Prikaz sažetog priručnika Džulije Enas – „Antička filozofija“
Ovo je zavaravajuće mala ali prilično zgusnuta knjiga koja će vam stati u džep i približiti okvire antičke filozofije. Ne sadrži stručni žargon, pristupačna je iako ima akademskih prizvuka, što je čini retkom poslasticom. Uređenje teksta je nesvakidašnje: umesto uobičajenog hronološkog izlaganja o ličnostima i školama, svako poglavlje se bavi određenom tematikom, objašnjavajući kako su se Platon, Aristotel ili helenističke škole bavile ključnim pitanjima. Hronološke činjenice su date u kratkom odlomku u uvodnom delu. Uokvirene skice koje su raštrkane po knjizi produbljuju predstavljeni materijal jer pružaju dodatne istorijske i filozofske detalje. Odabrani predmeti razmatranja uključuju razum i strast, sreću, znanje i skepticizam, logiku i realnost. Međutim, opet neočekivano, knjiga navodi na raspravu o savremenim interpretacijama antičkih zapisa i kako se razumevanje antičkih ideja razvijalo u neprekidnoj međusobnoj interakciji tih ideja kao i potonjih ideja i mišljenja.
Prva dva poglavlja imaju za cilj da ilustruju napetost između tih predmeta debate antičke filozofije koje lako možemo razumeti i onih koje možemo sagledati samo kroz zastor istorijskih interpretacija. U prvom poglavlju, postavljaju se pitanja na studiji slučaja „Medeje“, u vezi sa kojom stoička i platonistička škola imaju svrsishodno i izričito oprečna mišljenja. Međutim, iznenađujuće je to da su Aristotelovi pogledi navedeni tek usputno. Drugo poglavlje se bavi Platonovom „Državom“ i istražuje kako su se politička tumačenja razvijala u devetnaestom veku i nastavila sve do dana današnjeg, iako se s vremenom neprestano menjala. Zapravo, pitanje kojim se knjiga bavi, a za koje Enasova tvrdi da je glavno, jeste „zašto bih ja bio moralan?“ i da je uzorno stanje zapravo metafora za individualnost. Time autorka naglašava opasnost nesvesnog uticaja trenutnih filozofskih pogleda na naše tumačenje zapisa.
Treće poglavlje koje se bavi pitanjem sreće, bavi se i pitanjima hedonizma i zadovoljstva, vrlina i kratkoročnog i dugoročnog zadovoljenja. Enasova se ne slaže sa trendom prevođenja termina arete kao „izvanrednost“ imajući u vidu da to čini neshvatljivim činjenicu da se tekstovi tiču moralnosti. Naime, ona se previše ne dotiče pitanja kako se naša „sreća“ vezuje za blaženstvo, iako objašnjava da „sreća“ u antičkoj filozofiji nema subjektivno značenje kakvo ima za nas.
Peto i šesto poglavlje se dotiču znanja i skepticizma, logike, fizike i etike. Poslednja glava pokriva zanimljivu temu o tome šta ujedinjuje grčku i helenističku filozofsku tradiciju, imajući u vidu da se veoma razlikuju u pristupu i mišljenjima; takođe sadrži kratke preglede onih gledišta antičkih filozofa koje su preuzele kasnije tradicije, i toga kako je antička filozofija povezana sa ostalim, posebno istočnjačkim, filozofskim tradicijama.
Ova knjiga neće dati odgovore na sva pitanja o antičkoj filozofiji ali pruža dobar uvod u njene ključne teme, postavlja zanimljiva pitanja koja se tiču tumačenja, prilagođena je čitaocima i lako se čita. Filozofski savetnici i njihovi klijenti bi je zdušno mogli primeniti.
Izvor: society-for-philosophy-in-practice.org
Prevod: Aleksandra Branković
Prva dva poglavlja imaju za cilj da ilustruju napetost između tih predmeta debate antičke filozofije koje lako možemo razumeti i onih koje možemo sagledati samo kroz zastor istorijskih interpretacija. U prvom poglavlju, postavljaju se pitanja na studiji slučaja „Medeje“, u vezi sa kojom stoička i platonistička škola imaju svrsishodno i izričito oprečna mišljenja. Međutim, iznenađujuće je to da su Aristotelovi pogledi navedeni tek usputno. Drugo poglavlje se bavi Platonovom „Državom“ i istražuje kako su se politička tumačenja razvijala u devetnaestom veku i nastavila sve do dana današnjeg, iako se s vremenom neprestano menjala. Zapravo, pitanje kojim se knjiga bavi, a za koje Enasova tvrdi da je glavno, jeste „zašto bih ja bio moralan?“ i da je uzorno stanje zapravo metafora za individualnost. Time autorka naglašava opasnost nesvesnog uticaja trenutnih filozofskih pogleda na naše tumačenje zapisa.
Treće poglavlje koje se bavi pitanjem sreće, bavi se i pitanjima hedonizma i zadovoljstva, vrlina i kratkoročnog i dugoročnog zadovoljenja. Enasova se ne slaže sa trendom prevođenja termina arete kao „izvanrednost“ imajući u vidu da to čini neshvatljivim činjenicu da se tekstovi tiču moralnosti. Naime, ona se previše ne dotiče pitanja kako se naša „sreća“ vezuje za blaženstvo, iako objašnjava da „sreća“ u antičkoj filozofiji nema subjektivno značenje kakvo ima za nas.
Peto i šesto poglavlje se dotiču znanja i skepticizma, logike, fizike i etike. Poslednja glava pokriva zanimljivu temu o tome šta ujedinjuje grčku i helenističku filozofsku tradiciju, imajući u vidu da se veoma razlikuju u pristupu i mišljenjima; takođe sadrži kratke preglede onih gledišta antičkih filozofa koje su preuzele kasnije tradicije, i toga kako je antička filozofija povezana sa ostalim, posebno istočnjačkim, filozofskim tradicijama.
Ova knjiga neće dati odgovore na sva pitanja o antičkoj filozofiji ali pruža dobar uvod u njene ključne teme, postavlja zanimljiva pitanja koja se tiču tumačenja, prilagođena je čitaocima i lako se čita. Filozofski savetnici i njihovi klijenti bi je zdušno mogli primeniti.
Izvor: society-for-philosophy-in-practice.org
Prevod: Aleksandra Branković
