Luiza Mej Olkot, sluškinja

Najpoznatija je kao neustrašiva autorka „Malih žena“, ali da li znate da je Luiza Mej Olkot bila i sluškinja?

Ova Amerikanka, najprepoznatljivija po delu „Male žene“, pretočila je svoja životna iskustva u knjigu i udahnula život jednoj od najodvažnijih i najšarmantnijih heroina u svetskoj književnosti – Džo Marč. Međutim, inspiracija Luize Mej Olkot bila je motivisana još jednim događajem, piše Karolin R. Mejbor. U jednom trenutku svog života, a usled nedostatka novca, Luiza je radila kao sluškinja. O njenom iskustvu i radu kao sluškinje malo se zna, ali su oni duboko uticali na njen pogled na svet. Iako je pripadala srednjem društvenom staležu, Olkot nije imala uvid u to kako je služba uticala na žene nižeg socioekonomskog porekla, ali je sa svojih 18 godina iskusila život služavke, jer je odbila da podučava ili da zavisi od svojih rođaka.

To iskustvo obojilo je sve njene književne likove i bilo neiscrpan izvor tema za njena dela.

Godinama kasnije, Olkot je napisala priču o tim iskustvima, a na to što je postala služavka gledala je kao na nešto što je istovremeno bilo avanturistički i finansijski neophodno. Luiza je radila u domaćinstvu imućnog advokata kao žensko društvo njegove supruge. Iako joj je bila obećana lagodna pozicija, posao je bio sve samo ne lak. Davali su joj da obavlja teške i ponižavajuće kućne poslove, a ukoliko se žalila morala je da čisti čizme svom poslodavcu. Njena potpuna degradacija desila se kada je poslodavac počeo seksualno da je zlostavlja. „Služila sam jedino da zadovoljim njegove potrebe, da umirim njegove patnje i da saosećam sa njegovim mukama – da budem kuhinjski rob, u stvari“, napisala je.

Nakon određenog vremena dala je otkaz, jer je u poređenju sa ženama koje nisu imale izbora i koje su morale da nastave da rade za poslodavce koji ih izrabljuju, ona to mogla da dozvoli sebi. Čak je i svoju platu vratila poslodavcu.

Iskustvo koje je Olkotova stekla u službi bilo je uobičajeno za to doba, piše Mejbor. Dehumanizujući postupci poslodavaca bili su česti: obraćali su se ženama sa „devojko“ umesto da ih zovu po imenu, odbijali su da im daju pauze pod pretpostavkom da su neuke. Ali za razliku od Luize, većina sluga nije služila zato što su želeli da steknu novo iskustvo, te stoga nisu mogli tek tako da daju otkaz.

Mejbor je istraživala i kako su se radne navike Luize Mej Olkot razvijale u kasnijem periodu njenog života. Čak i kada su prestale finansijske poteškoće, Olkotova je, kao potpuni radoholičar, nastavila neprestano da piše, iako to više nije bilo neophodno. Kasnije tokom života, Olkotova je svoje iskustvo sluškinje okarakterisala kao poučno i prijatno, smatrajući da posao može da olaška pritisak koje je društvo nametnulo ženama.

Služba i rad česti su motivi njenih knjiga za decu, i, iako je bila član privilegovanog društvenog sloja, pokušala je da ublaži stigmatizaciju onih koji su bili primorani da rade za druge. Jedan od primera je i Hana, sluškinja porodice Marč u „Malim ženama“, koja se uvek radovala porodičnim srećama i tugovala zajedno sa njima. Takođe, ona je prikazana kao važan, pa skoro i kao jednak član domaćinstva. Kroz likove kao što je Hanin, Mejbor piše, Olkotova je pokušala da ispomoć u domaćinstvu predstavi kao koristan i ispunjujući posao. Naravno, znamo da se to nije bio slučaj u njenoj životnoj priči, ali je za Olkot bilo od izuzetnog značaja da njeni čitaoci to percipiraju na taj način.

Izvor: daily.jstor.org
Prevod: Nataša Đuričić