli da je „prešao“ na kompjuter, jedan od komentara je bio: „Koliko li će tek sada da piše?“ Posle je tvrdio da ga je kompjuter usporio jer se češće vraćao napisanom tekstu i duže radio na njemu, ali se oslobodio more neprestanog prekucavanja.
Voleo je klasičnu muziku i redovno je išao u operu. Želeo je da bude arheolog. Govorio je da mu je najdraža njegova knjiga „Zlatno runo“ i da se njegov ukus ne poklapa s ukusom publike koja više voli „Besnilo“.
Na pitanje šta mu znači prva knjiga, rekao je: „Pa, ne mnogo, ja sam tada imao trideset pet godina, a to su godine kada vas prvi uspesi ne uzbuđuju... Piscu, kao i operskoj primadoni, bivši uspeh, ma koliko velik, malo znači. Uvek je važan onaj tekući.“
Kada mu je jednom Ljiljana rekla da bi volela da porazgovara sa jednim gospodinom koji je bio pisac, pitao je: „Šta će ti to? Znaš jednog, više ti i ne treba. Svi su isti. Žive da bi pisali.“
Pisac najduže fraze u srpskoj književnosti, kako ga je karakterisao Mihiz, o mukama sopstvenog zanata rekao je: „Pošto se piše malo, nedovoljno se zarađuje, a pošto se druge stvari rade, za pisanje se nema vremena i tako se stvara začarani krug.“
Kada je otišao u London, niko pet godina nije hteo da mu štampa knjige u Beogradu. Dva-tri pisca su plasirala intrigu kako je emigrirao da piše za Tajms i govori na BBC-ju protiv Jugoslavije. Zbog tih glasina nisu hteli da ga štampaju, bio je predao Nolitu rukopis „Kako upokojiti vampira“ i Nolit je platio avans, ali to se kod njih kiselilo, otezalo i posle dve godine su odustali. U Srpskoj književnoj zadruzi je trebalo da se štampaju njegove drame i sve je bilo složeno, ali su posle rasturili slog. „Vampir“ je izašao tek 1977. godine. Ali, što su mu više prepreka postavljali, on je više radio, pisao. Govorio je: „Sad pišem za fioku, ali to će biti objavljeno.“ Tako je i bilo. Bio je to veliki stres – pisati i ne objavljivati, ali je on to stoički podnosio.
Počeo je rano da čita, već sa pet godina. Voleo je stripove „Flaš Gordon", a i smešne kao što je „Paja Patak“, i avanturističke romane. Aleksandra Dimu a posebno roman „Grof od Monte Krista“ i „Tri musketara“. Sa 11 godina čitao je Dostojevskog.
Na književnom nebu se pojavio kao Adam Petrović, tvorac pripovedaka u studentskom časopisu Vidici, o kojima je brujao intelektualni Beograd. Širile su se svakojake fame, pa čak i ta da Adam ne postoji, već da je u pitanju grupa autora. Tada je imao trideset godina. Kasnije je svom prijatelju Mirku Kovaču objasnio da je uzeo pseudonim jer „čovek ima više razloga da se nakon dugogodišnje robije plaši vlastitog imena koje je tamo srozano i ocrnjeno. Posle zatvora uspostavlja neki novi identitet, a uz to je naviknut da se skriva“.
To je bio početak, a impozantna književna karijera završila se kada su mu lekari, u 62. godini, rekli da mu je ostalo još šest meseci. Samo je odmahnuo rukom. Prognoza nije bila tačna – ostalo mu je još samo mesec dana. Poslednje tri nedelje je ćutao, nije hteo da priča ni o bolesti, ni o bilo čemu, samo je gledao filmove, naročito kaubojske.
Autor: Aleksandar Đuričić
Izvor: Nedeljnik
Autor: Borislav Pekić
