Za vreme korišćenja bilo koje stranice na našem web-sajtu, kompanija Laguna d.o.o. može da sačuva određene informacije na korisnikov uređaj putem "kolačića" (engleski "cookies"). Više o kolačićima
Već godinama omiljeni pisac mlađe generacije, sa specifičnim stilom sopstvenog stvaranja, otkrio je šta će čitati tokom leta.
Ivan Tokin rođen je 1971. godine u Beogradu. Radio je kao konobar, šanker, prodavac čokolade, programer, veb-dizajner, revizor računovodstvenih izveštaja, IT konsultant, fizički radnik, pomoćnik zidara i kopirajter. Kuvao je u nekoliko finih restorana. Kolumnista je od 2009. godine.
Ove tri knjige Ivan Tokin planira da ponese na odmor.
Retki su naši književnici koji su u formi autobiografije pisali o vlastitom životu, a samo je najveći srpski komediograf u svom životopisu tretirao sebe kao junaka komedije. Na veoma humorističan i zanimljiv način Branislav Nušić dao je podatke iz svog života, s kojima se možemo i sami identifikovati. Činjenice o rođenju, školskim danima, ženidbi i ulasku u svet odraslih postaju građa za urnebesne zaplete, neočekivane obrte, komediju situacije, ispunjenu razdraganim, dobronamernim humorom. Stranice posvećene školovanju, po kojima se „Autobiografija“ najviše pamti, obavezna su lektira za sve generacije.
Izdata nakon Makijavelijeve smrti, knjiga je zagovarala teoriju da „cilj određuje sredstvo“, što se smatra ranim primerom realpolitike. Uobičajena je greška da se kaže da cilj opravdava sredstvo, što Makijaveli ni u jednom svom spisu nije napisao. Makijaveli je prvi mislilac koji je uočio da politika ne podleže etičkim principima, jer opravdati nešto znači to učiniti etički ispravnim. Izraz makijavelistički danas opisuje usko, samointeresno ponašanje, i vodi mnogim nepravilnim shvatanjima Makijavelijeve filozofije.
Zbirka pesama „Poštovana deco“ objavljena je 1954. godine, i u ovoj knjizi nalazi se u svom originalnom obliku. Strašnom lavu i Plavom zecu društvo prave i pesme Zamislite, Najbolja mama na svetu, Pouka i mnogi drugi dragulji jednog od najvećih srpskih pesnika za decu. Otkrivajući lepote sveta i jezika, vaši mališani će uz stihove Dušana Radovića spoznati da je poezija suštinski važan deo našeg života.
Koji je tvoj izbor za ovo leto?
<p style="text-align: justify">Komediograf, pripovedač, romanopisac, novinar i diplomata Branislav Nušić rođen je u Beogradu 20. oktobra 1864. godine u cincarskoj porodici kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju <em>Narodni poslanik</em> koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija <em>Sumnjivo lice </em>koja će na izviđenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. što je opisao u zbirci <em>Pripovetke jednog kaplara</em>. Zbog satirične pesme „Dva raba“ u kojoj je uvredio kralja Milana osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu Listići i komediju <em>Protekcija</em>. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji što je opiso u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom pisao je i šaljive feljtone u <em>Politici </em>pod pseudonimom „Ben Akiba“. Od 1912. boravio je u Bitolj kao državni službenik a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Povlači se sa vojskom kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata i potom boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934) a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.<br />
<br />
Svojim obimnim komediografskim opusom Nušić se nadovezuje na stvaralaštvo Jovana Sterije Popovića i Koste Trifkovića. U njegovom književnom radu mogu se izdvojiti tri perioda: prvi od osamdestih godina do kraja devetnaestog veka kada piše društvene komedije; drugi period od 1889. do 1929. godine kada je posvećen ozbiljnoj drami, različitim proznim žanrovima i vodviljskoj komediji; u trećem periodu koji otpočinje <em>Gospođom ministrakom</em> (1929), ponovo se vraća društvenoj komediji. Nušić je za sebe rekao da je prvenstveno humorista a ne satiričar ali dodao je i ovo: „Samo ne pristajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaćeg i javnog života.“<br />
<br />
Najznačajnija dela:<br />
<strong><br />
Komedije:</strong> <em>Narodni poslanik</em> (napisana 1883, izvedena 1896.), <em>Sumnjivo lice</em> (napisana 1888, izvedena 1923.), <em>Protekcija</em> (1889), <em>Običan čovek</em> (1899), <em>Svet</em> (1906), <em>Put oko sveta</em> (1910), <em>Gospođa ministarka</em> (1929), <em>Mister Dolar</em> (1932), <em>Ujež </em>(1933), <em>Beograd nekad i sad</em> (1933), <em>Ožalošćena porodica</em> (1934), <em>Dr</em> (1936), <em>Pokojnik </em>(1937), <em>Vlast </em>(nedovršena).<br />
<strong>Drame:</strong> <em>Tako je moralo bit</em><em>i </em>(1900), <em>Pučina </em>(1901), <em>Greh za greh</em> (1903), <em>Jesenja kiša</em> (1907), <em>Iza božjih leđa</em> (1909).<br />
<strong>Tragedije</strong>: <em>Nahod </em>(1923).<br />
<strong>Jednočinke:</strong> <em>Knez Ivo od Semberije</em> (1900), <em>Danak u krvi </em>(1907), <em>Hadži-Loja </em>(1908).<br />
<strong>Pripovetke:</strong> <em>Pripovetke jednog kaplara</em> (1886), <em>Listići </em>(1890), <em>Ramazanske večeri</em> (1898).<br />
<strong>Romani:</strong> <em>Opštinsko dete </em>(1902), <em>Devetsto petnaesta</em> (1921), <em>Hajduci </em>(1933).<br />
<strong>Autobiografska proza:</strong> <em>Autobiografija </em>(1924).<br />
<strong>Putopisi:</strong> <em>Kraj obala Ohridskog jezera</em> (1894),<em> Kosovo: opis zemlje i naroda</em> (1902).</p>
<p style="text-align: justify">Dušan Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik <em>Pionirskih novina</em>, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista <em>Poletarac</em>, novinar <em>Borbe</em> i (od 1975. godine) urednik <em>Studija B</em>.<br />
<br />
Rekao je o svom pisanju: „Pisati sam počeo u samoodbrani. Branio sam se od svih koji su me ugrožavali zdravljem, snagom, lepotom, boljim uspehom u školi. Vadio sam se, dokazivao i sebi i drugima da sam samo drukčiji a ne gori od njih. Ima i izuzetaka, ali ja mislim da je umetnost posao za one koji imaju problema sa sobom. Oni razvijaju čula i osobine koji nisu potrebni zdravim i uspešnim ljudima. Niko bolje ne poznaje ljude od umetnika. A to dragoceno znanje stiče se dramatičnim poznanstvom sa samim sobom.“<br />
</p>
<p style="text-align: justify">Italijanski politički filozof Nikolo Makijaveli (1469–1527) rođen je u porodici gradskog notara. Prilično obrazovan, iako nije spadao u velike intelektualce, već kao mlad postaje sekretar Firentinske Republike. Nikada nije bio ambasador, budući da je to bio zadatak rezervisan za članove najuglednijih porodica. Makijaveli je, pre svega, bio čovek za misije koje zahtevaju diskreciju ili čak tajnost, gde mora da dobije informacije i dešifruje namere vođa koje sreće. Tako je dva puta bio u poseti nemačkom caru, četiri puta na francuskom dvoru, dva puta u Rimu, a odlazi i raznim italijanskim velikašima u pohode. U tri navrata boravi kod Čezara Bordžije, koji na njega ostavlja snažan utisak. Ovi susreti sa vodećim ličnostima, pružaju mu mogućnost proučavanja političkih prilika.<br />
<br />
S padom Firentinske republike 1512. godine moćna italijanska plemićka porodica Mediči dolazi na vlast. Makijaveli se nadao da će zadržati svoju službu pod novim vlastodršcima, ali je otpušten a onda i optužen za saučesništvo u neuspeloj zaveri protiv Medičijevih i završava u pritvoru i na mukama. Nakon što je pušten na slobodu, on se povlači na svoje imanje nadomak Firence i posvećuje se pisanju.<br />
<br />
Tada nastaju njegova dela <em>Vladalac </em>(1513), <em>Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija</em> (1513), <em>Veština ratovanja</em> (1521), ali strastveno piše i pesme, priče i drame (od kojih je najpoznatija <em>Mandragora </em>koja je izvođena na sceni), koje izražavaju njegovu tugu zbog nesrećne sudbine, ljutnju i satirični duh.<br />
<br />
Makijaveli nikada nije bio istinski dobrodošao nazad u politiku, a kada je Firentinska Republika ponovo uspostavljena 1527. godine, bio je predmet velikih sumnji. Umro je kasnije te godine, ogorčen i isključen iz firentinskog društva kojem je posvetio svoj život.<br />
<br />
Foto: <u><span class="ql-special-link" contenteditable="false" data-kind="Eksterni link" data-text="iStock / Nastasic" data-value="https://www.istockphoto.com/vector/niccolo-machiavelli-gm1354853004-429495274?clarity=false"><span class="ql-link-text">iStock / Nastasic</span></span></u></p>
Postanite član Laguna Kluba čitalaca i uživajte u benefitima!
Gift program od 10%, popusti do 30%, a specijalni rođendanski popust čak 40%!
E-mail adresa je obavezna
Da biste osigurali da su vaši podaci o nalogu ažurirani, molimo vas da potvrdite e-mail adresu koju želite da koristite za prijavu i obaveštenja o nalogu.
