Knjige na sunce: 5 književnih preporuka za prolećnu groznicu

Džejn Ostin

<p style="text-align: justify">Engleska književnica Džejn Ostin (1775 &ndash; 1817) bila je mlađa ćerka i sedmo dete potomstva koje je brojalo šest dečaka i dve devojčice. Majka Kasandra Li poticala je iz bogate i obrazovane porodice, koja imala aristokratska srodstva. Oba roditelja su se dičila veoma dobrim obrazovanjem, pa su sklonost ka učenju preneli i na decu, zajedno sa ljubavlju prema poeziji i umetnosti. Kuća Ostinovih bila je podsticajno okruženje za rano pokazani spisateljski talenat mlade Džejn, a porodične i prijateljske veze sa posedničkom vlastelom i klerom vodile su je do obližnjih gradića, do Bata, tadašnje mondenske banje, i do Londona &ndash; što je okruženje u koje su upisani junakinje i junaci njenih romana.<br /> <br /> Sestre Ostin su se nekoliko godina formalno obrazovale u Opatijskoj školi u Redingu, da bi se konačno potkraj 1786. vratile kući, gde su ih neformalno podučavali roditelji i starija braća, a ponajviše su učile same. Džejn je cenila potkovan um, ali nije mnogo držala do formalnog obrazovanja: u njenim romanima se jasno stavlja do znanja da ni najbolje škole od osobe tupe ili nezainteresovane neće napraviti učenog čoveka (niti ženu).<br /> <br /> Od desete-jedanaeste godine Džejn piše maštovita i duhovita dela, mahom parodije, kojima zabavlja porodicu. Ti mladalački radovi &ndash; docnije objavljeni kao <em>Juvenilije </em>&ndash; imitiraju prave knjige, a uredno su prepisani u sveske i opremljeni posvetama. Već u to vreme nastaju skice tri romana koja bi trebalo da budu više od porodične zabave &ndash; jedan od njih, nedovršeni <em>Ketrin ili Senica</em>, prerašće u <em>Nortengersku opatiju</em>.<br /> <br /> Nakon očeve smrti koja je sestre Ostin ostavila u nezavidnoj finansijskoj situaciji, Džejn počinje život prave profesionalne spisateljice i prijanja na prekrajanje, prepravljanje, dopisivanje i preoblikovanje već započetih rukopisa &ndash; <em>Razuma i osećajnosti</em>, <em>Prvih utisaka</em>, koji će postati <em>Gordost i predrasuda</em>, te <em>Suzane </em>i <em>Nortengerske opatije</em>, koji su praktično već bili završeni i ranije. Dok stare rukopise priprema za izdavanje, novi romani, već začeti u spisateljskoj imaginaciji, polako sazrevaju: <em>Mejnsfild park</em>, <em>Ema </em>i <em>Pod tuđim uticajem</em>.<br /> <br /> Poslednji roman &ndash; <em>Senditon </em>&ndash; u kojem se bavi projektom banjskog lečilišta i prilično brutalno podsmeva hipohondriji, ostao je nedopisan usled bolesti, tokom koje je trpela veliku patnju. Smrt ju je zatekla u Vinčesteru u julu 1817. godine, gde je poslata na lečenje, pa je sahranjena u tamošnjoj katedrali.</p>

Džoana Haris

<p style="text-align: justify">Džoana Haris je rođena u Barnsliju u Engleskoj. Studirala je na Univerzitetu Kembridž. Petnaest godina je radila kao predavač. Njene knjige objavljene su u preko četrdeset zemalja sveta i osvojile su mnogobrojne međunarodne nagrade.<br /> <br /> Napisala je nekoliko romana za odrasle među kojima je najpoznatiji <em>Čokolada </em>po kojem je snimljen istoimeni film. <em>Rune</em> su njen prvi roman za mlađe čitaoce.<br /> <br /> Džoana živi sa suprugom. Basista je u grupi u kojoj svira još od srednje škole.</p>

Luiza Mej Olkot

<p style="text-align: justify">Američka autorka Luiza Mej Olkot rođena je 29. novembra 1832. godine u Džermantaunu u Pensilvaniji, kao druga od četiri ćerke u porodici Olkot. Njen otac Ejmos Bronson Olkot bio je transcendentalista i učitelj, a majka Abigejl Mej, poznatija kao Abi, socijalna radnica. Porodica se 1834. godine preselila u Boston, gde je Luizin otac osnovao eksperimentalnu školu i pridružio se transcendentalističkom klubu sa R. V. Emersonom i H. D. Torom. Transcendentalizam kao idealistički pokret u američkoj književnosti i filozofiji sredine XIX veka donosio je romantičarski i mistički individualizam i, delujući više kao društveni pokret nego filozofska škola, odigrao bitnu ulogu u intelektualnom životu Amerike. <br /> <br /> Priča o porodici Olkot delom je i priča o transcendentalizmu. Novi stavovi o obrazovanju i metodama odgajanja dece oblikovali su Luizinu svest, nagoneći je da u svemu teži savršenstvu. Olkoti se 1840. godine sele u prirodu i dve godine žive u eksperimentalnom selu Frutlend, zasnovanom na principima utopijske komune. Ovakve odluke dovele su porodicu do krajnjeg siromaštva. Međutim, Luiza odlučuje da izvuče porodicu iz siromaštva a sebe učini slavnom, te počinje da objavljuje prvo pesme, potom priče, a kasnije i romane. Porodica se 1858. godine preselila na imanje Očard haus, kuću okruženu jabučarom, koja i danas postoji kao nacionalni spomenik u znak sećanja na slavnu književnicu. Luiza Mej Olkot preminula je 1888. godine u Bostonu, a sahranjena je u Konkordu pored Emersona, Hortona i Toroa na proplanku poznatom kao Greben pisaca. <br /> <br /> Luiza Mej Olkot je čitav život posvetila svojoj porodici iako je oduvek želela da putuje i upozna svet. Umesto toga, njene knjige i dan-danas obilaze svet. Za časopis <em>Atlantik mantli</em> (<em>Atlantic Monthly</em>) počela je da piše 1860. godine. Nakon učešća u Američkom građanskom ratu 1863. godine objavljuje <em>Skice iz bolnice</em> (<em>Hospital Sketches</em>), a godinu dana kasnije i roman <em>Raspoloženja</em> (<em>Moods</em>). Sredinom šezdesetih godina XIX veka Luiza Mej Olkot pisala je popularne trilere, građene na senzacionalističkim pričama punim strasti i srčane borbe poput romana <em>Polinina strast i kazna</em> (<em>Pauline&rsquo;s Passion and Punishment</em>, 1862). Knjiga <em>Moderni Mefistofel</em> (<em>A Modern Mephistopheles</em>, 1875) napisana je u potpuno drugačijem stilu, a spisateljica se u njemu bavi ozbiljnim filozofskim temama i preispitivanjem mračne strane čovekove prirode. <br /> <br /> Međutim, proslavila ju je sasvim drugačija vrsta književnosti. Na nagovor izdavača Tomasa Najlsa, koji je želeo da objavi &bdquo;žensku priču&ldquo;, napisala je <em>Male žene</em> (<em>Little Women</em>), roman o četiri sestre. Knjiga je štampana 1868. godine i odmah je postala bestseler. Čitava Amerika bila je očarana pričom, pa je Luiza Mej Olkot napisala i njen nastavak &ndash; <em>Dobre žene</em> (<em>Good Wives</em>), koji je objavljen 1869. godine. Kasnije su usledili nastavci: <em>Dečaci</em> (<em>Little Men</em>, 1871) i <em>Deca gospođe Džo</em> (<em>Jo&rsquo;s Boys</em>, 1886). Svi nastavci naišli su na izuzetno dobar prijem kod čitalaca i kritike, a roman <em>Male žene</em> spada u najvoljenije knjige svih vremena jer dotiče srca čitalaca različitih uzrasta.<br /> <br /> Foto:&nbsp;Wikimedia Commons</p>

Sara Niša Adams

<p style="text-align: justify">Sara Niša Adams je književnica i urednica. Živi u Londonu, a rodila se u Hertfordširu u mešovitom indijsko-engleskom braku. Kao nadahnuće za njen prvi roman<em> Spisak knjiga</em> delimično joj je poslužio njen deda, koji je živeo na Vembliju i zahvaljujući knjigama u tren oka pronašao sponu između sebe i unuke.<br /> <br /> Foto: ©Libby Earland</p>

Vanesa Monfort

<p style="text-align: justify">Vanesa Monfort (1975) je španska spisateljica i dramaturškinja. Rođena je u Barseloni, a detinjstvo je provela u Madridu. Književnu karijeru započela je tokom studija. Nagrađena je nagradom <em>Ateneo Joven de Sevilla de Novela</em> za prvenac (<em>El ingrediente secreto</em>, 2006), kao i za svoj drugi roman <em>Mitología de Nueva York</em> (2010). <em>Žene koje kupuju cveće</em> (<em>Mujeres que compran flores</em>, 2016) njen je četvrti roman.<br /> <br /> Foto:&nbsp;Danielle Campbell</p>