Književne destinacije: Gde danas putujete?

Aleksandar Mekol Smit

<p style="text-align: justify">Aleksandar Mekol Smit je britanski pisac rođen u Zimbabveu 1948. godine. Sa sedamnaest godina preselio se u Veliku Britaniju gde je na Univerzitetu u Edinburgu završio studije prava, a kasnije i doktorirao. Ubrzo je počeo da predaje na Univerzitetu Kvins u Belfastu i u to vreme se prvi put odvažio da pošalje svoje literarne tekstove (jedan roman za odrasle i jedan za decu) na književni konkurs. Pobedio je u kategoriji dečje književnosti. Otada je objavio brojne knjige, od stručne literature iz oblasti filozofije, medicinske etike, medicinskog i kriminalnog prava, do knjiga za decu, priča i romana za odrasle. Svetsku slavu stekao je prvim romanom o Mmi Ramocve &ndash;<em> Prva damska detektivska agencija</em> 1998. godine. Iz romana je nastao serijal koji do ovog trenutka obuhvata dvadeset i jedan nastavak.<br /> <br /> Foto:&nbsp;Library of Congress Life</p>

Alfred Deblin

<p style="text-align: justify">Alfred Deblin (Štetin, 1878 &ndash; Emendingen, 1957) bio je nemački pisac, esejista i lekar, najpoznatiji po svom romanu &bdquo;Berlin Aleksanderplac&ldquo; (1929). Plodan pisac čije delo obuhvata više od pola veka i širok spektar književnih pokreta i stilova, Deblin je jedan od najznačajnijih figura nemačke književne moderne. <br /> <br /> Njegova dela karakteriše snažna kritika društva i elementi fantazije. Napisao je više od deset romana u žanrovskom rasponu od istorijskih romana preko naučne fantastike do romana o modernom velegradu; nekoliko drama, radio-drama i scenarija; mnoštvo eseja o politici, religiji, umetnosti i društvu&hellip; <br /> <br /> Prvi roman &bdquo;Tri skoka Vang-luna&ldquo; objavio je 1915. Postao je predsednik Društva pisaca Nemačke 1924. Kada su nacisti preuzeli vlast, emigrirao je u Pariz, gde je 1936. dobio francusko državljanstvo. <br /> <br /> &bdquo;Amazonsku trilogiju&ldquo; napisao je 1937. Kada su Nemci okupirali Francusku preselio se u Holivud. Tu se 1941. preobratio u katoličanstvo. Posle rata vratio se u Evropu i živeo u Nemačkoj i Francuskoj. <br /> <br /> Njegov poslednji roman &bdquo;Hamlet ili Kraj duge noći&ldquo; objavljen je 1956. godine, godinu dana pre njegove smrti.<br /> &nbsp;</p>

Ana Šerman

<p style="text-align: justify">Ana Šerman je rođena u Arkanzasu. Studirala je grčki i latinski na koledžu Velsli i Oksfordu pre nego što se preselila u Tokio 2001. <em>Zvona starog Tokija</em> su njena prva knjiga.<br /> <br /> Foto:&nbsp;© Zed Nelson</p>

Barbara O’Nil

<p style="text-align: justify">Barbara O&rsquo;Nil je autorka dvanaest ljubavnih romana. Njene nagrađivane knjige objavljene su u preko deset zemalja, među kojima su i Francuska, Engleska, Poljska, Australija, Turska, Italija, Nemačka i Brazil. Živi u prelepom gradu Kolorado Springsu sa svojim voljenim partnerom, britanskim sportistom, koji se zaklinje da nikada neće izgubiti svoj akcenat.<br /> <br /> Foto:&nbsp;Blue Box Photography</p>

Đanfranko Kaligarič

<p style="text-align: justify">Đanfranko Kaligarič je rođen 1947. u Asmari u Eritreji, u kosmpolitskoj porodici. Odrastao je u Milanu, a najveći deo života proveo je u Rimu, gde je radio kao novinar i scenarista.<br /> <br /> Za televiziju <em>Rai </em>napisao je brojne filmske scenarije koji su postigli veliki uspeh i gledanost. Devedesetih godina se okreće pozorištu i piše drame, a 1994. godine osniva <em>Teatar 20. vek</em> (<em>Teatro XX Secolo</em>), koji je bio jedno od najpopularnijih pozorišta italijanske prestonice sve dok nije prestao sa radom 2002. godine.<br /> <br /> Autor je šest romana, a <em>Poslednje leto u gradu</em> njegov je prvenac, objavljen 1973, da bi 2012. godine privukao pažnju književne javnosti u Italiji, a onda i objavljen u dvadeset zemalja širom sveta.<br /> <br /> Preminuo je u novembru 2024. godine.</p>

Fiona Dejvis

<p>Fiona Dejvis je autorka šest istorijskih romana &ndash; bestselera<em> Njujork tajmsa </em>&ndash; čije se radnje odvijaju u znamenitim njujorškim zdanjima, kao što je slučaj sa romanom<em> Lavovi sa Pete avenije</em>. Njeni romani osvajaju top-liste čitalaca, a članke objavljuje u publikacijama poput <em>Wall Street Journal</em> i <em>O, Oprah magazine</em>. U Njujork se prvobitno doselila kako bi se bavila glumom, ali se u pisanje zaljubila nakon sticanja master diplome iz novinarstva na Univerzitetu Kolumbija. Knjige su joj prevedene na preko dvadeset jezika. Živi i radi u Njujorku.<br /> <br /> Foto: Kristen Jensen<br type="_moz" /></p>

Frensis Mejz

<p style="text-align: justify">Američka autorka Frensis Mejz, univerzitetski profesor, poetesa, memoarista, esejista i romanopisac, rođena je i odrasla u Ficdžeraldu, u Džordžiji. Diplomirala je na Univerzitetu Florida. Godine 1975. magistrirala je na Državnom univerzitetu u San Francisku, gde je na kraju postala profesor kreativnog pisanja. Mejzova je objavila nekoliko zbirki poezije, a 1996. objavila je knjigu <em>Pod suncem Toskane</em>, koja je više od dve godine bila na prvom mestu na listi bestselera <em>Njujork tajmsa</em>. Pošto se sada bavi samo pisanjem, ona i njen suprug, i sam pesnik, jedan deo godine provode u Hilsborou, u Severnoj Karolini, a drugi u Kortoni, u Italiji, gde Mejzova radi kao umetnički direktor Toskanskog festivala sunca, koji se održava svake godine.<br /> <br /> Foto:&nbsp;Edward Mayes</p>

Holi Vilijems

<p style="text-align: justify">Holi Vilijems je rođena i odrasla u Mid Velsu, a sad živi u Šefildu. Posle šest godina rada u <em>Indipendentu</em>, postala je slobodni novinar &ndash; recenzirala je knjige i pozorišne predstave, pisala i uređivala tekstove o umetnosti za mnoge novine, među kojima su i <em>Obzerver</em>, <em>Njujork tajms</em>, <em>Tajm aut</em>, <em>Tajmsov</em> književni dodatak i <em>Fajnenšel tajms</em>. Godine 2020. dobila je sredstva od Umetničkog saveta Engleske da dovrši <em>Ljubav za sva vremena</em>, njen prvi objavljeni roman.<br /> <br /> Foto:&nbsp;Liz Seabrook</p>

Ildefonso Falkones

<p style="text-align: justify">Ildefonso Falkones živi u Barseloni sa ženom i četvoro dece. Radi kao advokat. Proslavio se romanom <em>Katedrala na moru</em> i postao svetski bestseler pisac. <em>Katedrala na moru </em>je napisana kao omaž svim ljudima koji su učestvovali u pedeset četiri godine dugoj gradnji jedne od najlepših ikada sagrađenih crkava. Ovaj istorijski roman postigao je izvanredan i neočekivan uspeh i preveden je u četrdeset zemalja. Osvojio je brojne nagrade od kojih su samo neke: <em>Euskadi de Plata</em> 2006. za najbolji roman na španskom jeziku, <em>Que Leer</em> 2007. za najbolju knjigu, najprestižnija italijanska nagrada <em>Giovanni Boccaccio</em> 2007. za najbolji strani roman. Drugi roman <em>Fatimina ruka</em> objavljen je u junu 2009. godine u Španiji i odmah je osvojio špansku publiku. U svom novom romanu, <em>Naslednici zemlje</em>, koji je Laguna objavila u dva toma, autor se vraća atmosferi svog legendarnog romana <em>Katedrala na moru</em>&nbsp;i čitaocima poklanja željno iščekivani nastavak.<br /> <br /> Sa više od sedam miliona prodatih primeraka knjiga, Falkones je postao jedan od najpopularnijih španskih pisaca u svetu. U svom poslednjem romanu, <em>Naslednici zemlje</em>, autor se vraća atmosferi svog legendarnog romana <em>Katedrala na moru</em> i svojim čitaocima poklanja željno iščekivani nastavak.</p>

Iskender Pala

<p style="text-align: justify">Iskender Pala je rođen u Ušaku, 1958. godine. Diplomirao je književnost na Univerzitetu u Istanbulu, a doktorirao divansku književnost. Napisao je brojne članke, eseje, priče i novinske kolumne nadahnute klasičnom poezijom u nameri da divansku književnost približi široj publici. Njegovi seminari i konferencije o divanskoj književnosti uvek su nailazili na veliki odziv. Poznat kao <em>čovek koji širi ljubav prema divanskoj poeziji</em>, Iskender Pala je dobio nagradu za doprinos razvoju jezika Udruženja književnika Turske, nagradu Turskog jezičkog društva i nagradu za istraživački rad Udruženja književnika Turske. Roman <em>Babil&rsquo;de Ölüm İstanbul&rsquo;da Aşk</em> <em>(Smrt u Vavilonu, ljubav u Istanbulu</em>) prodat je u više stotina hiljada primeraka. Pala trenutno radi kao profesor na Univerzitetu Ušak. Oženjen je, otac troje dece.</p>

Lusinda Rajli

<p style="text-align: justify">Lusinda Rajli je rođena 1965. godine u Irskoj i, nakon kratke glumačke karijere na filmu, televiziji i u pozorištu, napisala je svoj prvi roman u 24. godini. Njene knjige su prevedene na trideset sedam jezika i postigle su veliki uspeh širom sveta zbog snažnih emocija koje nadrastaju sudbine njenih junaka. Serijal &bdquo;Sedam sestara&ldquo; se posebno izdvojio i postao globalni fenomen stvorivši sopstveni žanr &ndash; a u toku su i planovi za adaptaciju romana u seriju od sedam sezona.<br /> <br /> Lusindine knjige su nominovane za brojne nagrade, uključujući <em>Balcerelu </em>u Italiji, <em>The Lovely Books award</em> u Nemačkoj i nagradu za romantični roman godine. Rajlijeva je 2020. godine dobila holandsku nagradu za platinasti roman jer je za godinu dana prodato preko 300 hiljada primeraka jednog romana &ndash; ovu nagradu je prethodno dobila Dž. K. Rouling za serijal o Hariju Poteru.<br /> <br /> U saradnji sa sinom Harijem Vitakerom razvila je i napisala serijal knjiga za decu pod nazivom &bdquo;The Guardian Angels&ldquo;.<br /> <br /> Iako je četvoro dece odgajala uglavnom u Norfolku u Engleskoj, Lusinda je 2015. godine ispunila svoj san i kupila izolovano imanje u Vest Korku u Irskoj, mestu za koje je oduvek verovala da je njen duhovni dom &ndash; upravo tamo je napisala svojih poslednjih pet romana.<br /> <br /> Lusindi je 2017. godine dijagnostifikovan rak i umrla je 11. juna 2021. godine okružena porodicom.<br /> <br /> Foto: © Boris Breuer</p>

Nikola dʼEstjen dʼOrv

<p style="text-align: justify">Nikola D'Estjen d'Orv (1974) francuski je pisac i novinar. Posle elitnih studija i staževa u filmskoj industriji i u operi, kao novinar sarađuje u redakcijama kulture <em>Figaroa</em>, časopisa <em>Madam Figaro</em> i<em> Figaroskop</em>. Više od četiri godine je bio voditelj radio-emisije na stanici <em>Frans Muzik</em>. Saradnik i redakcija časopisa posvećenih muzici, <em>Klasika </em>i <em>Eko</em>.<br /> <br /> Od 2011. godine je član žirija književne nagrade <em>Sen Žermen</em>, a od 2012. nagrade <em>Kaz-Brasri Lip</em>.<br /> <br /> Autor je više od trideset dela, romana i eseja, i dobitnik nekoliko francuskih nagrada za književnost.<br /> <br /> Foto:&nbsp;© Claude Truong-Ngoc / Wikimedia Commons</p>

<p style="text-align: justify">Orlando Fajdžis je nagrađivani pisac i istoričar, predavač na koledžu Berkbek Londonskog univerziteta i na koledžu Triniti Univerziteta Kembridž. Rođen je u Londonu 1959. i diplomirao je istoriju na Kembridžu. Objavio je devet bestselera o ruskoj i evropskoj istoriji, a među njima su <em>Natašin ples</em> i <em>Narodna tragedija</em>. Njegova dela prevedena su na više od trideset jezika.<br /> <br /> &nbsp;</p>

Žoze Saramago

<p style="text-align: justify">Žoze Saramago (1922, Azinjaga &ndash; 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, &bdquo;za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva&ldquo; (<em>Autobiografija</em>). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika &bdquo;Diário de Nóticias&ldquo; smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. &nbsp;Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman <em>Jevanđelje po Isusu Hristu</em> 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća.<br /> <br /> Svoj prvi roman <em>Zemlja greha </em>objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni.&nbsp;Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijim savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke <em>Moguće pesme</em> 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: <em>Verovatno radost</em> (pesme, 1970), <em>Priče s ovog i s onog sveta</em> (1971), <em>Putnička torba</em> (priče, 1973), <em>Godina 1993</em> (poema, 1973), <em>Beleške</em> (politički članci, 1974), <em>Gledišta iznesena u DL</em> (političke polemike protiv diktature, 1974), <em>Kvaziobjekat</em> (zbirka priča, 1978), <em>Putovanje kroz Portugaliju</em> (putopis, 1981) i romani <em>Priručnik slikarstva i kaligrafije</em> (1977), <em>Samonikli</em> (1980), <em>Sedam Sunaca i Sedam Luna</em> (1982), <em>Godina smrti Rikarda Reiša</em> (1984), <em>Kameni splav </em>(1986), <em>Povest o opsadi Lisabona</em> (1989), <em>Jevanđelje po Isusu Hristu </em>(1991), <em>Esej o slepilu</em> (1995),<em> Sva imena</em> (1997), <em>Pećina</em> (2001), <em>Udvojeni čovek</em> (2003), <em>Esej o vidovitosti </em>(2004), <em>Smrt i njeni hirovi</em> (2005) i <em>Kain </em>(2009). Napisao je i drame <em>Noć</em> (1979), <em>Šta da radim sa ovom knjigom?</em> (1980), <em>Drugi život Franje Asiškog</em> (1987) i <em>In Nomine Dei</em> (1991).&nbsp;<br /> <br /> Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: &bdquo;Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.&ldquo;&nbsp;<br /> <br /> Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, &nbsp;najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.</p> <p style="text-align: justify">&nbsp;</p>