Balzak, prvi put među Srbima
Prvi put objavljen na srpskom jeziku, roman „Malograđani“ nam omogućava da se detaljnije upoznamo sa književnim opusom jednog od najboljih književnika svih vremena.
Šarl-Mari Teodoz de la Pejrad je demokrata, filantrop, štedljiv i predani hrišćanin. Upravo njega je slavni francuski književnik Onore de Balzak u svom romanu „Malograđani“ predstavio kao glavnog zlikovca priče zato što je ovaj… pa… demokrata, filantrop, štedljiv i predani vernik.
Za razliku od stava koji danas preovladava, Balzak nije smatrao da su demokratija i filantropija nešto dobro. Prosto je neverovatno kako je, inače inteligentni čovek koji je u svom književnom opusu Ljudska komedija od devedeset i jednog romana uspeo da prozre sliku celokupnog društva, ali i da osvetli ljudsku psihu, mogao da dovede u sumnju sve čari demokratije i filantropije.
Dešava se i najboljima.
Balzak je smatrao da će demokratija omogućiti da na vlast dođu najgori ljudi. Verovao je, sasvim neopravdano i sa naše tačke gledišta neutemeljeno, da će na demokratskim izborim pobediti nedostojni da vladaju i nesposobni da upravljaju. Neobrazovani, korumpirani, pohlepni i loši.
Takođe je, opet sasvim neutemeljeno, smatrao da filantropija služi samo tim navodnim čovekoljupcima da se oni osećaju bolje. Dajući nešto sitnine ugroženima, oni pomažu sebi, hrane svoj ego i, ako ništa drugo, grade svoj imidž kojim manipulišu u javnosti.
Bilo kako bilo, voljom svog tvorca mladi, plavi i lepi advokat siromašnih iz Provanse je negativan lik u romanu „Malograđani“, koji je u srpskom prevodu Tamare Valčić Bulić objavila izdavačka kuća Laguna.
Kontekst
Nakon Francuske revolucije i Prvog carstva koji su aristokratiju lišili vlasti, uticaja i moći, buržoazija postaje glavni zamajac i snaga društva. Kao i u svakoj tranziciji, kao što mi, građani i građanke Istočne Evrope dobro znamo, dešava se prvobitna akumulacija kapitala. Iskustvo nam govori da je ovo proces u kome ljudi iz nižih društvenih slojeva, najčešće oni najgori među njima, dobijaju svojih „petnaest minuta slave“ i mogućnost da steknu enormna bogatstva.
Tako je bilo i u Francuskoj. Napredak i razvoj privrede i dalje slabljenje plemstva odvija se u atmosferi nemilosrdnih špekulacija na tržištu, bujanjem korupcije, zloupotreba položaja, prevara, obiljem afera i bogaćenja u sivoj zoni.
Nije zgoreg napomenuti da buržuji nisu jedinstveni, jer čak i među njima postoji raslojavanje. Na vrhu su oni najbogatiji, sledi ih srednja klasa, a na samom dnu, tih iznad proletera, jeste sitna buržoazija. I dok pojmovi kao što su buržuj ili srednja klasa, makar u to doba, ne bude negativne konotacije, sitna buržoazija (Francuzi kažu petit bourgois), ti mali građani ili malograđani, odmah dobija negativno značenje. Zarađujući od ulaganja u nekretnine, ovi „mali građani“ ostaju i dalje neobrazovani, primitivni i ograničeni u pogledima na svet i društvo.
Kao takvi oni postaju idealni za portretisanje u Balzakovim studijama iz života koje je želeo da sveobuhvatno prikaže u svojoj Ljudskoj komediji.
Ljudska komedija
Balzak je istoričarima zamerao što u svojim knjigama izostavljaju ono što je, makar njemu, bilo najzanimljivije, a u pitanju su ljudske naravi određenog doba.
Skroman, kao i uvek, odlučio je da nadoknadi to što su istoričari svih epoha propustili da učine. Njegov plan je da u svom književnom opusu ponudi celokupnu sliku društva i epohe.
Ova istorija naravi koju su naučnici propustili da napišu trebalo je da prikaže živote svih društvenih klasa i slojeva, kao i da osvetli tajne ljudske psihe.
Turbulentan društveni period u kome je živeo, vreme u kome ljudi dobijaju priliku da naglo osiromaše ili se obogate, daje mu priliku da se razmaše u svojim analizama ljudi i društvenih situacija.
Prvobitni plan je bio da u svojoj Ljudskoj komediji (naziv očito dat kao svojevrsna aluzija na Danteovu „Božanstvenu komediju“) objavi sto trideset i sedam knjiga. Ipak, uspeva da napiše „tek“ devedeset i jednu. Neke radovi ostaju nedovršeni.
Nedovršeni roman
Nakon Balzakove smrti u njegovoj zaostavštini ostaju kraći i duži nedovršeni rukopisi. Među njima je i „Malograđani“. Balzak je na ovoj priči radio tri meseca tokom kojih piše dvadeset i dve glave. Nakon toga rukopis ostavlja po strani i vraća mu se samo još jednom, kada je pokušao da, bez rezultata, priču adaptira za pozorište.
Nakon Balzakove smrti, uz blagoslov udovice, njegov prijatelj Šarl Rabu piše kraj romana koji, tek u toj formi, biva objavljen.
„Malograđani“ je priča o mladom, siromašnom, ali i ambicioznom advokatu Teodozu de la Pejradu, koji želi da iskoristi pristup porodici Tilije, tim malim buržujima, kao odskočnu dasku u zvezdane visine gde želi da stigne.
Hraneći ambicije neuspešnih i laskajući njihovim ograničenim prirodama, advokat Tedoz la Pejrad uspeva da manipuliše njima i upravlja njihovim postupcima.
Sa druge strane, postoje i drugi igrači u ovoj igri moći koji su često lukaviji i suroviji od njega, što celoj priči daje na dinamici i uzbuđenju.
„Malograđani“ je još jedan od tipičnih Balzakovih romana koji očaravaju svojom sadržinom. Trebalo bi napomenuti da je izdanje koje je pred nama prvi prevod ovog romana na srpski jezik, što nam omogućava da se još bolje upoznamo sa monumentalnim delom jednog od najvećih književnih klasika.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
Za razliku od stava koji danas preovladava, Balzak nije smatrao da su demokratija i filantropija nešto dobro. Prosto je neverovatno kako je, inače inteligentni čovek koji je u svom književnom opusu Ljudska komedija od devedeset i jednog romana uspeo da prozre sliku celokupnog društva, ali i da osvetli ljudsku psihu, mogao da dovede u sumnju sve čari demokratije i filantropije.
Dešava se i najboljima.
Balzak je smatrao da će demokratija omogućiti da na vlast dođu najgori ljudi. Verovao je, sasvim neopravdano i sa naše tačke gledišta neutemeljeno, da će na demokratskim izborim pobediti nedostojni da vladaju i nesposobni da upravljaju. Neobrazovani, korumpirani, pohlepni i loši.
Takođe je, opet sasvim neutemeljeno, smatrao da filantropija služi samo tim navodnim čovekoljupcima da se oni osećaju bolje. Dajući nešto sitnine ugroženima, oni pomažu sebi, hrane svoj ego i, ako ništa drugo, grade svoj imidž kojim manipulišu u javnosti.
Bilo kako bilo, voljom svog tvorca mladi, plavi i lepi advokat siromašnih iz Provanse je negativan lik u romanu „Malograđani“, koji je u srpskom prevodu Tamare Valčić Bulić objavila izdavačka kuća Laguna.
Kontekst
Nakon Francuske revolucije i Prvog carstva koji su aristokratiju lišili vlasti, uticaja i moći, buržoazija postaje glavni zamajac i snaga društva. Kao i u svakoj tranziciji, kao što mi, građani i građanke Istočne Evrope dobro znamo, dešava se prvobitna akumulacija kapitala. Iskustvo nam govori da je ovo proces u kome ljudi iz nižih društvenih slojeva, najčešće oni najgori među njima, dobijaju svojih „petnaest minuta slave“ i mogućnost da steknu enormna bogatstva.
Tako je bilo i u Francuskoj. Napredak i razvoj privrede i dalje slabljenje plemstva odvija se u atmosferi nemilosrdnih špekulacija na tržištu, bujanjem korupcije, zloupotreba položaja, prevara, obiljem afera i bogaćenja u sivoj zoni.
Nije zgoreg napomenuti da buržuji nisu jedinstveni, jer čak i među njima postoji raslojavanje. Na vrhu su oni najbogatiji, sledi ih srednja klasa, a na samom dnu, tih iznad proletera, jeste sitna buržoazija. I dok pojmovi kao što su buržuj ili srednja klasa, makar u to doba, ne bude negativne konotacije, sitna buržoazija (Francuzi kažu petit bourgois), ti mali građani ili malograđani, odmah dobija negativno značenje. Zarađujući od ulaganja u nekretnine, ovi „mali građani“ ostaju i dalje neobrazovani, primitivni i ograničeni u pogledima na svet i društvo.
Kao takvi oni postaju idealni za portretisanje u Balzakovim studijama iz života koje je želeo da sveobuhvatno prikaže u svojoj Ljudskoj komediji.
Ljudska komedija
Balzak je istoričarima zamerao što u svojim knjigama izostavljaju ono što je, makar njemu, bilo najzanimljivije, a u pitanju su ljudske naravi određenog doba.
Skroman, kao i uvek, odlučio je da nadoknadi to što su istoričari svih epoha propustili da učine. Njegov plan je da u svom književnom opusu ponudi celokupnu sliku društva i epohe.
Ova istorija naravi koju su naučnici propustili da napišu trebalo je da prikaže živote svih društvenih klasa i slojeva, kao i da osvetli tajne ljudske psihe.
Turbulentan društveni period u kome je živeo, vreme u kome ljudi dobijaju priliku da naglo osiromaše ili se obogate, daje mu priliku da se razmaše u svojim analizama ljudi i društvenih situacija.
Prvobitni plan je bio da u svojoj Ljudskoj komediji (naziv očito dat kao svojevrsna aluzija na Danteovu „Božanstvenu komediju“) objavi sto trideset i sedam knjiga. Ipak, uspeva da napiše „tek“ devedeset i jednu. Neke radovi ostaju nedovršeni.
Nedovršeni roman
Nakon Balzakove smrti u njegovoj zaostavštini ostaju kraći i duži nedovršeni rukopisi. Među njima je i „Malograđani“. Balzak je na ovoj priči radio tri meseca tokom kojih piše dvadeset i dve glave. Nakon toga rukopis ostavlja po strani i vraća mu se samo još jednom, kada je pokušao da, bez rezultata, priču adaptira za pozorište.
Nakon Balzakove smrti, uz blagoslov udovice, njegov prijatelj Šarl Rabu piše kraj romana koji, tek u toj formi, biva objavljen.
„Malograđani“ je priča o mladom, siromašnom, ali i ambicioznom advokatu Teodozu de la Pejradu, koji želi da iskoristi pristup porodici Tilije, tim malim buržujima, kao odskočnu dasku u zvezdane visine gde želi da stigne.
Hraneći ambicije neuspešnih i laskajući njihovim ograničenim prirodama, advokat Tedoz la Pejrad uspeva da manipuliše njima i upravlja njihovim postupcima.
Sa druge strane, postoje i drugi igrači u ovoj igri moći koji su često lukaviji i suroviji od njega, što celoj priči daje na dinamici i uzbuđenju.
„Malograđani“ je još jedan od tipičnih Balzakovih romana koji očaravaju svojom sadržinom. Trebalo bi napomenuti da je izdanje koje je pred nama prvi prevod ovog romana na srpski jezik, što nam omogućava da se još bolje upoznamo sa monumentalnim delom jednog od najvećih književnih klasika.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
