Pet zbirki priča za Sajamske dane [video]

Dejan Stojiljković

<p style="text-align: justify">Dejan Stojiljković (Niš, 1976), prozni i dramski pisac, filmski i strip scenarista.<br /> <br /> Do sada je objavio romane <em>Konstantinovo raskršće</em>, <em>Duge noći i crne zastave</em>, <em>Znamenje anđela</em>, <em>Kainov ožiljak</em> (u četiri ruke, sa Vladimirom Kecmanovićem) i <em>Olujni bedem</em>, kao i prozne zbirke <em>Leva strana druma</em>, <em>Low Life</em> i <em>Kišni psi</em>. Zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem i Draganom Paunovićem autor je ilustrovane trilogije o Nemanjićima, koju čine knjige <em>U ime oca</em>, <em>Dva orla</em> i <em>U ime sina</em>.<br /> <br /> Autor je više dramskih tekstova i strip-scenarija.<br /> <br /> Jedan je od scenarista TV serije <em>Senke nad Balkanom</em>.<br /> <br /> Laureat je prestižne književne nagrade &bdquo;Miloš Crnjanski&ldquo; (za roman <em>Konstantinovo raskršće</em>), kao i nagrade za dečju književnost &bdquo;Dositejevo pero&ldquo; (za knjigu <em>Nemanjići: Dva orla</em>).<br /> <br /> Proza mu je prevođena na ruski, engleski, grčki, italijanski, slovački, makedonski, slovenački i francuski.<br /> <br /> Jedan je od najčitanijih savremenih srpskih pisaca.<br /> <br /> Član je književne grupe P-70, Srpskog književnog društva i Udruženja stripskih umetnika Srbije.<br /> <br /> Živi i radi u Nišu.</p> <hr /> <p style="text-align: justify">Posetite sajt autora: <span class="ql-special-link" contenteditable="false" data-kind="Eksterni link" data-text="dejanstojiljkovic.rs" data-value="http://www.dejanstojiljkovic.rs"><span class="ql-link-text">dejanstojiljkovic.rs</span></span></p>

Marko Vidojković

<p style="text-align: justify">Marko Vidojković (Beograd, 1975) po obrazovanju je pravnik. Autor je romana <em>Ples sitnih demona</em> (2001), <em>Đavo je moj drug</em> (2002), <em>Pikavci na plaži</em> (2003), <em>Kandže </em>(2004), <em>Sve crvenkape su iste</em> (2006), <em>Hoću da mi se nešto lepo desi odmah</em> (2009), <em>Kandže 2: Diler i smrt</em> (2012), <em>Urednik </em>(2014), <em>E baš vam hvala</em> (2017) i <em>Đubre </em>(2020). Takođe, objavio je zbirke priča <em>Bog ti pomogo</em> (2007), <em>Priče s dijagnozom</em> (2015) i <em>Kovid 19+</em> (2021). Za roman <em>Sve crvenkape su iste</em> osvojio je Vitalovu nagradu za najbolju knjigu 2006. godine, dok je roman <em>Kandže </em>osvojio nagrade Kočićevo pero i Zlatni bestseler. Roman <em>E baš vam hvala</em> donosi mu Nagradu Hudi Maček Grosmanovog festivala fantastike i stripa. Vidojković je prevođen na nemački, engleski, bugarski, slovenački, makedonski, poljski, mađarski i češki jezik, a njegove knjige su objavljivane i u Hrvatskoj. Godine 2010. bio je protagonista dokumentarnog filma <em>Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povijest</em>, zajedno s Miljenkom Jergovićem, dok je njegov roman <em>Ples sitnih demona</em> adaptiran u pozorišnu predstavu uspešno igranu u beogradskom Dadovu. Pored književnog stvaralaštva, bio je urednik magazina <em>Maxim </em>i <em>Playboy</em>, kao i u beogradskoj kancelariji zagrebačkog izdavača <em>Profil</em>. Takođe se bavio muzikom, svirao i pevao u bendovima <em>The Goblins</em>, <em>Toxic Noise Team</em>, <em>On the Run,</em> <em>Snowdrop</em>, <em>Strap On</em> i <em>Crveni vetar</em>. Kao TV voditelj, vodio je emisije <em>390 stepeni</em> na ATV Banja Luka i <em>400 stepeni</em> na TV Naša, a od 2017. godine, zajedno s Nenadom Kulačinom, vodi politički špageti-vestern <em>Dobar, loš, zao</em>, koji se od oktobra 2020. emituje na portalu nova.rs. Od decembra 2017. do oktobra 2023. bio je redovni kolumnista banjalučkog portala Buka, a od novembra 2021. piše kolumne za dnevni list <em>Danas </em>svakim radnim danom. Prema podacima <em>PEN International</em> za 2022, 2023. i 2024. godinu, Vidojković spada među sto najugroženijih pisaca na planeti i počasni je član slovenačkog PEN centra. Od februara 2023. godine prinuđen je da živi i radi van Srbije. <br /> <br /> <u><span class="ql-special-link" contenteditable="false" data-kind="Eksterni link" data-text="www.facebook.com/marko.vidojkovic.writer" data-value="http://www.facebook.com/marko.vidojkovic.writer"><span class="ql-link-text">www.facebook.com/marko.vidojkovic.writer</span></span><br></u><u><span class="ql-special-link" contenteditable="false" data-kind="Eksterni link" data-text="www.instagram.com/marko.vidojkovic" data-value="http://www.instagram.com/marko.vidojkovic"><span class="ql-link-text">www.instagram.com/marko.vidojkovic</span></span></u></p>

Momo Kapor

<p style="text-align: justify">Momo Kapor rođen je 1937. godine u Sarajevu kao jedino dete Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i Gojka Kapora. <br /> <br /> <em>Bilo je predviđeno da se rodim, kao i ostali slikari, u Firenci, ali roda koja me je nosila 8. aprila 1937. godine imala je prinudno sletanje u grad Sarajevo zbog guste magle koja tamo uvek vlada. Tako je ime tog lepog i nesrećnog grada zauvek upisano u sve moje dokumente. Ma kuda da krenem ne mogu pobeći od njega.</em><br /> <br /> Jedan tragičan događaj zauvek je obeležio rane godine, ali i čitav život Mome Kapora. Za veme nemačkog bombardovanja Sarajeva, 13. aprila 1941. godine, na kuću u koju su se skonili Momina majka, baka i još četrdesetak ljudi pala je bomba, a četvorogodišnji Momo je jedini preživeo zahvaljujući tome što ga je majka pokrila sopstvenim telom, ostavši na mestu mrtva.<br /> <br /> Tako je na samom početku života Momčilo ostao bez dvadesetosmogodišnje majke, ali i bez oca, koji je zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljevske vojske i interniran u logor u Nirnbergu, odakle će izaći tek nakon kapitulacije Nemačke.<br /> <br /> Svoje najranije detinjstvo provodi u Sarajevu, kod bakine sestre Janje Baroš, a u Beograd prelazi godinu dana po završetku rata, sa svojim ocem.<br /> <br /> U septembru 1955. godine upisuje se na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, gde diplomira 1961. godine, u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.<br /> <br /> Momo Kapor, još kao gimnazijalac Treće beogradske gimnazije a zatim i kao student, počinje saradnju sa nekoliko časopisa u kojima objavljuje likovne kritike. Nešto kasnije počinje da piše putopise, feljtone i priče koje objavljuje u <em>Vidicima</em>, <em>Politici</em>, <em>Oslobođenju</em>, <em>Ninu</em>, <em>Mladosti</em> i <em>Književnim novinama</em>. Tada nastaju i njegove prve radio drame koje šalje na konkurse, često pod pseudonimom.<br /> <br /> U vreme završetka Akademije, 1961. godine upoznaje Anu Pjerotić, kćerku uglednog lekara Ante Pjerotića, sa kojom se venčava posle nekoliko godina, 1964. godine. U ovom braku rođene su kćerke Ana i Jelena.<br /> <br /> <em>Nakon venčanja živeli smo u iznajmljenoj sobi na Crvenom krstu, a zatim u iznajmljenom stanu u Siminoj ulici. Kiriju za taj stan smo platili godinu dana unapred od nagrade koju je dobio za jednu od svojih radio-drama, baš u trenutku kad se rodila naša kćerka Ana. Ubrzo se zapošljava u Jugoslavija publiku, a ja nastavljam studije na Filozofskom fakultetu, gde sam 1966. diplomirala na katedri za psihologiju. Naš prvi pravi dom nalazio se u ulici Kraljevića Marka, gde se rodila naša mlađa kćerka Jelena. Nekoliko godina kasnije zamenili smo ga za prostraniji stan u Kondinoj ulici, u kojem smo zajedno živeli do Momine pedesete godine. Tu su nastale </em>Beleške jedne Ane<em>, </em>Provincijalac<em>, </em>Foliranti<em>, </em>Zoe<em>...</em><br /> <br /> U ženskom časopisu <em>Bazar</em> počinju da izlaze tekstovi o tinejdžerki Ani, ilustrovani rukom autora. Oni vrlo brzo nalaze put do publike i 1972. godine postaju knjiga <em>Beleške jedne Ane</em>.<br /> <br /> <em>Tu sam iznosio mnogo opasnije stavove od onih koji su se mogli naći u disidentskoj literaturi. Tadašnji Politbiro bi ispao smešan da je napadao tinejdžerku sa kikicama (...) Tada sam sebe proglasio za lakog pisca čija su dela bila zgodna za čitanje pod haubama frizerskih salona, da bih se zaštitio od napada političkih oligarhija koje su se smenjivale na vlasti tokom mog života.</em><br /> <br /> U tom periodu počinje i saradnja Mome Kapora i izdavačke kuće <em>Znanje</em>, koja u okviru biblioteke HIT objavljuje prve Kaporove romane koji će mu doneti ogromnu popularnost. Njegove knjige su godinama bile na vrhu lista najčitanijih dela, a on je vrlo brzo postao miljenik publike. Zahvaljujući svojim autorskim emisijama na radiju i televiziji stekao je široku popularnost koja je u to vreme bila neuobičajena za književnike. <br /> <br /> 1988. godine razvodi se od prve supruge da bi ubrzo nakon toga ušao u novi brak. <br /> <br /> Momo Kapor je autor preko četrdeset knjiga. Osim romana i priča pisao je drame, putopise, esejističku prozu i bavio se ilustracijom. Njegove knjige su prevedene na mnoge strane jezike. <br /> <br /> Tokom života potvrdio je svoje pripadanje srpskom književnom korpusu i bio je dragocen hroničar zbivanja, često nesrećnih, koja su pratila njegov narod. <br /> <br /> Paralelno sa književnim radom bavio se i slikarstvom, a u isto vreme je i ilustrovao gotovo sve svoje knjige. Imao je samostalne izložbe u Srbiji, SAD, Italiji, Švajcarskoj, Venecueli, Nemačkoj i Velikoj Britaniji.<br /> <br /> Umro je 2010. godine u Beogradu.<br /> <br /> Uz podršku <em>Fonda Momo Kapor</em>, koji su osnovale kćerke Ana i Jelena, Učiteljski fakultet u Beogradu organizovao je prvi naučni skup o književnom stvaralaštvu Mome Kapora. Skup je održan u Beogradu i u Rimu, a rezultat je zbornik radova <em>Pripovedač urbane melanholije</em> koji je do danas najpotpunija analiza Kaporovog književnog opusa.</p>

Pavle Zelić

<p style="text-align: justify">Pavle Zelić (1979, Beograd), pisac, scenarista i vodeći zdravstveni ekspert u Srbiji i inostranstvu.<br /> <br /> Objavio je preko 40 priča u svim relevantnim književnim i popularnim časopisima u Srbiji, kao i u brojnim antologijama u zemlji i regionu. Plodan i kao autor kritika i eseja za štampane i onlajn časopise, ostvaren i kao urednik i vredan predavač i aktivista u kulturi uopšte.<br /> <br /> Kao jednom od pobednika na konkursu Matice srpske za ediciju Prva knjiga, 2009. godine objavljena mu je zbirka priča <em>Poslednja velika avantura</em>, nakon čega je 2013. izdao zapažen roman <em>Peščana hronika</em> za Lagunu (dva izdanja).<br /> <br /> Piše i scenarija za stripove, među kojima se izdvaja serijal grafičkih novela <em>Družina Dardaneli</em>, koji je ilustrovao Dragan Paunović (System comics, 2011, 2016) i edukativni interaktivni strip <em>Lana Tafi</em> (Savet Evrope, 2015). Njegovi filmski scenariji &ndash; adaptacije sopstvene kratke proze, a pre svega romana &ndash; dobili su izuzetnu podršku na državnim konkursima za produkciju u zemlji i regionu od 2017. godine i dalje se razvijaju.<br /> <br /> Priče i stripovi Pavla Zelića prevedeni su na preko deset svetskih jezika.<br /> <br /> Nagrađen je više puta za književni, scenaristički i kritičarski rad.<br /> <br /> Živi, radi i stvara u Beogradu.</p>

Vanja Bulić

<p style="text-align: justify">Vanja Bulić (1947) čitav radni vek je proveo kao novinar u pisanim i elektronskim medijima. Za televiziju je uradio više od četiri hiljade emisija različitih žanrova, a pisao je za gotovo sve prestižne listove nekadašnje Jugoslavije. Bio je glavni urednik časopisa <em>ITD</em>, <em>Zum</em>, <em>Praktična žena</em>, pomoćnik glavnog urednika časopisa <em>Duga</em>, glavni urednik satelitskog programa TV BK, urednik zabavnog programa TV BK i TV <em>Happy</em>. Dobitnik je više novinarskih nagrada za pisano novinarstvo i gotovo svih priznanja koja se dodeljuju za posao voditelja na televiziji. Radio je dokumentarne filmove (<em>Državni radnik</em>, <em>Crveni barjak</em> <em>Filipa Filipovića</em>), scenarista je četiri TV serije (<em>Jugovići </em>&ndash; RTS, <em>Javlja mi se iz dubine duše</em> &ndash; TV Košava, <em>Drugo stanje</em> &ndash; BK TV i <em>Kafana na Balkanu</em> &ndash; Telekom). Koscenarista je dugometražnog filma <em>Lepa sela lepo gore</em> i scenarista filmova <em>Drugo stanje</em> i <em>Pokidan</em>. Napisao je zbirke priča <em>Kako sam gajio blizance</em> (1995), <em>Sto bisera</em> (2009), <em>Istorija u krevetu</em> (2012), <em>Muškarac u izvesnim godinama</em> (2014), <em>Zašto bog nema auto</em> (2016) i <em>Rupe u glavi</em> (2020), i romane <em>Tunel </em>&ndash; <em>lepa sela lepo gore </em>(1996), <em>Ratna sreća</em> (1999), <em>Zadah belog</em> (2000), <em>Vrele usne</em> (2001), <em>Parada strasti</em> (2003), <em>Drugo stanje</em> (2006), <em>Oko otoka</em> (2009), <em>Šole </em>(2010), <em>Simeonov pečat</em> (2012), <em>Jovanovo zaveštanje</em> (2013), <em>Dosije Bogorodica</em> (2014), <em>Devedesete </em>(2015 &ndash; knjiga u kojoj se nalaze četiri romana objavljena devedesetih godina prošlog veka), <em>Teslina pošiljka</em> (2015), <em>Šmekeri </em>(2016), <em>Šmekerke </em>(2017), <em>Viza za nebo</em> (2017), <em>Dušanova kletva</em> (2018), <em>Teodorin prsten</em> (2019), <em>Savin osvetnik</em> (2020), <em>Tata u drugom stanju</em> (2021), <em>Milutinov greh</em> (2023). Priredio je dnevnik iz Haga Veselina Šljivančanina <em>Branio </em><em>sam istinu</em> (2012), a napisao je i romansirane biografije glumaca Petra Božovića, Miše Janketića, Marka Nikolića, Lazara Ristovskog, Jelisavete Seke Sablić i pevača Ace Lukasa. Napisao je pet pozorišnih komada: <em>Državni radnik</em>, <em>Rijaliti obračun</em>, <em>Jače smo od sudbine</em>, <em>Braća po Hagu</em> i <em>Bitanga u boji</em>. Među nagradama dobijenim za spisateljski rad izdvajaju se <em>Zlatni beočug</em> za trajni doprinos kulturi Beograda, nagrada &bdquo;Radoje Domanović&ldquo; za najbolju knjigu satiričnih priča, kao i tri godišnja priznanja Redakcije za kulturu RTS <em>Zlatni hit liber</em> za najtraženije knjige u knjižarama i bibliotekama Srbije 2012, 2013. i 2015. godine.<br /> <br /> Otac je trojice sinova, imao je rok sastav, strastveni je igrač preferansa i još uvek igra odbojku. Član je Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnika Srbije.</p>