Čarls Dikens i dinosaurus: Otkud megalosaurus u uvodu „Sumorne kuće“?
„Ne bi bilo čudo videti megalosaurusa dugog petnaestak metara kako poput ogromnog guštera gaca uz Holbornsko brdo.“
– Sumorna kuća
– Sumorna kuća
Pre određenog vremena sam vrteo kanale na TV-u i video delić filma u kojem dinosaurus gazi kroz neki savremeni grad. Setio sam se još nekoliko filmova u kojima postoji slična scena i zapitao se gde se ova ideja prvobitno pojavila.
Prvo mi je na pamet pao brontosaurus koji pravi haos u Londonu u filmu „Izgubljeni svet“ iz 1925. godine (u knjizi, profesor Čelendžer donosi bebu pterodaktila u London, ali mu ova pobegne, bez ikakve interakcije sa gradom.)
Zatim sam se setio megalosaurusa iz romana „Sumorna kuća“. Pozvao sam svog prijatelja, Boba Voltersa, poznatog ilustratora i stručnjaka za dinosauruse. Rekao mi je da se scena u kojoj se dinosaurus probija kroz grad prvi put pojavljuje u „Sumornoj kući“. Smatrao je da je možda u pitanju prvo pominjanje dinosaurusa u književnosti uopšte, ali mi je profesor Majkl Salter nedavno rekao da se megalosaurus pominje u kratkoj priči objavljenoj u Dikensovom časopisu Household Words. Ukoliko neko zna za neki raniji primer, neka me obavesti!
Za dinosauruse se nije znalo do prve polovine 19. veka. Pre toga se za svaki fosil koji je pronađen smatralo da je reč o većoj verziji neke poznate životinje koja je nastradala tokom potopa, ili pak o aždaji. U prvim godinama druge decenije 19. veka smatralo se da je prvi dinosaurus koji je opisan u naučnom časopisu i nazvan megalosaurus u stvari ogromni gušter koji je hodao na četiri noge. Megalosaurus na grčkom znači „veliki gušter“. Treba imati na umu i da su do tog trenutka otkriveni samo mali fragmenti dinosaurusa, možda deo vilice i nekoliko zuba ili deo butne kosti.
Pošto su otkriveni iguanodon i hileosaur, jedan od prvih paleontologa, Ričard Oven shvatio je da su svi ovi fosili životinja iz iste porodice i 1842. godine za njih skovao izraz „dinosaurus“ (strašni gmizavac). Britaniju je zahvatila dinomanija. Novine i časopisi bili su prepuni članaka, paleontolozi su se međusobno utrkivali u pronalaženju većih i bolje očuvanih fosila, a umetnici su nastojali da zamisle kako su ovi fosili izgledali kada su bili živi.
Dikensov časopis Household Words je 16. avgusta 1851. godine objavio članak Henrija Morlija u kojem se pominje megalosaurus. Članak je nosio naziv „Naš fantomski brod na krstarenju pre potopa“.
Grupa putnika naići će na „...kopnenog reptila, zbog kojeg se neće ustručavati da krenu u trk. Zubi su mu nesumnjivo mesožderski. Nalik krokodilu, dužine nekih 30 stopa, ogromnog trupa nasađenog na dugačke debele noge – jasno je da je mala verovatnoća da će biti prijateljski nastrojen prema našim telima. Megalosaurus je njegovo ime i, bez ikakve sumnje, po prirodi je halapljiv.“
Umetnik Bendžamin Voterhaus Hokins je 1852. godine unajmljen da načini 33 praistorijske životinje od betona za izložbu na otvorenom ispred Kristalne palate, koja je trebalo da bude preseljena iz Hajd parka u Sidenhem u južnom Londonu.
U saradnji sa ser Ričardom Ovenom pokušao je da zaključi kako su ove životinje izgledale.
Pretpostavlja se da je Čarls Dikens video proces izrade dinosaurusa i da ga je betonski megalosaurus inspirisao, čime ga je uključio u opis iskonske atmosfere kakva krasi London u „Sumornoj kući“.
Voterhaus (kako je voleo da ga zovu), međutim, nije unajmljen sve do početka 1852. godine, a prvo izdanje „Sumorne kuće“ pojavilo se u martu iste godine. Betonski dinosaurusi nisu postavljeni sve do 1854. godine. I pored toga, Dikens bi bio u prilici da vidi dvodimenzionalne nacrte megalosaurusa u tadašnjim dnevnim novinama.
Prvi dinosaurus u SAD pronađen je 1858. godine na jugu Nju Džerzija, svega nekoliko milja od moje porodične kuće u Filadelfiji. Nazvan je hadrosaurus. Deset godina kasnije, Voterhaus je, sarađujući sa paleontologom Džozefom Leidijem, sastavio prvi skelet dinosaurusa u Akademiji prirodnih nauka u Filadelfiji.
Naručilac novog Central parka u Njujorku tražio je od Voterhausa da napravi Muzej paleozoika. Uredio je atelje u Arsenalu, u Central parku, na uglu Pete avenije i 64. ulice. U muzeju je trebalo da budu postavljene skulpture slične onima u Londonu, kao i mnogi drugi eksponati. Izrađeno ih je sedam.
Međutim, kontrolu nad parkom je preuzeo Vilijam „Bos“ Tvid i obustavio izgradnju. Voterhaus je održao govor u Njujorškom liceju istorije prirode (danas poznatom pod imenom Njujorška akademija nauka) o značaju nauke i umetnosti. Zatim se pobunio protiv Bosa Tvida i Njujork tajms je preneo njegove reči. Ubrzo potom, 1871. godine, Tvidove siledžije su upale u atelje i čekićima razbile modele i modle. Ostaci su sahranjeni u parku, gde ostaju do dana današnjeg.
Dinosaurusi iz Sajdenhajma imali su više sreće. I dalje stoje u prelepom parku Kristalne palate, gde ih posetioci mogu svakodnevno videti.
Ser Ričard Oven bio je svetski poznat u 19. veku i, mada ga je javnost u međuvremenu zaboravila, još uživa poštovanje savremenih paleontologa. Besmrtnim ga je učinio Dikens. U drugom poglavlju „Našeg zajedničkog prijatelja“, kada Dikens opisuje goste na Veneringovoj večernjoj zabavi, za gospođicu Posnap kaže da bi bila „dobra prilika za profesora Ovena, prilično je koščata“.
Napomena: Izlaganje u udruženju „Prijatelji Čarlsa Dikensa“ u Njujorku 10. septembra 2011. godine.
Autor: Herb Moskovic
Izvor: charlesdickenspage.com
Prevod: Milan Radovanović
Prvo mi je na pamet pao brontosaurus koji pravi haos u Londonu u filmu „Izgubljeni svet“ iz 1925. godine (u knjizi, profesor Čelendžer donosi bebu pterodaktila u London, ali mu ova pobegne, bez ikakve interakcije sa gradom.)
Zatim sam se setio megalosaurusa iz romana „Sumorna kuća“. Pozvao sam svog prijatelja, Boba Voltersa, poznatog ilustratora i stručnjaka za dinosauruse. Rekao mi je da se scena u kojoj se dinosaurus probija kroz grad prvi put pojavljuje u „Sumornoj kući“. Smatrao je da je možda u pitanju prvo pominjanje dinosaurusa u književnosti uopšte, ali mi je profesor Majkl Salter nedavno rekao da se megalosaurus pominje u kratkoj priči objavljenoj u Dikensovom časopisu Household Words. Ukoliko neko zna za neki raniji primer, neka me obavesti!
Za dinosauruse se nije znalo do prve polovine 19. veka. Pre toga se za svaki fosil koji je pronađen smatralo da je reč o većoj verziji neke poznate životinje koja je nastradala tokom potopa, ili pak o aždaji. U prvim godinama druge decenije 19. veka smatralo se da je prvi dinosaurus koji je opisan u naučnom časopisu i nazvan megalosaurus u stvari ogromni gušter koji je hodao na četiri noge. Megalosaurus na grčkom znači „veliki gušter“. Treba imati na umu i da su do tog trenutka otkriveni samo mali fragmenti dinosaurusa, možda deo vilice i nekoliko zuba ili deo butne kosti.
Pošto su otkriveni iguanodon i hileosaur, jedan od prvih paleontologa, Ričard Oven shvatio je da su svi ovi fosili životinja iz iste porodice i 1842. godine za njih skovao izraz „dinosaurus“ (strašni gmizavac). Britaniju je zahvatila dinomanija. Novine i časopisi bili su prepuni članaka, paleontolozi su se međusobno utrkivali u pronalaženju većih i bolje očuvanih fosila, a umetnici su nastojali da zamisle kako su ovi fosili izgledali kada su bili živi.
Dikensov časopis Household Words je 16. avgusta 1851. godine objavio članak Henrija Morlija u kojem se pominje megalosaurus. Članak je nosio naziv „Naš fantomski brod na krstarenju pre potopa“.
Grupa putnika naići će na „...kopnenog reptila, zbog kojeg se neće ustručavati da krenu u trk. Zubi su mu nesumnjivo mesožderski. Nalik krokodilu, dužine nekih 30 stopa, ogromnog trupa nasađenog na dugačke debele noge – jasno je da je mala verovatnoća da će biti prijateljski nastrojen prema našim telima. Megalosaurus je njegovo ime i, bez ikakve sumnje, po prirodi je halapljiv.“
Umetnik Bendžamin Voterhaus Hokins je 1852. godine unajmljen da načini 33 praistorijske životinje od betona za izložbu na otvorenom ispred Kristalne palate, koja je trebalo da bude preseljena iz Hajd parka u Sidenhem u južnom Londonu.
U saradnji sa ser Ričardom Ovenom pokušao je da zaključi kako su ove životinje izgledale.
Pretpostavlja se da je Čarls Dikens video proces izrade dinosaurusa i da ga je betonski megalosaurus inspirisao, čime ga je uključio u opis iskonske atmosfere kakva krasi London u „Sumornoj kući“.
Voterhaus (kako je voleo da ga zovu), međutim, nije unajmljen sve do početka 1852. godine, a prvo izdanje „Sumorne kuće“ pojavilo se u martu iste godine. Betonski dinosaurusi nisu postavljeni sve do 1854. godine. I pored toga, Dikens bi bio u prilici da vidi dvodimenzionalne nacrte megalosaurusa u tadašnjim dnevnim novinama.
Prvi dinosaurus u SAD pronađen je 1858. godine na jugu Nju Džerzija, svega nekoliko milja od moje porodične kuće u Filadelfiji. Nazvan je hadrosaurus. Deset godina kasnije, Voterhaus je, sarađujući sa paleontologom Džozefom Leidijem, sastavio prvi skelet dinosaurusa u Akademiji prirodnih nauka u Filadelfiji.
Naručilac novog Central parka u Njujorku tražio je od Voterhausa da napravi Muzej paleozoika. Uredio je atelje u Arsenalu, u Central parku, na uglu Pete avenije i 64. ulice. U muzeju je trebalo da budu postavljene skulpture slične onima u Londonu, kao i mnogi drugi eksponati. Izrađeno ih je sedam.
Međutim, kontrolu nad parkom je preuzeo Vilijam „Bos“ Tvid i obustavio izgradnju. Voterhaus je održao govor u Njujorškom liceju istorije prirode (danas poznatom pod imenom Njujorška akademija nauka) o značaju nauke i umetnosti. Zatim se pobunio protiv Bosa Tvida i Njujork tajms je preneo njegove reči. Ubrzo potom, 1871. godine, Tvidove siledžije su upale u atelje i čekićima razbile modele i modle. Ostaci su sahranjeni u parku, gde ostaju do dana današnjeg.
Dinosaurusi iz Sajdenhajma imali su više sreće. I dalje stoje u prelepom parku Kristalne palate, gde ih posetioci mogu svakodnevno videti.
Ser Ričard Oven bio je svetski poznat u 19. veku i, mada ga je javnost u međuvremenu zaboravila, još uživa poštovanje savremenih paleontologa. Besmrtnim ga je učinio Dikens. U drugom poglavlju „Našeg zajedničkog prijatelja“, kada Dikens opisuje goste na Veneringovoj večernjoj zabavi, za gospođicu Posnap kaže da bi bila „dobra prilika za profesora Ovena, prilično je koščata“.
Napomena: Izlaganje u udruženju „Prijatelji Čarlsa Dikensa“ u Njujorku 10. septembra 2011. godine.
Autor: Herb Moskovic
Izvor: charlesdickenspage.com
Prevod: Milan Radovanović
