Slaviša Pavlović: Dučić je ostao večno mlad

Odakle ideja da pišete o Dučiću?

Verujem da o svakom velikom čoveku, koji je iza sebe ostavio nešto na šta se vredi ugledati, treba napisati knjigu ili napraviti film. Mislim da našoj književnosti i kinematografiji fali biografskih priča, iako je publika veoma zainteresovana. Na takav način, čitaoci upoznaju naše velikane i kao obične ljude, koji su imali slične probleme, živote i navike, ali i bar jedan faktor više osim talenta. Ja sam odabrao Dučića kao ličnost koja je meni, najpre kao čitaocu, potom kao ljubitelju istorije, a naposletku kao piscu, izuzetno interesantna, a i zato što verujem da priča o Dučiću može da probudi ideje, osećanja i rodoljublje, koje je ispravno i potrebno u ovom vremenu.

Šta nismo znali o ovom velikom pesniku i diplomati?

Mislim da se malo zna o njegovom diplomatskom radu. Činjenica da je on naš prvi diplomata u rangu ambasadora, govori koliko je bio cenjen i poštovan, ne samo od strane političke nomenklature u Kraljevini, već i u svetu. Njegove misije u Bugarskoj, Italiji i Španiji, kada su one bile neprijateljske zemlje, bile su od velikog značaja za evropsku politiku tog doba. Govorio je nekoliko jezika, imao prijatelje širom sveta i bio je popularan kao rok zvezde sedamdesetih godina.

Iako je važio za velikog ljubavnika, ipak mu je jedna misteriozna žena zamutila mozak. Da li ga je ta zabranjena ljubav koštala karijere?

On je imao više zabranjenih ljubavi. Osim glumice Jovanke Jovanović, bio je i u vezi sa Anđelom di Sulmone, italijanskom aristokratkinjom, od koje je bio duplo stariji i to u trenucima kada su odnosi između dve zemlje bili veoma zategnuti. Voleo je tajne. Otuda verovatno i nadahnuće za onako lepu ljubavnu poeziju koju je pisao. Međutim, bez obzira na skrivanje, jednom je umalo otpušten iz službe. Njegovu karijeru spasli su prijatelji; Slobodan Jovanović i Bogdan Popović, pa je Jovan Dučić i nakon toga preko tri decenije ostao u diplomatskoj službi.

Čime je privlačio žene? I na koji način ih osvajao?

Bio je uspešan, pametan, šarmantan, nadaren za poeziju i popularan. Čak i u poznim godinama, govorio je da čovek ostari tek kad ostare njegove strasti. Po takvoj logici, Jovan Dučić je ostao večno mlad.

Mnogi ga smatraju ženomrscem, što je i pokazao nekim stihovima. Zašto je bio takav?

On definitivno nije bio ženomrzac. To se vidi i iz njegovog života, a i kroz poeziju koju je pisao. Međutim, pojedini, ili „sporni“ stavovi o ženama verovatno su nastali i kao njegov lični doživljaj, iz iskustva, što opet ne možemo nazvati mržnjom. Uostalom, znam mnogo žena koje se apsolutno slažu sa njegovim stavovima.

Šta mu je bila inspiracija dok je stvarao?

On je govorio da za rodoljubivu poeziju nije uvek vreme, ali tokom njegovog života, takva vremena su bila česta. Njegove prve pesme govore o oslobođenju Bosne i Hercegovine, kasnije tokom Velikog rata napisao je „Ave Serbia“, koju su gotovo svi obrazovani vojnici u Solunu znali, a tokom poslednjih dana života poznat je i po „Sinu tisućljetne kulture“, pesmi koja je decenijama bila zabranjena. Kada je ljubavna poezija u pitanju, on je imao i dosta nadahnuća, pa je njegova najlepša zbirka ljubavnih pesama „Pesme ljubavi i smrti“ nastala tokom veze sa Jovankom Jovanović.

U knjizi spominjete dane koje je provodio u Rimu. Kakav mu je bio odnos sa Musolinijem? Da li je i on pao na Dučićev šarm?

Kada su se prvi put sreli Jovan je rekao „Duče, ja sam Dučić“, naravno na tečnom italijanskom. On je dobro proučio Musolinija, njegove navike, način ophođenja, život… Iako je Musolini bio diktator i neprijateljski nastrojen prema Jugoslaviji, Dučić je uspeo da obezbedi veoma bitan sporazum sa Italijom. Nažalost, nije se zadržao dovoljno dugo u Rimu, inače bi, siguran sam, izdejstvovao i izručenje Pavelića. Možemo zamisliti koliko bi naša istorija bila drugačija da je neko u tadašnjem rukovodstvu ostavio Dučića da dovrši posao. Takođe, bio je jedan od retkih diplomata kome je Musolini rekao da mu se obavezno obrati, čak i kad privatno dođe u Rim.

Dučić kao diplomata? Čime se rukovodio?

Vodio je računa o nacionalnom interesu. Poznat je kao neko ko je deo prosrpske diplomatije, u kojoj je još bio i njegov kolega po peru Milan Rakić. Tokom dvadesetih godina, trebalo je da postane otpravnik poslova u Vatikanu, ali Vatikan nije dao agreman za njega, jer su želeli nekog hrvatskog predstavnika. To im Dučić nije nikada oprostio. Iz takvih, i sličnih detalja, možemo i sagledati krizu oko Konkordata, ali i stav Vatikana, koji je kasnije bio u dosluhu sa nacistima i NDH. Jedan Dučić bi se sigurno trudio da tu saradnju pokvari.

Dučićev odlazak u Ameriku bio je poslednja misija?

Kada je krenuo na avion, pratio ga je britanski ambasador, koji je tako želeo da iskaže poštovanje velikom pesniku. Međutim, Dučić ga je tada zamolio da ga isprati njegov kolega iz ambasade, Peđa Milosavljević, sa rečima da na poslednje putovanje želi da ga isprati jedan Srbin.

U knjizi, Dučić se stalno, makar i u mislima, vraća u Trebinje?

Nikada nije zaboravio svoje prve korake. Trebinje je za njega bilo i ostalo grad koji mora napredovati. Ako odete u „Muzej Hercegovine“ možete videti veliki broj predmeta koje je Dučić kupio i poklonio svom gradu. Takođe, i svoj automobil, bjuik, dok je bio diplomata, poklonio je bolnici u Trebinju kako bi ga iskoristili za vozilo hitne pomoći. Često je u šali govorio da Trebinje treba da bude takvo da mu je Dubrovnik predgrađe.

„Himera“ je Dučićeva pesma, a i mitsko biće. Da li imaju sličnosti i kakve?

Himera, u naslovu moje knjige, odnosi se na oboje. Dučić je kao ličnost bio diplomata, pesnik, političar, zavodnik, egocentrik – doživeo sam ga kao neku vrstu mitske Himere. Krv označava kraj Dučićevog života u Americi, tužnog zbog vesti iz rodne zemlje, koja gori u plamenu najvećeg rata u istoriji.

Razgovarala: Milena Krstajić
Izvor: Informer