Dobitnik najnovijeg 61. Ninovog priznanja Filip David obratio se sinoć beogradskoj publici u UK „Parobrod“ u okviru četvorogodišnjeg tradicionalnog „ninovanja“, koje je do sada ugostilo ne samo Ninove laureate nego i kandidate iz najužeg kruga ove prestižne književne nagrade.
Osim Davida, o Laguninom nagrađenom romanu „Kuća sećanja i zaborava“ u ambijentu klezmer muzike i originalnih slika Bore Baruha „Zidanje“ i „Mrtva priroda“, specijalno za ovu priliku izloženih za javnost na palubi, govorili su Vladislava Gordić Petkovć, predsednica žirija za dodelu Ninove književne nagrade, Sofija Živković, književna kritičarka, i Katarina Lazić, urednica književnog programa u UK „Parobrod“.
Pozivajući se na mnogobrojne nefikcionalne zapise Jevreja koji su preživeli Drugi svetski rat a koji svedoče o elementima sećanja i zla, Gordić Petković je navela slučaj „domaće Ane Frank“, čije se beogradsko skrovište nalazilo u Dečanskoj ulici, opisano u knjizi Reli Alfandari Pardo „To je bio samo piknik“. Govoreći o jevrejskoj mistici, Sofija Živković je naglasila važnost pamćenja celokupne „Kuće sećanja i zaborava“, navodeći kabalistički citat „Mi smo Božje pamćenje“.
Razgovarajući sa publikom, David je izjavio da Staro sajmište nije bilo jedina tačka stradanja Jevreja u Beogradu, da ih je bilo ukupno šest, ali da je to široj javnosti manje poznato.
U razgovoru o svojoj knjizi David nije propustio da naglasi da svaki čitatalac i čitateljka treba da formiraju sopstveni stav o svemu iz „Kuće sećanja i zaborava“, a da je to imao na umu i pre završetka rukopisa.
Odgovarajući na pitanje psihologu Žarku Trebješaninu iz publike, naglasio je da istražujući fenomen zla nije ništa novo saznao, kao i to da je malo verovatno da ćemo ikada saznati šta je njegova prava suština.
Prema rečima Filipa Davida, „Kuća sećanja i zaborava“ pisana je prema vrednostima i stavovima književnika koje je lično poznavao, a koji više nisu među živima: Mirko Kovač, Danilo Kiš i Borislav Pekić. U procesu nastanka romana jedina briga odnosila se na to da pred njima ne oseti stid.
Pozivajući se na mnogobrojne nefikcionalne zapise Jevreja koji su preživeli Drugi svetski rat a koji svedoče o elementima sećanja i zla, Gordić Petković je navela slučaj „domaće Ane Frank“, čije se beogradsko skrovište nalazilo u Dečanskoj ulici, opisano u knjizi Reli Alfandari Pardo „To je bio samo piknik“. Govoreći o jevrejskoj mistici, Sofija Živković je naglasila važnost pamćenja celokupne „Kuće sećanja i zaborava“, navodeći kabalistički citat „Mi smo Božje pamćenje“.
Razgovarajući sa publikom, David je izjavio da Staro sajmište nije bilo jedina tačka stradanja Jevreja u Beogradu, da ih je bilo ukupno šest, ali da je to široj javnosti manje poznato.
U razgovoru o svojoj knjizi David nije propustio da naglasi da svaki čitatalac i čitateljka treba da formiraju sopstveni stav o svemu iz „Kuće sećanja i zaborava“, a da je to imao na umu i pre završetka rukopisa.
Odgovarajući na pitanje psihologu Žarku Trebješaninu iz publike, naglasio je da istražujući fenomen zla nije ništa novo saznao, kao i to da je malo verovatno da ćemo ikada saznati šta je njegova prava suština.
Prema rečima Filipa Davida, „Kuća sećanja i zaborava“ pisana je prema vrednostima i stavovima književnika koje je lično poznavao, a koji više nisu među živima: Mirko Kovač, Danilo Kiš i Borislav Pekić. U procesu nastanka romana jedina briga odnosila se na to da pred njima ne oseti stid.
Foto: Anđela Grozdanić
