Kako je Nušić pobegao iz Pančeva
Ko zna šta bi bilo da slavni komediograf nije pao na gimnazijskom ispitu i da je ostao da šegrtuje u trgovačkoj radnji Vase Ćurčina „Kod zlatne ruže“.
„Uveo me je u veliku radnju i, dok sam pokunjeno stajao u uglu, moj otac je tiho govorio sa jednim dežmekastim gospodinom, koji je sedeo odmah do ulaza, kao za nekom katedrom, koju ja dotle nisam video po našim radnjama. Bio sam pozvan da poljubim ruku starog gospodina i shvatio tog trenutka da se nešto krupno prelomilo nad mojom glavom...“, tako se nesuđeni trgovac Branislav Nušić sećao svog prvog „nameštenja“ u radnji „Kod zlatne ruže“, sa kojeg je, odmah nastavlja, „došao na zlikovačku misao da pobegne“... Golobradi Nušić dospeo je juna meseca pre 140 leta na broj 8 Jabukaer Hauptstrasse u radnju ovdašnjeg uglednog trgovca Vase Ćurčina – po kazni.
Kako je događaj opisao sâm Nušić, „steklo se nekoliko prilika“ koje su same trasirale njegov put zanatlije. Naime, posle kraha na berzi sa porodicom napušta Dorćol i seli se u Smederevo, gde je, da nevolja bude veća, „zgodno“ u prvom razredu gimnazije „okinuo“ godinu, jer se više od škole zanimao za osnivanje dečje pozorišne scene. Tu se glava familije Georgijes Nuša razljutio i naslednika odveo kod svog prijatelja u Pančevo, zborište trgovaca.
„Od tog trenutka ničega se ne sećam, do kao kroz san, nekih kutija koje sam neprestano obarao, sanduka i bale s gvozdenim obručima pred dućanom, metle i đubrovnika i, čudnovato, jednako mi je u glavi bio moj drug Jevta Ugičić, koji sada igra glavne role u Smederevu“, pisao je Branislav. Na prvom „uposlenju“ glavni lik ovog „komada“ izdržao je ravno tri dana, nakon čega je „obezbeđen s tri srebrne forinte u džepu, da mu se nađe“, pobegao nazad u Smederevo, pa najpre potražio Jevtu, a tek posle se javio roditeljima. Od oca je, po sopstvenom kazivanju, „dobio propisne batine“.
Tako je pala zavesa na neveseli čin kratkog boravka dvanaestogodišnjeg Nušića na zanatu. Iz piščevog „pančevačkog perioda“ ostao je i zapis Mirjane Ćurčin u knjizi „Sjaj građanske i umetničke elite“ da je kao šegrt zaradio i šamar, „ili je to bila samo ćuška“, o čemu je bilo reči kada se sa porodicom Ćurčin sastao 30 godina kasnije. Jer došao je tada već slavni pisac ipak u Pančevo.
Prvi susret zbio se prigodom gostovanja trupe Srpskog narodnog pozorišta. Nije Nušić preskočio da svrati na adresu svojih detinjih mora – u radnju „koja je bila na istom mestu i imala isti izgled i raspored“, koju je kao dete zapamtio... „Pogledao sam ispod oka ono mesto na kome sam odstojao svoje trodnevno školovanje, a sada je na tom mestu stajao jedan mali purca, ne sluteći da počinje karijeru kao i ja“, sećao se u „Autobiografiji“. Tada mu je nesuđeni poslodavac, Vasa Ćurčin priredio gala ručak, u ladnjaku kućnog dvorišta, u senci kestena, za svečanom trpezom oko koje je bila čitava familija i sve kalfe i šegrti, a susret je bio, beleži Mirjana Ćurčin „veoma dirljiv“.
Poslužen je obed po banatskom običaju, održana i prigodna zdravica: „Da je ovde prisutan jedan veliki čovek, kojem nije bilo suđeno da postane trgovac... No, ne postaje svaki običan čovek veliki i značajan i zato se ne treba zanositi i bežati od zanata“, dobio je Nušić poslednju „lekciju“ od ovdašnjeg uvaženog trgovca.
Ali ni on nije ostao dužan, pa je prilika bila da otkrije kako se Pančevu odužio. Otvorio je dušu pričom o komadu „Sumnjivo lice“ i kako ni iz trećeg puta nije uspeo da ga postavi na scenu, pa je rukopis ostao u kršu Albanije. A kada se Veliki rat svršio, došao je jedan Šiptar da mu vrati „komad“, koji je pronašao u svojoj kući. „I sada doneo sam ga da vam ga prikažem, dragi Pančevci, pošto je naslovni junak – Đoka – apotekarski pomoćnik iz Pančeva“, pripovedao je Nušić.
Autor: Olga Janković
Izvor: politika.rs
„Uveo me je u veliku radnju i, dok sam pokunjeno stajao u uglu, moj otac je tiho govorio sa jednim dežmekastim gospodinom, koji je sedeo odmah do ulaza, kao za nekom katedrom, koju ja dotle nisam video po našim radnjama. Bio sam pozvan da poljubim ruku starog gospodina i shvatio tog trenutka da se nešto krupno prelomilo nad mojom glavom...“, tako se nesuđeni trgovac Branislav Nušić sećao svog prvog „nameštenja“ u radnji „Kod zlatne ruže“, sa kojeg je, odmah nastavlja, „došao na zlikovačku misao da pobegne“... Golobradi Nušić dospeo je juna meseca pre 140 leta na broj 8 Jabukaer Hauptstrasse u radnju ovdašnjeg uglednog trgovca Vase Ćurčina – po kazni.
Kako je događaj opisao sâm Nušić, „steklo se nekoliko prilika“ koje su same trasirale njegov put zanatlije. Naime, posle kraha na berzi sa porodicom napušta Dorćol i seli se u Smederevo, gde je, da nevolja bude veća, „zgodno“ u prvom razredu gimnazije „okinuo“ godinu, jer se više od škole zanimao za osnivanje dečje pozorišne scene. Tu se glava familije Georgijes Nuša razljutio i naslednika odveo kod svog prijatelja u Pančevo, zborište trgovaca.
„Od tog trenutka ničega se ne sećam, do kao kroz san, nekih kutija koje sam neprestano obarao, sanduka i bale s gvozdenim obručima pred dućanom, metle i đubrovnika i, čudnovato, jednako mi je u glavi bio moj drug Jevta Ugičić, koji sada igra glavne role u Smederevu“, pisao je Branislav. Na prvom „uposlenju“ glavni lik ovog „komada“ izdržao je ravno tri dana, nakon čega je „obezbeđen s tri srebrne forinte u džepu, da mu se nađe“, pobegao nazad u Smederevo, pa najpre potražio Jevtu, a tek posle se javio roditeljima. Od oca je, po sopstvenom kazivanju, „dobio propisne batine“.
Tako je pala zavesa na neveseli čin kratkog boravka dvanaestogodišnjeg Nušića na zanatu. Iz piščevog „pančevačkog perioda“ ostao je i zapis Mirjane Ćurčin u knjizi „Sjaj građanske i umetničke elite“ da je kao šegrt zaradio i šamar, „ili je to bila samo ćuška“, o čemu je bilo reči kada se sa porodicom Ćurčin sastao 30 godina kasnije. Jer došao je tada već slavni pisac ipak u Pančevo.
Prvi susret zbio se prigodom gostovanja trupe Srpskog narodnog pozorišta. Nije Nušić preskočio da svrati na adresu svojih detinjih mora – u radnju „koja je bila na istom mestu i imala isti izgled i raspored“, koju je kao dete zapamtio... „Pogledao sam ispod oka ono mesto na kome sam odstojao svoje trodnevno školovanje, a sada je na tom mestu stajao jedan mali purca, ne sluteći da počinje karijeru kao i ja“, sećao se u „Autobiografiji“. Tada mu je nesuđeni poslodavac, Vasa Ćurčin priredio gala ručak, u ladnjaku kućnog dvorišta, u senci kestena, za svečanom trpezom oko koje je bila čitava familija i sve kalfe i šegrti, a susret je bio, beleži Mirjana Ćurčin „veoma dirljiv“.
Poslužen je obed po banatskom običaju, održana i prigodna zdravica: „Da je ovde prisutan jedan veliki čovek, kojem nije bilo suđeno da postane trgovac... No, ne postaje svaki običan čovek veliki i značajan i zato se ne treba zanositi i bežati od zanata“, dobio je Nušić poslednju „lekciju“ od ovdašnjeg uvaženog trgovca.
Ali ni on nije ostao dužan, pa je prilika bila da otkrije kako se Pančevu odužio. Otvorio je dušu pričom o komadu „Sumnjivo lice“ i kako ni iz trećeg puta nije uspeo da ga postavi na scenu, pa je rukopis ostao u kršu Albanije. A kada se Veliki rat svršio, došao je jedan Šiptar da mu vrati „komad“, koji je pronašao u svojoj kući. „I sada doneo sam ga da vam ga prikažem, dragi Pančevci, pošto je naslovni junak – Đoka – apotekarski pomoćnik iz Pančeva“, pripovedao je Nušić.
Autor: Olga Janković
Izvor: politika.rs
Autor: Branislav Nušić
