Za vreme korišćenja bilo koje stranice na našem web-sajtu, kompanija Laguna d.o.o. može da sačuva određene informacije na korisnikov uređaj putem "kolačića" (engleski "cookies"). Više o kolačićima
Mario Vargas Ljosa jedan je od najznačajnih pisaca ovog doba. Nobelova nagrada za književnost 2010. godine i članstvo u Španskoj kraljevskoj akademiji od 1994. godine samo su dve od mnogih nagrada i priznanja koje je stekao tokom svoje duge književne i stvaralačke karijere.
Predstavljamo vam spisak knjiga koje, po mišljenju Marija Vargasa Ljose, obavezno treba pročitati, kao i razloge koje je ovaj peruanski autor naveo zbog kojih to treba da učinite.
„Čitav roman deluje poput zamršenog lavirinta sa mnogo ulaza, pri čemu svaki od njih može da vam posluži da prodrete u njegovu suštinu. Ukoliko romanu pristupate iz ugla ispovesti autora, dobićete romantičnu priču koja će vam izmamiti suze“, rekao je Vargas Ljosa.
„Srce tame“ – Džozef Konrad
„Retko koje delo je uspelo da na tako jezgrovit i upečatljiv način prikaže zlo, bilo da se radi o njegovim pojedinačnim, metafizičkim aspektima ili o njegovom manifestovanju u društvu“, istakao je Mario Vargas Ljosa.
„Rakova obratnica“ – Henri Miler
„Glavni lik, narator ovog dela, nešto je najbolje što je Henri Miler ikada stvorio kao romanopisac. Taj opsceni i narcisoidni ’Henri’, koji prezire svet, i misli samo o svom falusu i svojim crevima, poseduje jedinstven način izražavanja, rableovsku energiju da vulgarnost i prljavštinu preobrati u umetnost, i sposobnost da svojim moćnim poetskom glasom na viši nivo uzdigne fiziološke funkcije, podlost, gadost, i da vulgarnosti podari estetsku vrednost.“
„Doktor Živago“ – Boris Pasternak
„Jer bez te haotične istorije koja manipuliše njima, zbunjuje ih i na kraju razara, životi glavnih likova ne bi bili onakvi kakvi jesu. Centralna tema romana, ona koja se neprestano provlači, poput lajtmotiva, kroz sva turbulentna događanja jeste bespomoćnost pojedinca pred istorijom, njegova ranjivost i nemoć kada se nađe u vrtlogu ’velikog događaja’“, naveo je Mario Vargas Ljosa.„Gospođa Dalovej“ – Virdžinija Vulf
„Ono što svetu gospođe Dalovej daje njegovu čudesnu originalnost jeste sistematsko ulepšavanje života koje se ostvaruje pomoću njegovog odraza u istančanim osećanjima, sposobnim da u svakom predmetu i u svakoj okolnosti prepoznaju skrivenu lepotu koju poseduju“, rekao je Vargas Ljosa.
„Lolita“ – Vladimir Nabokov
„Pripovedanje Hamberta Hamberta odlikuju pauze, neizvesnost, lažni tragovi, ironija i dvosmislenost, koje on vešto koristi da bi održao pažnju čitalaca. Njegova priča je skandalozna, ali nije pornografska, pa čak ni erotična. Dijalozi Hamberta Hamberta prožeti su neprestanim ismevanjem institucija, profesija i obaveza, počevši od psihoanalize – jedne od Nabokovljevih najomraženijih tema – pa sve do obrazovanja i porodice“, objasnio je Mario Vargas Ljosa.„Zaslepljenost“ – Elijas Kaneti
„Uz demone društva i vreme u kome je živeo, Kaneti je pisao onima koji su prebivali u njemu samom. Njegov roman, barokni prikaz sveta pred raspadom, ujedno je i fantazmagorično remek-delo u kome je pisac sjedinio svoje najdublje strahove i žudnje sa potresima i krizama koji razaraju njegov svet“, navodi on.
„Gepard“ – Đuzepe Tomazi di Lampeduza
„Baš kao kod Lesama Lime i Aleha Karpentjera, baroknih pripovedača koji mu nalikuju po tome što su stvorili velelepne književne svetove otporne na zub vremena, i u ’Gepardu’ se putem jezika postiže trik pomoću koga fikcija dobija sopstveni identitet, a subjektivno vreme se razlikuje od hronološkog“, objasnio je slavni pisac.
„Mišljenja jednog klovna“ – Hajnrih Bel
„’Mišljenja jednog klovna’, najpoznatiji roman Hajnriha Bela, na zaista odličan način prikazuje maničnu društvenu osetljivost. U pitanju je ideološka, ili, kako se u to vreme (1963) govorilo, ’angažovana’ fikcija. Ovaj roman daje oštru religijsku i moralnu kritiku katolicizma i buržoaskog društva u posleratnoj Saveznoj Nemačkoj“, objašnjava Nobelovac.
<p style="text-align: justify">Boris Leonidovič Pasternak rođen je 10. februara 1890. u Moskvi. Poticao je iz umetničke porodice. Otac mu je bio slikar, a majka poznata koncertna pijanistkinja. Pasternak je rano pokazao interesovanje za književnost, a poeziju je počeo da piše tokom tinejdžerskih godina. Studirao je filozofiju i filologiju na Univerzitetu u Marburgu u Nemačkoj, ali se vratio u Rusiju pre nego što je diplomirao. Nakon Oktobarske revolucije 1917. u početku je podržavao boljševičku vlast, da bi se ubrzo razočarao i potpuno okrenuo ka književnom stvaralaštvu. Zbog inovativnosti u lirskom izrazu njegove rane zbirke poezije bile su cenjene i priznate. Njegovo najpoznatije delo, ipak, ostao je roman <em>Doktor Živago</em>, napisan između 1945. i 1956. Budući da kroz priču o Juriju Živagu, lekaru i pesniku, roman govori i o pozadini Oktobarske revolucije i njenim posledicama, Pasternak je imao poteškoća da ga objavi u Sovjetskom Savezu. Zbog toga je roman prvi put objavljen u Italiji 1957. Godine 1958. Pasternak je dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je prvobitno prihvatio, ali ju je kasnije, pod pritiskom sovjetskih vlasti, odbio. Pored književnog rada, Pasternak je prevodio dela Šekspira, Getea i mnogih drugih autora na ruski jezik. Preminuo je 30. maja 1960, u Peredelkinu, blizu Moskve.</p>
<p style="text-align: justify">Jedan od najvećih stilista engleskog jezika Džozef Konrad rođen je 1857. godine kao Jozef Teodor Konrad Koženjovski u jednom mestu u Ukrajini. Poreklom je iz poljske plemićke porodice, njegov otac se bavio pisanjem i prevođenjem. Boreći se za oslobođenje Poljske, Konradovi roditelji su došli u sukob sa ruskim vlastima, pa je cela porodica izgnana u udaljenu pokrajinu na severu Rusije. Otac i majka su ubrzo umrli od tuberkuloze, a njihov jedanaestogodišnji sin je ozbiljno narušenog zdravlja poslat u Poljsku kod ujaka. Rđavo zdravlje će Konrada pratiti sve do smrti. Ujak je Konrada u pratnji privatnog tutora poslao u školu u Krakov i potom u Ženevu. Budući pisac nije bio dobar đak, ali je bio radoznali čitalac, čitao je u poljskom ili francuskom prevodu romane Čarlsa Dikensa i tada popularnog pisca Kapetana Frederika Marijeta. Iako je potekao iz ravnice stotinama kilometara udaljene od mora i okeana, pročitane knjige su u njemu rasplamsale želju da proputuje svetom kao mornar na trgovačkom brodu. Godine 1874. odlazi do francuske luke Marselj i pridružuje se Francuskoj trgovačkoj mornarici na tri putovanja u Indiju (1875–1878). Četiri godine kasnije pada u depresiju zbog kockarskih dugova i zabrane da plovi na brodovima pod francuskom zastavom, koja mu je izreknuta zbog lažnih tvrdnji da poseduje propisnu dokumentaciju i dozvole za rad. U to vreme je čak pokušao samoubistvo: pucao je kroz rame i srećom prošao bez povreda vitalnih organa. Iste godine postaje član posade jednog engleskog broda. Ubrzo je naučio engleski jezik. Poslu mornara je pristupio ambiciozno i savesno, proputovao je Indiju, Singapur, Afriku i Australiju, od najnižeg ranga za osam godina je dogurao do kapetana, promenio je ime u Džozef Konrad i postao državljanin Velike Britanije. <br />
<br />
Godine 1890. plovi na parobrodu rekom Kongo u Africi sa nadom da će uspeti da zaradi preko potreban novac. Tokom putovanja postaje svedok nehumanosti, varvarstva i bolesti, što će kasnije ostaviti traga u njegovom najpoznatijem delu, u romanu <em>Srce tame</em>. U to vreme počinje da razmišlja da svoje pomorske pustolovine pretoči u romane. Konradova književna karijera zvanično počinje 1895. godine objavljivanjem prvog romana <em>Almajerova ludost</em>, pustolovne priče o putovanju na Borneo. Uspeh ovog dela odvojio ga je trajno od mora, a naredne godine se, nakon ženidbe sa Džesi Džordž sa kojom će kasnije dobiti sinove Borisa i Džona, skrasio u Engleskoj. Do kraja veka napisao je dva svoja najpoznatija romana <em>Lord Džim</em> (1900) i <em>Srce tame</em> (1899, 1902). Nastavio je da niže umetničke, ali i ekonomske uspehe kao pisac, pa je narednih godina objavio više romana, među kojima su najpoznatiji <em>Nostromo </em>(1904), <em>Tajni agent</em> (1907) i <em>Očima zapada</em> (1911). U književnoj istoriji Konrad je upamćen kao figura na prelazu između visokog realizma i modernizma. Njegova dela uticala su na brojne pisce 20. stoleća kao što su T. S. Eliot, Virdžinija Vulf, Grejam Grin, Vilijam Fokner, Ernest Hemingvej. <br />
<br />
Konrad je umro od srčanog udara u avgustu 1924. godine.</p>
<p style="text-align: justify">Frensis Skot Ficdžerald (1896–1940) bio je američki pisac romana i kratkih priča čiji bi se književni rad mogao smatrati paradigmom <em>doba džez</em><em>a</em>, termina koji je sam stvorio. On je jedan od velikana američke književnosti dvadesetog veka, pripadnik briljantne, takozvane „izgubljene generacije“ zajedno sa Foknerom, Hemingvejem, Dos Pasosom i Tomasom Vulfom. Dvadesetih godina devetnaestog veka živeo je u Parizu. To je bio period proveden u boemskoj i književnoj atmosferi s naglašenom kosmopolitskom vizurom. <br />
<br />
Napisao je pet romana (poslednji je objavljen posthumno) i brojne kratke priče. Po romanima <em>Veliki Getsbi</em> i <em>Blaga je noć</em> snimljeni su filmovi.<br />
<br />
Foto: <u><span class="ql-special-link" contenteditable="false" data-kind="Eksterni link" data-text="Studio photographer / Public domain / Wikimedia Commons" data-value="https://commons.wikimedia.org/wiki/File:F._Scott_Fitzgerald_circa_1923.jpg"><span class="ql-link-text">Studio photographer / Public domain / Wikimedia Commons</span></span></u></p>
<p style="text-align: justify">Henri Valentajn Miler (Njujork, 1891 – Pacifik Palisejds, 1980), jedan od najznačajnijih američkih pisaca dvadesetog veka, proveo je detinjstvo i ranu mladost u Bruklinu. Shvativši da ga akademski život ne privlači, radi kao taksista i bibliotekar kako bi se prehranio. Veliki ženskaroš i idealista, 1917. godine ženi se prvom od pet žena koliko je imao, Beatrisom Silvas Vikens. Nalazi posao u telegrafskoj službi Vestern J, a napušta ga posle četiri godine, kada sa svojom drugom ženom Džun Edit Smit Mensfild 1928. godine odlazi na proputovanje kroz Evropu. Bračne razmirice postale su nepremostive, pa je Miler 1930. godine ostavio ženu i otišao u Pariz. Deceniju pre Drugog svetskog rata proveo je uglavnom boemski u „gradu svetlosti“, gde je radio kao novinar i napisao više od 36 knjiga. Tu je objavio i svoje najpoznatije knjige. Prva – <em>Rakova obratnica</em> – govori o njegovim doživljajima u Parizu, a objavljena je 1934. godine. Uslediće romani: <em>Crno proleće</em> (1936), <em>Jarčeva obratnica</em> (1939), kao i trilogija <em>Ružičasto raspeće</em> (<em>Seksus</em>, 1949; <em>Pleksus</em>, 1952; <em>Neksus</em>, 1959). Posle 1939. godine, napustio je Pariz i preselio se u Grčku gde je boravio šest meseci. Vrativši se u Ameriku, počeo je da piše o svojim putovanjima. Njegovi čuveni putopisi su <em>Kolos iz Marusija</em> (1941) i <em>Mirni dani u Klišiju</em> (1956). </p>
<p style="text-align: justify">Rođena u privilegovanoj porodici 25. januara 1882. godine, Virdžinija Vulf (1882 – 1941) odrasla je u privilegovanoj porodici uticajnih intelektualaca. Tokom studija na Ženskom odeljenju Kraljevskog koledža u Londonu zbližila se sa članovima Blumsberi grupe intelektualaca i umetnika, i među njima je upoznala svog supruga Leonarda Vulfa. Par je osnovao 1917. godine izdavačku kuću Hogart pres u okviru koje su objavljivaloi dela Sigmunda Frojda, Ketrin Mensfild i T. S. Eliota, kao i svoja.<br />
<br />
Prvi roman Izlet na pučinu objavila je 1915. godine, potom roman <em>Noć i dan</em> (1919), i zbirku pripovedaka <em>Ponedeljak i utorak</em> (1921). Tek romanom <em>Jakobova soba</em> (1922) njen književni izraz nagoveštava udaljavanje od tradicionalne romaneskne forme. Njen četvrti roman, <em>Gospođa Dalovej</em> (1925) kritika je dočekala sa oduševljenjem; hipnotička priča u kojoj se prepliću unutrašnji monolozi otvorila je pitanja feminizma, mentalne bolesti i homoseksualnosti. Roman <em>Ka svetioniku</em> (1928) doživeo je novi uspeh kod kritike zbog tehnike toka svesti. Iste godine pojavljuje se i roman <em>Orlando</em>, koji joj je doneo novi talas popularnosti. Romanom <em>Talasi </em>(1931), koji bi se pre mogao nazvati poemom u prozi, Vulf je na izvanredan način pomerila granice narativa. Do kraja života je objavila još dva romana <em>Godine</em> (1937) i <em>Između činova</em> (1941), a zapaženi su bili i njeni eseji sabrani u zbirci <em>Obični čitalac</em>.<br />
<br />
Izrazito osetljiva, sklona depresiji i nervnom rastrojstvu, Virdžinija Vulf je celog života patila od nervnih kriza. Bila je svesna svoje bolesti, koja je kulminirala samoubistvom 1941. godine kada se utopila u reci.</p>
Postanite član Laguna Kluba čitalaca i uživajte u benefitima!
Gift program od 10%, popusti do 30%, a specijalni rođendanski popust čak 40%!
E-mail adresa je obavezna
Da biste osigurali da su vaši podaci o nalogu ažurirani, molimo vas da potvrdite e-mail adresu koju želite da koristite za prijavu i obaveštenja o nalogu.
