12 zanimljivih činjenica o „Srcu tame“ Džozefa Konrada
Roman Džozefa Konrada iz 1899. godine, koji govori o spuštanju do samog dna moralnosti kolonijalne Afrike, ubraja se među književna dela koja se najčešće analiziraju na fakultetima. Sledi 12 činjenica koje možda niste znali o romanu „Srce tame“.
1. Engleski je bio treći jezik koji je autor naučio da govori.
Dovoljno je impresivno što je Konrad napisao knjigu koja je već više od jednog veka relevantna. Ovo dostignuće deluje još impresivnije ukoliko se uzme u obzir da je ovo delo napisao na engleskom jeziku, trećem jeziku koji je naučio da govori. Rođen kao Jozef Teodor Konrad Koženjovski 1857. godine, Konradu je maternji jezik bio poljski. Francuski je bio njegov drugi jezik. Nije znao ni reč engleskog jezika – na kom je pisao svoja književna dela – sve do svoje 21. godine.
2. „Srce tame“ počinje i završava se u Velikoj Britaniji.
Iako govori o Marlouovom putovanju kroz Belgijski Kongo u potrazi za Kurtom i zauvek je povezana sa afričkim kontinentom, Konradova novela počinje i završava se u Engleskoj. Na kraju priče „mirni vodeni putevi koji vode u najudalјenije krajeve sveta tekli su mračno pod natuštenim nebom – kao da vode u srce neke beskrajne tame“ predstavljaju reku Temzu.
3. Marlou, protagonista romana, predstavlja samog Konrada.
Naputovani Marlou – lik koji se pojavljuje u romanu „Lord Džim“ i još nekim drugim Konradovim delima – zasnovan je na samom autoru knjige koji je isto tako bio naputovan. Tridesetdvogodišnji Konrad je kao drugokomandujući na parobrodu belgijske trgovačke kompanije plovio rekom Kongo 1890. godine. Kao profesionalni pomorac Konrad nije istraživao samo afrički kontinent već je obišao i Australiju, Indiju i Južnu Ameriku.
4. Baš kao i Kurt i Marlou, Konrad se razboleo tokom putovanja.
Kurt, trgovac slonovačom koji je misteriozno poludeo, podlegao je bolesti. A to se zamalo dogodilo i Marlou. A ova dva lika ne bi ni postojala da je njihov autor podlegao vlastitim zdravstvenim problemima. Dok je bio u Belgijskom Kongu, Konrad je oboleo od dizenterije i malarije, a nakon toga je morao da se oporavlja u Nemačkoj bolnici u Londonu, pre nego što je otišao na hidroterapiju u Ženevu u Švajcarskoj. Iako je preživeo, Konrad je još dugo bio lošeg zdravstvenog stanja.
5. Postoji mnogo stvarnih ličnosti za koje se misli da su poslužile kao uzor za Kurta.
Identitet osobe na osnovu koje je Konrad zasnovao antagonistu priče pokrenuo je mnoga nagađanja. Među onima za koje se mislilo da su poslužili kao uzor za Kurta su francuski agent koji je poginuo na Konradovom parobrodu, belgijski kolonijalni oficir i velški istraživač Henri Morton Stenli.
6. Kolonizacija je bila na svom vrhuncu u vreme kada je objavljen ovaj roman.
Imperijalizam – koji se sada smatra pogrešnim, ugnjetavajućim i nemilosrdnim – bio je u modi kada je objavljeno Konradovo delo. U „trci za Afriku“ evropske sile polagale su svoja prava na veći deo kontinenta. Britanska kraljica Viktorija je čak bila prikazivana kao „velika bela majka“ svih kolonija. U svom tekstu koji je napisao za The New Review 1897. godine avanturista Šarl de Tijeri (koji je pokušao, ali nije uspeo da osnuje sopstvenu koloniju na Novom Zelandu) reflektovao je imperijalističku razdraganost mnogih: „Nakon što su mudraci videli zvezdu na Istoku, hrišćanski svet je ostao opčinjen njom.“
7. Činua Ačebe nije voleo ovu knjigu.
Bez obzira na činjenicu da Konrad nije bio pobornik kolonijalizma, Činua Ačebe – nigerijski autor „Sveta koji nestaje“ – 1975. godine je održao predavanje pod nazivom „Slika Afrike: rasizam u Konradovom 'Srcu tame'“ u kome je Konrada opisao kao „potpunog rasistu“, a njegov veoma popularni kratki klasik kao „uvredljivu i bednu knjigu“. Međutim, čak je i Ačebe priznao da je Konrad „osudio zlo imperijalne eksploatacije“. I drugi su prepoznali „Srce tame“ kao optužnicu za nepravednost i varvarstvo kolonijalnog sistema.
8. U početku knjiga nije bila toliko popularna.
Godine 1902, tri godine nakon što je delo objavljeno u nastavcima u jednom časopisu, „Srce tame“ je u celosti objavljeno, zajedno sa još dve Konradove priče, u jednom tomu. Od ta tri Konradova teksta najmanje pažnje je bilo posvećeno upravo ovom njegovom delu. U stvari, ni sam Konrad ga nije smatrao svojim velikim delom. Tokom njegovog života ovoj priči „nije bila posvećena posebna pažnja ni od čitalaca ni od samog Konrada“, napisao je Džin M. Mur u uvodu za knjigu „'Srce tame' Džozefa Konrada: Istorija slučaja“. Ali „Srce tame“ je postalo veoma značajno delo 1950-ih, nakon što je planeta bila svedok „užasa“ – što je poslednja reč koju Kurt izgovara u knjizi – Drugog svetskog rata i posledica nastalih zbog uticajnih ljudi koji su temeljno udovoljavali svojim najnižim nagonima.
9. T. S. Eliot je pozajmio veoma važnu rečenicu iz ovog dela.
Iako „Srce tame“ nije doživelo uspeh odmah po objavljivanju, očigledno je da su ga neki književnici i te kako primetili. Čuvena rečenica kojom je objavljena smrt antagoniste poslužila je kao epigraf za pesmu T. S. Eliota „Šuplji ljudi“.
10. Ova priča je poslužila kao inspiracija za film „Apokalipsa sada“.
Osamdeset godina nakon što je objavljen Konradov roman, film Frensisa Forda Kopole „Apokalipsa sada“ stigao je na velika platna. Iako je nastao pod velikim uticajem „Srca tame“, radnja filma nije smeštena u Belgijski Kongo, već usred Vijetnamskog rata. I iako se antagonista (koga glumi Marlon Brando) zove Kurt, filmski Kurt nije trgovac slonovačom, već mentalno poremećeni američki vojni oficir.
11. „Srce tame“ je postavljeno i na opersku scenu.
„Srce tame“, opera u jednom činu Tarika O'Regana, postavljena je na scenu 2011. godine. Premijerno je prikazana u Londonskoj kraljevskoj operi, i to je navodno prva operska adaptacija Konradove priče i u velikoj meri je bila inspirisana filmom „Apokalipsa sada“.
12. Knjiga je poslužila kao inspiracija za video-igru.
U svetu koji se razvio van granica onoga što bi Konradova mašta mogla da proizvede, njegov klasik je poslužio kao inspiracija za video igru Spec Ops: The Line, koja je objavljena 2012. godine.
Autor: Rej Kavana
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Dovoljno je impresivno što je Konrad napisao knjigu koja je već više od jednog veka relevantna. Ovo dostignuće deluje još impresivnije ukoliko se uzme u obzir da je ovo delo napisao na engleskom jeziku, trećem jeziku koji je naučio da govori. Rođen kao Jozef Teodor Konrad Koženjovski 1857. godine, Konradu je maternji jezik bio poljski. Francuski je bio njegov drugi jezik. Nije znao ni reč engleskog jezika – na kom je pisao svoja književna dela – sve do svoje 21. godine.
2. „Srce tame“ počinje i završava se u Velikoj Britaniji.
Iako govori o Marlouovom putovanju kroz Belgijski Kongo u potrazi za Kurtom i zauvek je povezana sa afričkim kontinentom, Konradova novela počinje i završava se u Engleskoj. Na kraju priče „mirni vodeni putevi koji vode u najudalјenije krajeve sveta tekli su mračno pod natuštenim nebom – kao da vode u srce neke beskrajne tame“ predstavljaju reku Temzu.
3. Marlou, protagonista romana, predstavlja samog Konrada.
Naputovani Marlou – lik koji se pojavljuje u romanu „Lord Džim“ i još nekim drugim Konradovim delima – zasnovan je na samom autoru knjige koji je isto tako bio naputovan. Tridesetdvogodišnji Konrad je kao drugokomandujući na parobrodu belgijske trgovačke kompanije plovio rekom Kongo 1890. godine. Kao profesionalni pomorac Konrad nije istraživao samo afrički kontinent već je obišao i Australiju, Indiju i Južnu Ameriku.
4. Baš kao i Kurt i Marlou, Konrad se razboleo tokom putovanja.
Kurt, trgovac slonovačom koji je misteriozno poludeo, podlegao je bolesti. A to se zamalo dogodilo i Marlou. A ova dva lika ne bi ni postojala da je njihov autor podlegao vlastitim zdravstvenim problemima. Dok je bio u Belgijskom Kongu, Konrad je oboleo od dizenterije i malarije, a nakon toga je morao da se oporavlja u Nemačkoj bolnici u Londonu, pre nego što je otišao na hidroterapiju u Ženevu u Švajcarskoj. Iako je preživeo, Konrad je još dugo bio lošeg zdravstvenog stanja.
5. Postoji mnogo stvarnih ličnosti za koje se misli da su poslužile kao uzor za Kurta.
Identitet osobe na osnovu koje je Konrad zasnovao antagonistu priče pokrenuo je mnoga nagađanja. Među onima za koje se mislilo da su poslužili kao uzor za Kurta su francuski agent koji je poginuo na Konradovom parobrodu, belgijski kolonijalni oficir i velški istraživač Henri Morton Stenli.
6. Kolonizacija je bila na svom vrhuncu u vreme kada je objavljen ovaj roman.
Imperijalizam – koji se sada smatra pogrešnim, ugnjetavajućim i nemilosrdnim – bio je u modi kada je objavljeno Konradovo delo. U „trci za Afriku“ evropske sile polagale su svoja prava na veći deo kontinenta. Britanska kraljica Viktorija je čak bila prikazivana kao „velika bela majka“ svih kolonija. U svom tekstu koji je napisao za The New Review 1897. godine avanturista Šarl de Tijeri (koji je pokušao, ali nije uspeo da osnuje sopstvenu koloniju na Novom Zelandu) reflektovao je imperijalističku razdraganost mnogih: „Nakon što su mudraci videli zvezdu na Istoku, hrišćanski svet je ostao opčinjen njom.“
7. Činua Ačebe nije voleo ovu knjigu.
Bez obzira na činjenicu da Konrad nije bio pobornik kolonijalizma, Činua Ačebe – nigerijski autor „Sveta koji nestaje“ – 1975. godine je održao predavanje pod nazivom „Slika Afrike: rasizam u Konradovom 'Srcu tame'“ u kome je Konrada opisao kao „potpunog rasistu“, a njegov veoma popularni kratki klasik kao „uvredljivu i bednu knjigu“. Međutim, čak je i Ačebe priznao da je Konrad „osudio zlo imperijalne eksploatacije“. I drugi su prepoznali „Srce tame“ kao optužnicu za nepravednost i varvarstvo kolonijalnog sistema.
8. U početku knjiga nije bila toliko popularna.
Godine 1902, tri godine nakon što je delo objavljeno u nastavcima u jednom časopisu, „Srce tame“ je u celosti objavljeno, zajedno sa još dve Konradove priče, u jednom tomu. Od ta tri Konradova teksta najmanje pažnje je bilo posvećeno upravo ovom njegovom delu. U stvari, ni sam Konrad ga nije smatrao svojim velikim delom. Tokom njegovog života ovoj priči „nije bila posvećena posebna pažnja ni od čitalaca ni od samog Konrada“, napisao je Džin M. Mur u uvodu za knjigu „'Srce tame' Džozefa Konrada: Istorija slučaja“. Ali „Srce tame“ je postalo veoma značajno delo 1950-ih, nakon što je planeta bila svedok „užasa“ – što je poslednja reč koju Kurt izgovara u knjizi – Drugog svetskog rata i posledica nastalih zbog uticajnih ljudi koji su temeljno udovoljavali svojim najnižim nagonima.
9. T. S. Eliot je pozajmio veoma važnu rečenicu iz ovog dela.
Iako „Srce tame“ nije doživelo uspeh odmah po objavljivanju, očigledno je da su ga neki književnici i te kako primetili. Čuvena rečenica kojom je objavljena smrt antagoniste poslužila je kao epigraf za pesmu T. S. Eliota „Šuplji ljudi“.
10. Ova priča je poslužila kao inspiracija za film „Apokalipsa sada“.
Osamdeset godina nakon što je objavljen Konradov roman, film Frensisa Forda Kopole „Apokalipsa sada“ stigao je na velika platna. Iako je nastao pod velikim uticajem „Srca tame“, radnja filma nije smeštena u Belgijski Kongo, već usred Vijetnamskog rata. I iako se antagonista (koga glumi Marlon Brando) zove Kurt, filmski Kurt nije trgovac slonovačom, već mentalno poremećeni američki vojni oficir.
11. „Srce tame“ je postavljeno i na opersku scenu.
„Srce tame“, opera u jednom činu Tarika O'Regana, postavljena je na scenu 2011. godine. Premijerno je prikazana u Londonskoj kraljevskoj operi, i to je navodno prva operska adaptacija Konradove priče i u velikoj meri je bila inspirisana filmom „Apokalipsa sada“.
12. Knjiga je poslužila kao inspiracija za video-igru.
U svetu koji se razvio van granica onoga što bi Konradova mašta mogla da proizvede, njegov klasik je poslužio kao inspiracija za video igru Spec Ops: The Line, koja je objavljena 2012. godine.
Autor: Rej Kavana
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Kristijan Vekonj
