Cenzurisani klasici – kome smetaju „Doživljaji Toma Sojera“ i „Alisa u Zemlji čuda“?
Cenzura je postupak nadziranja slobode izražavanja. Ona se može sprovoditi na mnogobrojne načine – od uništavanja nepoželjnih sredstava izražavanja, preko brisanja ili precrtavanja nepoželjnih delova, do menjanja, izokretanja, odnosno falsifikovanja onih delova koji se ne podudaraju sa svetonazorom ili zakonskim odredbama vlasti ili urednika.
Foto: AI
Bilo bi divno da čovek može da kaže da je cenzuru izmislio dobri drug Staljin u naletu jako bolnih problema sa šuljevima. Još bi lepše bilo da možemo da kažemo da je cenzura preminula zajedno sa njenim tvorcem na podu njegove sobe za razmišljanje sa votkom.
Nije sve tako bilo. Cenzura postoji verovatno od kada se pojavio prvi dušebrižnik sa toljagom zabrinut za moral zajednice. Verovatno se, ovaj praribar ljudskih duša, krije u maglama praistorije čovečanstva.
Međutim, lakše je da pratimo cenzuru u nešto novijoj istoriji. Cenzurom su se bavili još stari Rimljani. Tako je car Avgust zabranio Ovidijevo „Umeće ljubavi“, a njegovog autora proterao iz Rima. Još stariji Grci su zabranjivali izvođenje nekih drama. Književnu cenzuru, onakvu kakvom je danas shvatamo, uveli su, naravno, crkveni koncili. Već su Nikejski koncil 325. godine i koncil u Efesu 431. godine zabranili neke jeretičke spise. Cenzura se nastavlja tokom vrhunca vladavine hrišćanske crkve, koji je u istoriji poznat kao mračni, srednji vek. U 13. veku neki univerziteti su dobili dužnost da vrše cenzuru. Jedna od tekovina Francuske revolucije je i ukidanje svih oblika cenzure, ali tekovina Direktorijuma jeste preventivna cenzura. Jedan od najnovijih primera cenzure jeste i ona iz 2011. godine, kada su, i dalje uticajni članovi porodice Kenedi, uspeli da spreče snjimanje mini-serije koja je njima posvećena.
Cenzura često može da bude i bizarna. Poznat je „naš“ slučaj, kada je u predratnoj Jugoslaviji (čiji je deo ustava koji se odnosi na štampu imao samo jedan član „Sva štampa je slobodna“) cenzor zabranio dalje objavljivanje stripa o Mikuju Mausu. Američki novinar koji je o tome izveštavao proteran je iz Jugoslavije.
Stvarno je previše slučajeva cenzure i jedan tekst nije dovoljan da se svi oni samo nabroje. Zato smo odabrali nekoliko sočnih primera cenzure knjiga koje su književni klasici.
Kada je Oto Frank, jedini preživeli član porodice, želeo da objavi dnevničke zapise svoje ćerke, koji su opisivali period u kome se porodica Frank skrivala od nacista, izdavač mu je skrenuo pažnju na to da bi pojedini delovi iz dnevnika u kojima se Ana bavi svojom seksualnošću mogli da smetaju određenim čitaocima.Posledica ovog prijateljskog saveta jeste da je 30% dnevničkih zapisa bilo jednostavno izbačeno iz štampanog izdanja. Šezdeset i šest godina kasnije neki roditelji se i dalje žale zbog pornografskih detalja u knjizi. I imaju pravo – reč „vagina“ je zbilja vraški pornografska.
Zašto nije iznenađenje da u ovakvom tekstu naletimo na starog, dobrog strica Oskara Vajlda i njegov roman „Slika Dorijana Greja“? Urednik je Oskaru Vajldu skrenuo pažnju da se u rukopisu koji mu je doneo za objavljivanje nalaze stvari koje bi mladu, nevinu devojku mogle da ometaju u njenom puritanskom sazrevanju i da neke stvari moraju da se iseku (oni delovi koji dublje istražuju seksualni odnos između Bazila i Dorijana). Oskar Vajld je obećao da će svoje delo da ispolira tako da će da bude prihvatljivo i najprobiranijem ukusu. Čak i tako osakaćeno, ovo delo je izazvalo takvu buru besa tokom objavljivanja u časopisu, da je verzija koja je bila objavljena kao knjiga morala da pretrpi dodatnu redakciju. Potpuna verzija konačno je objavljena 2011. godine.
Najpoznatiji roman Džejmsa Džojsa „Uliks“ je čak deset godina bio zabranjen u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Engleskoj i Irskoj zbog optužbi za razvratnost i nemoral. Sporan je bio deo u kome je opisana masturbacija, kao i deo u kome Penelopa slikovito opisuje polni odnos.
Džejmsa Džounsa je urednik zamolio da u rukopisu pod naslovom „Odavde do večnosti“ izbaci eksplicitno pominjanje gej seksa, kao i nebrojeno ponovljenu onu reč. Džejms je pristao na izmene, ali je proročki napomenuo da će se za nekoliko godina sve te reči i opisi, sve jedno, naći u nekim drugim knjigama. Šesdeset godina kasnije njegova ćerka je objavila prvobitnu verziju romana.
Gistav Flober je odabrao pogrešno vreme za objavljivanje svoje „Gospođe Bovari“. Puritanski devetnaesti vek je ipak imao previše usko grlo da bi progutao isprazan i nesrećan brak, tako da je pariski sud zabranio ovu knjigu. Iako je ova zabrana brzo ukinuta, knjiga je i dalje ostala sporna (i učinila uslugu njenom autoru, jer ga je učinila jako prodavanim). Vatikan je ovu knjigu uvrstio u svoj spisak zabranjenih knjiga, a američka Organizacija za pristojnu književnost (zamislite samo) sto godina kasnije je ovaj roman stavila na svoju crnu listu.
„Alisa u Zemlji čuda“ je prošla kao svoj na svome u Kini. Kineske vlasti su davne 1931. godine zabranile ovu knjigu zbog „kapitalističke propagande“… Šalim se. Kineskim vlastima su smetale životinje koje govore. Smatrali su da nije dobro da se na taj način životinje izjednačavaju sa ljudima. Nekako, ostatku sveta nije smetala ova, tako očita, antikomunistička propaganda, tako da je lako postala globalno popularna.
Ako je sasvim očigledno zbog čega je „Alisa“ zabranjena, onda je pomalo neshvatljivo zašto je bio problematičan svima simpatičan mangup i gusar u pokušaju Tom Sojer, kojeg je Mark Tven napisao 1876. godine. Ovaj prvi roman koji je napisan na pisaćoj mašini je zasmetao Bruklinskoj biblioteci. Nije im bio jasan karakter i svetonazor glavnog junaka. Zbog optužbi da se koristi rasističkim rečnikom bila je zabranjena u Sovjetskom Savezu 1930. godine, a sedam godina kasnije ju je zabranila i brazilska vlada zbog optužbi da je komunistička i subverzivna.
„Žerminal“ je delo koje je Emil Zola napisao posle detaljnog istraživanja života francuskih rudara. Desničarima je smetala jer su smatrali da je ona otvoreni poziv na revoluciju. Knjiga je takođe bila na spisku zabranjenih knjiga države Vatikan kao delo koje nije za katoličke oči.
Dva veka pošto je napisan, Volterov „Kandid“ je zasmetao puritancima sa one strane bare tako da su u godinama 1929. i 1930. zaplenjenja sva izdanja sa Harvarda, a i Vatikan ju je ušuškao u svoj dugačak spisak zabranjenih knjiga.
Najpoznatiji roman Vladimira Nabokova „Lolita“ je jako teško našao svog izdavača. Nabokov nikako nije mogao da nađe izdavača dovoljno hrabrog (ludog?) da ga objavi u Americi. Kada je konačno objavljen kod jednog francuskog izdavača, roman je bio zabranjen četiri godine zbog opscenosti, a u Velikoj Britaniji je, kao „čista i neobuzdana pornografija“, bio zabranjen sve do 1959. godine. Kada je konačno obajvljen u Sjedinjenim Državama za samo dve nedelje je prodat u 100.000 primeraka.
Ironija je da se i roman „Farenhajt 451“ Reja Bredberija, koji je upravo kritika cenzure knjiga, našao cenzurisan. A bilo je potrebno punih trinaest godina da i sam autor za to sazna. Petnaest godina posle izlaska iz štampe izdavač je spremio posebno „pročišćeno“ izdanje namenjeno srednjoškolcima. U njemu je izmenjeno i prepravljeno gotovo sedamdeset i pet pasusa. Psovke su, naravno, izabačene. Kada je saznao, Rej Bredberi je zahtevao da se sve te knjige povuku, a da izdavač izda necenzurisanu verziju. Što se na kraju i desilo.
Politički roman „Zli dusi“ Fjodora Dostojevskog cenzurisan je tako što je celo poglavlje, u kome jedan od likova opisuje kako je zlostavljao tinejdžerku koja se posle toga ubila, iz njega izbačeno. U modernim izdanjima ovo poglavlje se objavljuje, ali je često izdvojeno od ostatka romana.
Milan Kundera je samo jedna od žrtava komunističke cenzure. Samo godinu dana posle objavljivanja svoje prve knjige „Šala“ (koja predstavlja satiričnu kritiku komunističkog načina života), Sovjeti su izvršili invaziju na Čehoslovačku. Nedugo posle toga Kundera se seli u Francusku. Njegova dela su se prvo nalazila na crnim listama, a zatim zabranjuju i njihovo izdavanje u Čehoslovačkoj. U Francuskoj Kundera piše svoju „Nepodnošljivu lakoću postojanja“ koja je zabranjena za objavljivanje u Čehoslovačkoj sve do njenog kraha 1989. godine.
Alegorija „Životinjska farma“ Džordža Orvela bavi se satiričnim prikazom komunističke revolucije i svinjama koje su je izdale. Nije ni čudo što je, takva kakva je, bila zabranjena u Sovjetskom Savezu, ali je malo čudnije što je tako bilo i u Sjedinjenim Državama. Amerikanci su uvod smatrali komunističkim, iako je autor kritikovao stanje u Velikoj Britaniji.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
