Lovac na zmajeve: Priča koja je ispričana kao da je poslednja

Postoje priče koje se ljudima lepe za usta i same od sebe ulaze u uši. Prvu priču koju je ispričao Haled Hoseini „Lovac na zmajeve“ ste sigurno već čuli i bar jednom prepričali. Sigurno vam je svako rekao da je plakao dok ju je čitao, a opet nema mnogo kritičkih prikaza koji slave Hoseinija kao pisca. Preveden je na četrdeset dva jezika, a pomoglo je što je knjiga izašla u jeku konflikta u Avganistanu. Ovo je, kao i druge njegove priče, pre svega priča koja ide od usta do usta, prenosi se sa lakoćom usmenog predanja, koja svedoči da je u svojoj osnovi svaka dobra priča jednostavna. I kao i svaka dobra priča, negde ste je već čuli.

Dva dečaka odrastaju zajedno, jedan je gospodski sin, drugi sin sluge. Jedan pripada vladajućem narodu (u ovom slučaju Paštuni koji vladaju Avganistanom) drugi porobljenom narodu (Hazarima). Razlika između njih je klasna, nacionalna i verska, jer jedan pripada sunitskim muslimanima, a drugi šiitskim. Od malih nogu igraju se zajedno u istom dvorištu, obojica su ostali bez majki, na istoj sisi su dojeni. Oni su po svemu braća, pa ipak nikad ne misle jedno o drugom kao o prijatelju. Jedan dečak je obrazovan, druga paternistički lojalan. Ovu priču mogao je napisati Andrić, a ima u sebi biblijske reference. Svaka dobra priča je arhetipska i zato zvuči tako poznato. Menjaju se likovi i okolnosti, ali odnosi između zaoštrenih krajnosti su isti.

A onda dolazi izdaja. Sem krupnih poteza četkicom za koje je Hoseini majstor, on je i suptilan pisac koji dobro poznaje ljudsku prirodu. Kada Amir želi oproštaj od Hasana, on ga grubo vređa i ponižava, jer ne može da podnese njegovu lojalnost onda kada oseća da je ne zaslužuje. Zverstvo koje sprema duboko je ljudsko. Sve što dečak od dvanaest godina radi, po čemu je, kako kaže, postao čovek koji je danas, duboko je ljudsko. Oterao je brata od sebe onda kada nije mogao da podnese njegovu ljubav, onda kada prezire sebe. Da bi zavrednovao ljubav svoga oca, spreman je da zgazi onoga čija je prva reč bila njegovo ime – Amir. Kad naizgled pobeđuje u životu, on najviše i gubi.

Amir na kraju uspeva da prevlada krajnosti koje odvajaju narode koji su ne samo bratski, koji su suštinski jedan narod. Braća koja nisu prijatelji, oni koji su nam najbliži i čija ljubav je i najteža, milost koja je surova, ljubav koja se otkriva kao mržnja u zavisnosti od ugla gledanja. Ova priča može da se preslika na svaki deo sveta i svaka četiri zida koja razdvajaju braću, sestre, majke, očeve, ćerke i sinove, bližnje koji zbog onoga što u sebi ne mogu da podnesu ostrašćeno odbacuju onog najbližeg. Nijanse najednom postaju presudnije od suštinske jednakosti. To je lekcija koju čovečanstvo nikad nije naučilo i koju na mikroplanu svakodnevno gledamo i na Balkanu.

U samu osnovu razvoja radnje utkana je priča o krivici, pokajanju i iskupljenju. Krivica je ona nepatvorena snaga koja pokreće pripovedanje. Priča na mikroplanu prenosi u tragičnom ključu širi nacionalni sukob. Svaka dobra priča ima elemente i epskog zamajca i lirskog slatko-gorkog sentimenta. Pripovedanje je visceralno, taj glas kao da dolazi iz naše glave, okrutno iskren prema sebi, to je onaj glas kojim sami sa sobom razgovaramo kada pokušavamo da budemo iskreni.

To je i glas koji kao da dolazi negde iz susedne sobe pored vatre, glas narodnog guslara koji je doživeo reinkarnaciju u savremom svetu. Tamo gde se dešavaju užasi koji more kolektivnu savest savremenog čoveka, taj glas očovečuje i prikazuje izbliza, onakvim kakvi i jesu. Biblijski, bez obzira na religiju. Previše poznati, organsko ljudski.

Ova priča priziva rečenicu kojom Arundati Roj pokreće svoju naraciju koja drobi sve pred sobom na leđima monsuna: to je ona priča koja je ispričana kao da je jedina. Ova priča je ispričana kao da je poslednja. I svaki put zvuči kao prva priča koju ste ikad čuli, koja ima ritmičku prepoznatljivost uspavanke i zastrašujuću težinu mita.

Autorka teksta: Nevena Milojević