Kratka istorija nagrade Kamoiš

24. avgust 2017.

Kada je reč o portugalskoj literaturi, ne postoji prestižnija nagrada od Kamoiš nagrade. Priznanje je dobilo ime po Luisu de Kamoišu, pesniku i jednom od najpoznatijih pisaca u celoj portugalskoj istoriji, a dodeljuje se svake godine počevši od 1989. Ovo je podsećanje na istoriju nagrade.

Vlade Portugala i Brazila su ustanovile Kamoiš nagradu kako bi odale počast najuspešnijim piscima. Ceremonija se održava naizmenično u ovim državama.

Nakon debate, dvojica sudija proglašavaju pobednika koji dobija sto hiljada evra, što ovu nagradu čini jednom od najprestižnijih literarnih nagrada u svetu.

Odluka o pobedniku nije nimalo laka, a o njoj veća šest osoba, uključujući dvojicu sudija, jednog iz Portugala, a drugog iz Brazila. Prvi laureat bio je Migel Torga koji je pored pisanja poezije, kratkih priča, drama i novela, napisao i lični dnevnik u 16 tomova. Kamoiš nagrada je do sada dodeljena dvanaestorici portugalskih pisaca, istom tolikom broju brazilskih, dvojici pisaca iz Angole, dvojici mozambičkih pisaca i jednom sa Zelenortskih ostrva.

Tokom godina, dogodilo se i to da je jedan od dobitnika odbio da primi nagradu. Hoze Luandinjo Vieira, Portugalac odrastao u Angoli, čiji rad obuhvata kolekciju kratkih priča i novela inspirisanih njegovim životom u Africi odbio je ovo priznanje. Njegov književni opus bio je proglašen kontroverznim i zabranjivan je sve do sredine sedamdesetih. Proglašen je dobitnikom Kamoiš nagrade 2006. godine, ali je on odbio da je primi.

Neki od široj javnosti poznatijih dobitnika Kamoiš nagrade su i Žoze Saramago, brazilski pisac Žorž Amado i mozambički pisac Mia Koto, koji je 2011. godine bio gost beogradskog Sajma knjiga.

https://theculturetrip.com

Autor: Žoze Saramago

Podelite na društvenim mrežama:

Žorž Amado

Žorž Amado (Baija, 1912–2001), najveći brazilski pripovedač i jedan od najznačajnijih romanopisaca portugalskog jezičkog područja, javio se u književnosti svoje zemlje početkom tridesetih godina, zajedno s generacijom mladih prozaista poniklih na severoistoku Brazila, koji su svojim prvim delima s regionalnim motivima i temama utemeljili savremeni brazilski roman. U mladosti je bio politički angažovan i kao aktivan član komunističke partije Brazila više puta proterivan iz zemlje. Nekoliko godina posle Drugog svetskog rata živeo je u Francuskoj i Čehoslovačkoj, a 1952. vratio se u Brazil i potpuno posvetio pisanju. Delo ovog &bdquo;najbrazilskijeg od svih brazilskih pisaca“, koji je do poslednjih dana života ostao stvaralački aktivan, sadrži preko trideset romana, nekoliko romansiranih biografija, na stotine članaka i novinskih napisa, jednu zbirku pesama, knjigu memoarske proze, desetine pozorišnih, filmskih i televizijskih adaptacija, a teško je i nabrojati sve jezike na koje je prevođen i objavljivan u ogromnim tiražima. &bdquo;Svet Amadove proze omeđen je granicama njegovog zavičaja, države Baije, smeštene između atlantske obale i tropskih prašuma u unutrašnjosti, sa glavnim gradom Salvadorom, najstarijom brazilskom prestonicom i prvim žarištem duhovnog života novootkrivene zemlje, koji se u ovoj oblasti kontinuirano razvija još od XVI veka, uz vrlo bogato i raznovrsno narodno stvaralaštvo. U tom žarkom podneblju punom klimatskih, geografskih i socijalnih kontrasta, mešaju se rase i nacije, religije i običaji, stvarajući jednu novu, jedinstvenu i osobenu ’melesku’ i sinkretičku kulturu, koja je u magijskom realizmu Žorža Amada našla svoj autentičan izraz. Dosledan svom uverenju da je svaki umetnik univerzalan samo u meri u kojoj je i nacionalan, i da će njegovo delo ’postati besmrtno’ jedino ukoliko nosi obeležja svog vremena, Amado je skoro punih sedam decenija nastojao da ocrta nacionalnu fizionomiju, onu ’osobenu boju kože i duha’ koja Brazilce razlikuje od svih drugih naroda sveta, a Baijce od stanovnika ostalih krajeva Brazila. Vođen svojim pripovedačkim instinktom i ubeđenjem da se ’prava književnost piše više krvlju nego gramatikom’, s baroknom elokvencijom sočnim i slikovitim jezikom, spajajući dokumentarno i poetsko, faktografiju i legendu, Amado ispreda neverovatne i istinite priče svoga kraja, zasnovane na piščevom neposrednom iskustvu i kolektivnom pamćenju sačuvanom u mitovima i predanjima“ (Jasmina Nešković). Među ranim romanima sa socijalnom tematikom izdvajaju se Žubiaba (1935), Opaka zemlja (1943) i Podzemlje slobode (1952), a svetsku slavu doneli su mu romani u kojima preovladavaju elementi fantastike i magijskog realizma, pre svih Gabrijela, karanfil i cimet (1958), Dona Flora i njena dva muža (1966), Šatra čudesa (1969), Tereza Batista, umorna od rata (1972), Velika zaseda (1984). Dobitnik je mnogih brazilskih i međunarodnih književnih priznanja, a više puta je bio i u najužem izboru za Nobelovu nagradu. Našoj čitalačkoj publici poznat je po romanima Opaka zemlja (Prosveta, 1949), koji je s francuskog preveo Borivoje Glišić, Kapetani pješčanog spruda (Zora, Zagreb, 1959), koji je s portugalskog preveo Ladislav Grakalić, Velika zaseda (BIGZ, 1991) i Poslednji dan smrti (Paideia, 2001), koje je s portugalskog prevela Jasmina Nešković, i noveli za decu Prugasti Mačak i Gospojica Lasta (Laguna, 2006), u prevodu s portugalskog Ane Kuzmanović.

Više o autoru

Do 20%
-10%
Do 40%
Prugasti Mačak i Gospojica Lasta
3.0Prosecna ocena je 3.0 od 5
Rasprodato

Žoze Saramago

Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, &bdquo;za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika &bdquo;Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti.  Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća. Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijim savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Samonikli (1980), Sedam Sunaca i Sedam Luna (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Esej o slepilu (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Esej o vidovitosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991).  Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: &bdquo;Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“  Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu,  najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.

Više o autoru

Najnovije

Pogledaj sve

4. april 2026.

O velikim-malim osećanjima na promociji Jelice Greganović drugog dana manifestacije Dečji dani kulture

Serijal za sada broji tri knjige „Bau-Bau“ (o strahu), „Gde živi ljubav“ (o ljubavi) i „Svitac Svetozar“ (o ljutnji), a u pripremi je i četvrta, u kojoj će kroz lik Tužne Vrbe Vesele biti predstavljena tuga.

Pročitaj više

20. maj 2026.

Tajne pisaca – Nikola Džejn Hobs: Da li ste ikada upoznali opuštenu ženu?

Pročitaj više

3. mart 2026.

O životu, vrlini i moći razuma: „Meditacije ili Samom sebi“ Marka Aurelija u prodaji od 5. marta

Remek-delo praktične filozofije „Meditacije ili Samom sebi“ poslednjeg rimskog cara Marka Aurelija, sa izuzetnim predgovorom Vladete Jankovića, nudi dragocene uvide o životu, vrlini i moći razuma. Meditacije koje je napisao u poslednjim godinama svojih vojnih pohoda sadrže privatna

Pročitaj više

3. mart 2026.

Igrajmo se bojama: Veliki posteri za bojenje „U zoo-vrtu“ i „U luna-parku“ u prodaji od 5. marta

Čuješ li tutnjavu vozića i muziku sa ringišpila? Mmm, zamirisale su kokice u luna-parku! Okupi društvo pa pođite različitim stazama zoo-vrta. Pauza je u bistrou! Razvij veliku bojanku, zgrabi bojice i gledaj kako luna-park ili zoo-vrt oživljavaju pod tvojom rukom. Prati primer ili svojoj

Pročitaj više

Kratka istorija nagrade Kamoiš

Prugasti Mačak i Gospojica Lasta

Beležnice

Priručnik o slikanju i pisanju

Staklena kupola