Za vreme korišćenja bilo koje stranice na našem web-sajtu, kompanija Laguna d.o.o. može da sačuva određene informacije na korisnikov uređaj putem "kolačića" (engleski "cookies"). Više o kolačićima
Iako se povezuje sa sunčevom svetlošću, zlatom i carskom moći, žuta je boja koja u istoriji neumoljivo nosi negativno značenje. Ona je uvek na ivici. Sija kao sunce i istovremeno podseća na kiseli limun ili otrovnu žuč ljubomore, kako joj je presudio Šekspir.
Foto: AI
Kao znak prevarenih i onih koji varaju, ova nesrećna boja stvarno je na lošem glasu, što potvrđuje jezik nimalo nežan prema njoj. Na francuskom i italijanskom, izdajnik je „žuti“ dok na engleskom yellow dog označava onog koji kukavički podvije rep i zaždi iza prvog ćoška. Pomenimo i yellow press kao naziv za štampu sklonu skandalima i prikazivanju intime onih koji ne žele da je sakriju. „Žuta karta“ je bila namenjena prostitutkama u Rusiji i Austrougarskoj carevini, ili se izdavao takav pasoš koji su u Francuskoj dobijali robijaši posle odsluženja kazne. Viktor Igo u „Jadnicima“ objašnjava zašto Žan Valžan posle devetnaest godina u zatvoru nosi „žuti pasoš“ koji ga stavlja na loš glas kod poslodavaca i vlasti.
Žuta se povezuje sa društveno odbačenima i sa duševnim bolesnicima, ponekad odevenim u žutu košulju ili ogrtač, slično ludacima ili lakrdijašima prikazanim u srednjem veku. Azili za umobolne, nazivani „žute kuće“, bojeni su u žuto. Nije slučajno što je Šarlota Perkins Gilman u knjizi „Žuti tapet“ zatvorila svoju junakinju u trošno kolonijalno zdanje sa rešetkama na prozorima i žutim tapetama, čija je psihodelična šara dovodi do ludila.
Prostitutke, koje u 19. veku više ne moraju da se oblače u upadljive boje da bi se razlikovale od časnih žena, i dalje farbaju kosu u plavo, to jest u žuto. Stalo im je da budu plavuše koje su oduvek predstavljale primerak idealne ženske lepote. Nekadašnje seksualne radnice su najčešće šetkale ogrnute žutim šalom, u žutoj odeći sa trakama i dodacima u boji zlata kako bi ih mušterije lakše uočile pri prigušenoj svetlosti fenjera u tunjavo osvetljenim gradovima.
Žuta se plete oko neverovatnih priča pa pisac Žil Barbe d’Orevili u noveli zbirke „Đavolice“ opisuje ženu koja se, u ozloglašenoj pariskoj četvrti, ističe ne samo vrckavim hodom već i upečatljivim izgledom, satenskom haljinom boje šafrana sa zlatastim odsjajima i divnim turskim šalom na crvene i žute pruge. U pitanju je vojvotkinja koja pokušava da muškarce namami kao bludnica da bi ukaljala ime muža koga prezire.
Žuti šešir se pojavljuje u dugačkom dopisu nekog brižnog lekara iz Monpeljea. Naime, on preporučuje da prostitutke, radi uspostavljanja kakvog takvog reda i mira, kao i moguće opomene da druženje sa ovakvim ženama može da mušteriju ugrozi sifilisom, nose bledožuti šešir sa trakom ili velom iste boje ili pojas takve boje, na kojem će se nalaziti pločica sa devojčinim registarskim brojem. Žuta se lako uočava, ona opominje i, kako kaže slikar Kandinski, probada pogled i škodi očima koje ne mogu da je podnesu.
Ali ima i drugačijih, nežnih svedočenja. Takvo je Van Gogovo, koji obožava žutu i u njoj u sunčevu svetlost. On pismom izveštava brata Tea o svojim svetlosnim avanturama u žitnom polju. „Zablesnulo me je sunce i udarilo me je u glavu, sunce i svetlost koje mogu nazvati samo žutim, sumpor-žutim, limun-žutim, zlatnožutim.“
Evo još jednog zaljubljenika u žutu. Gistav Flober se zaputio čak u Tunis da bi se za buduće pisanje romana bolje obavestio o Kartagini i potpunije osetio „svetlost boje“. On piše prijatelju Luju Bujeu 1862. godine, kada se pojavljuje njegov „kartaginski“ roman „Salambo“, da je posle tog putovanja najzad oblikovao ideju „Salambo“ kako bi čitaocima pružio jasnu predstavu o žutoj boji.
Nije posve jasno šta je pisac time želeo da kaže kad se zna da je u romanu „Salambo“ glavna boja – crvena.
<p style="text-align: justify">Gistav Flober rođen je u Ruanu 1821. godine, u građanskoj katoličkoj porodici čiji su preci bili protestanti (a umro je u Kroaseu 1880). Uči školu u Kraljevskom koležu, a od 1832. godine u ruanskoj gimnaziji i već kao đak pokazuje sklonost ka pisanju. Upoznaje Ernesta Ševalijea i s njim 1834. godine osniva rukopisni list <em>Umetnost</em> i napredak u kome objavljuje svoj prvi tekst. Piše eseje i priče u duhu „crnog“ romantizma u kojima izražava pesimističku viziju sveta. Da bi ga nagradili za položen ispit, roditelji mu omogućavaju da putuje na Pirineje i Korziku. Utiske sa toga putovanja, prožete romantičarskim maštarijama, Flober će izraziti u delu <em>Putovanje na Pirineje i Korziku</em> (1883). <br />
<br />
Prvi značajan događaj u Floberovom životu je susret sa Elizom Fuko Šlezinger 1836. godine u Truvilu na Moru. Ova žena biće ljubav njegovog života. Njeno prisustvo oseća se već u njegovom prvom romanu <em>Sećanja jednog ludaka</em>, napisanom 1838, a objavljenom posthumno 1901. To mladalačko delo skica je budućeg <em>Sentimentalnog vaspitanja</em> u kome će Eliza Šlezinger biti transponovana u liku gospođe Arnu. <br />
<br />
Godine 1856. završava prvi značajan roman <em>Gospođa Bovari</em> i objavljuje ga u Pariskoj reviji. Zbog njega je optužen za „uvredu javnog i verskog morala i dobrih običaja“, u isto vreme kada i Bodler zbog <em>Cveća zla</em>. No, za razliku od Bodlera, Flober biva oslobođen krivice, kako neki smatraju, zahvaljujući veštini advokata i porodičnim vezama. Roman, kome je optužba donela publicitet, pojavljuje se i kao knjiga (1857) i svome autoru donosi slavu. Godine 1866. on dobija Legiju časti.<br />
<br />
U septembru 1857. započinje rad na istorijskom romanu <em>Salamba</em> koji prikazuje pobunu varvarskih plaćenika u Kartagini za vreme punskih ratova. Da bi prikupio dokumentaciju na licu mesta, odlazi u Tunis 1858. Delo objavljuje 1862, a dve godine kasnije nastavlja pisanje romana <em>Sentimentalno vaspitanje</em> koji izlazi iz štampe 1869, ali nema uspeha ni kod publike ni kod kritike. Odsustvo tradicionalnih romanesknih elemenata suviše je velika novina za to vreme.<br />
<br />
Poslednja decenija Floberovog života puna je nedaća i razočaranja. On, međutim, i dalje piše, te 1877. objavljuje <em>Tri pripovetke</em>: „Prostodušno srce“, čija je glavna junakinja Felisita transpozicija sluškinje u Floberovoj porodici, „Legenda o Svetom Julijanu Gostoprimcu“, koja prikazuje srednjovekovno doba i „Irodijada“, koja je fokusirana na sudbinu Svetog Jovana Krstitelja. Te godine nastavlja rad na knjizi <em>Buvar i Pekiše</em>, koju je započeo 1872, a koja ostaje nedovršena i biva tek posthumno objavljena 1881. Posthumno će biti objavljen i <em>Rečnik otrcanih misli </em>(1911), na kome Flober isto tako radi. <br />
<br />
Umire u Kroaseu 1880. godine od izliva krvi u mozak. Njegovoj sahrani prisustvuju brojni značajni pisci: Emil Zola, Alfons Dode, Edmon de Gonkur, Gi de Mopasan. No, iako Flober uživa veliko poštovanje svojih savremenika, Bodlera, koji je oduševljen <em>Gospođom Bovari</em>, i mladih pisaca naturalističke škole koji ga smatraju svojim učiteljem, pravi domet njegovog dela biće shvaćen tek u XX veku. Marsel Prust, a zatim i Natali Sarot, Rob-Grije i drugi predstavnici francuskog novog romana, u njemu će videti svoga prethodnika.</p>
<p style="text-align: justify">Viktor-Mari Igo (<em>Victor-Marie Hugo</em>) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, <em>Ode i različite pesme</em>. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (<em>Adèle Foucher</em>), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (<em>Juliette Drouet</em>). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva. <br />
<br />
Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: <em>Ode i balade</em> (1826), <em>Orijentalke</em> ili još u prevodu <em>Istočnjačke pesme</em> (1829), <em>Jesenje lišće</em> (1831), <em>Sutonske pesme</em> (1835), zatim zbirke <em>Unutarnji glasovi</em> (1837) i <em>Zraci i senke</em> (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od <em>Kromvela</em> (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko <em>Ernani</em> (1830), slede <em>Marion Delorm</em> (1830, cenzurisan dve godine ranije), <em>Kralj se zabavlja</em> (1832, cenzurisan) <em>Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor</em> (1833), <em>Ruj Blaz</em> (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: <em>Han Islanđanin</em> (1823), <em>Bug Žargal</em> (1826), <em>Poslednji dani osuđenika na smrt</em> (1829), <em>Bogorodičina crkva u Parizu</em> (1831), dužu novelu ili kraći roman <em>Klod Ge</em> (1834). <br />
<br />
Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada <em>Plemići</em> (komad poznat i pod imenom <em>Birgrafovi</em>) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom <em>Napoleon mali</em>, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio. <br />
<br />
Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (<em>Jersey</em>, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (<em>Guernesey</em>) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, <em>Kazne</em>, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka <em>Kontemplacije</em> (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta <em>Legenda vekova</em> (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (<em>Satanin kraj</em> 1886, <em>Bog</em> 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman <em>Jadnici</em> (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana <em>Pomorci</em> (1866) i <em>Čovek koji se smeje</em> (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu. <br />
<br />
Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, <em>Devedeset treća</em> (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon.<br />
<br />
Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena.<br />
<br />
Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.<br />
<br />
Foto: Étienne Carjat 1876</p>
<p style="text-align: justify">Vilijam Šekspir (1564–1616), najveći engleski dramski pisac. Opus njegovog dela čini 38 drama, 154 soneta i dve narativne poeme. O Šekspirovom životu postoji vrlo malo konkretnih podataka potkrepljenih dokumentima. Na osnovu zapisa iz parohijske crkve u Stratfordu, pouzdano se zna da je Vilijam kršten 26. aprila 1564, da se 1582. G. oženio se Anom Hatavej i da su 6 meseci nakon venčanja dobili kćerku Suzanu, a 2 godine potom blizance Džudit i Hamneta. Krajem osamdesetih godina 16. v. je došao u London i od toga doba su se njegovi komadi mogli prikazivati samo u izvođenju glumačke družine „Ljudi lorda Čemberlena“, čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća družina u Londonu. Biografi najčešće dele njegovo stvaralaštvo na tri perioda: rani, srednji i pozni. (Rani period: <em>Romeo i Julija, sva tri dela istorijske drame Henri IV, Tit Andronik, Mletački trgovac, Ričard II, San letnje noći, Uzaludni ljubavni trud, Dva plemića iz Verone, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad, Mnogo vike ni oko čega, Vesele žene vindzorske, Bogojavljenska noć; srednji: Otelo, Kralj Lir i Magbet, ali i Troil i Kresida, Antonije i Kleopatra, Koriolan, Timon Atinjanin, Ravnom merom, Sve je dobro što se dobro svrši, </em>pozni:<em> Bura, Zimska bajka, Simbelin i Perkile</em>.) Šekspir je proveo poslednjih pet godina života u Stratfordu kao bogat čovek. Umro je 23. aprila 1616. godine i sahranjen je u Crkvi Svetog Trojstva u Stratfordu. 1623. godine Šekspirovi drugovi i dugogodišnji članovi glumačke družine objavili su njegova sabrana dela u knjizi danas poznatoj pod nazivom Prvi folio u kojoj su drame grupisane po vrstama – komedije, istorijske drame i tragedije. Pažljivim proučavanjem samih drama ustanovljena je približna hronologija Šekspirovih dela.</p>
Postanite član Laguna Kluba čitalaca i uživajte u benefitima!
Gift program od 10%, popusti do 30%, a specijalni rođendanski popust čak 40%!
E-mail adresa je obavezna
Da biste osigurali da su vaši podaci o nalogu ažurirani, molimo vas da potvrdite e-mail adresu koju želite da koristite za prijavu i obaveštenja o nalogu.
