Putopis kroz istoriju knjige – „Zapisano u beskraju“
Izvorno objavljena 2019, knjiga „Zapisano u beskraju“ španske autorke Irene Valjeho trijumfovala je u gotovo svim oblastima književne recepcije: našla se na vrhovima top-lista i prevedena je – ili se prevodi – na preko dvadeset jezika; dobila je pet značajnih nagrada i, osim uspeha kod kritike, požnjela je je i iskrene izjave divljenja nekih od najuticajnijih svetskih savremenih pisaca, poput Marija Vargasa Ljose ili Alberta Mangela. Sve to možda i ne bi bilo makar prividno neobično da nije pisana u – žanru eseja, za koji važi da je jedan od najnekomercijalnijih književnih rodova. Što se tiče same teme dela, može se reći da je važnost „Zapisanog u beskraju“ tolika da je promenila percepciju značaja knjige. Ona je i danas, drugim rečima, bitnija nego što bi iko mogao da pomisli, inače nonfikšn Irene Valjeho o rečenoj temi ne bi ostvarilo toliko nesporan i višestran uspeh.
U skladu sa podnaslovom „Nastanak knjige u klasičnom svetu“, u ovom delu čitamo zanimljive anegdote o istorijski upamćenim ljudima bitnim za unapređivanje značaja knjige (Marko Antonije, Ptolomej Treći, Aleksandar Veliki i brojni drugi) i više nego zanimljive paradokse o anonimnim Egipćanima koji su otkrili da se najtrajnije zapisivanje može odvijati na prerađevini stabala, tj. papirusu a ne na svili, kamenu, drvetu, koži, blatu…; i o takođe anonimnim habronošama i robovima koji su bili na društvenom dnu, ali su tokom antike obavljali važan posao nabavke odnosno prepisivanja: umnožavanja štiva. A ako se tema ovog rada Irene Valjeho pokazuje toliko važnom a sama po sebi je i krupna jer prvi sačuvani spis „Ep o Gilgamešu“ datira manje-više iz sedamnaestog veka pre nove ere, nema žanra koji je u stanju da gipkije prenese drevnu temu do novijih vremena nego što je to esej. Samim tim, prividna neobičnost svestranog uspeha „Zapisanog u beskraju“ opada.
Ispostavlja se da je podnaslov eseja Irene Valjeho samo uslovan, inače štivo ne bi dosezalo sve do poslednja dva veka u kojima je pisanje praktično preseljeno na plastične tastature kompjutera i njihove monitore i kad je učinjeno štošta – srećom, uzalud – da značaj knjige propadne. Autorka ne propušta da podseti na svojevrsni bibliocid, počev od nacionalsocijalističkog spaljivanja naslova više od pet i po hiljada „degenerisanih“ autora, bombardovanja biblioteka u Drugom svetskom ratu, izvesnih mera kineske kulturne revolucije i sovjetskih čistki sumnjivih pisaca do našeg stoleća, kada su američke trupe poharale iračke muzeje i biblioteke.
Uslovan je i žanr knjige koja je uostalom dobijala i nagrade za esej i za narativ. „Zapisano u beskraju“ može se čitati i kao lični eruditski i sugestivni putopis kroz istoriju. Uostalom, kako piše Valjeho, „strast skupljača knjiga slična je strasti putnika. Svaka biblioteka je putovanje; svaka knjiga je pasoš bez roka isteka“. S druge strane, „Zapisano u beskraju“ može se čitati i kao antologija priča vezanih za ovaj artefakt od vitalnog značaja. Sa svim tim, uz neposrednost i u isti mah nesumnjivu stručnost spisateljice, stiče se utisak da umesto jednog, istovremeno čitamo stotinak različitih dela. Tako da ogromni uspeh „Zapisanog u beskraju“ zapravo ne treba ni najmanje da čudi.
Autor: Domagoj Petrović
U skladu sa podnaslovom „Nastanak knjige u klasičnom svetu“, u ovom delu čitamo zanimljive anegdote o istorijski upamćenim ljudima bitnim za unapređivanje značaja knjige (Marko Antonije, Ptolomej Treći, Aleksandar Veliki i brojni drugi) i više nego zanimljive paradokse o anonimnim Egipćanima koji su otkrili da se najtrajnije zapisivanje može odvijati na prerađevini stabala, tj. papirusu a ne na svili, kamenu, drvetu, koži, blatu…; i o takođe anonimnim habronošama i robovima koji su bili na društvenom dnu, ali su tokom antike obavljali važan posao nabavke odnosno prepisivanja: umnožavanja štiva. A ako se tema ovog rada Irene Valjeho pokazuje toliko važnom a sama po sebi je i krupna jer prvi sačuvani spis „Ep o Gilgamešu“ datira manje-više iz sedamnaestog veka pre nove ere, nema žanra koji je u stanju da gipkije prenese drevnu temu do novijih vremena nego što je to esej. Samim tim, prividna neobičnost svestranog uspeha „Zapisanog u beskraju“ opada.
Ispostavlja se da je podnaslov eseja Irene Valjeho samo uslovan, inače štivo ne bi dosezalo sve do poslednja dva veka u kojima je pisanje praktično preseljeno na plastične tastature kompjutera i njihove monitore i kad je učinjeno štošta – srećom, uzalud – da značaj knjige propadne. Autorka ne propušta da podseti na svojevrsni bibliocid, počev od nacionalsocijalističkog spaljivanja naslova više od pet i po hiljada „degenerisanih“ autora, bombardovanja biblioteka u Drugom svetskom ratu, izvesnih mera kineske kulturne revolucije i sovjetskih čistki sumnjivih pisaca do našeg stoleća, kada su američke trupe poharale iračke muzeje i biblioteke.
Uslovan je i žanr knjige koja je uostalom dobijala i nagrade za esej i za narativ. „Zapisano u beskraju“ može se čitati i kao lični eruditski i sugestivni putopis kroz istoriju. Uostalom, kako piše Valjeho, „strast skupljača knjiga slična je strasti putnika. Svaka biblioteka je putovanje; svaka knjiga je pasoš bez roka isteka“. S druge strane, „Zapisano u beskraju“ može se čitati i kao antologija priča vezanih za ovaj artefakt od vitalnog značaja. Sa svim tim, uz neposrednost i u isti mah nesumnjivu stručnost spisateljice, stiče se utisak da umesto jednog, istovremeno čitamo stotinak različitih dela. Tako da ogromni uspeh „Zapisanog u beskraju“ zapravo ne treba ni najmanje da čudi.
Autor: Domagoj Petrović
