Prikaz romana „Život i vremena Majkla K“ – Naivnost kao spas
Iako je kao sistem opstao bezmalo tokom cele druge polovine dvadesetog veka, ipak nemamo mnogo prilika da čitamo o južnoafričkom aparthejdu i da se izbliza upoznamo sa vremenom kada je boja kože uslovljavala svaku predrasudu i odluku, ne samo na individualnom, nego i na kolektivnom nivou.
Stoga je novo izdanje romana „Život i vremena Majkla K“ (Laguna, 2019) dragoceno i u tom pogledu što će nam izbliza predstaviti epohu kad je bilo najbolje živeti tako da se ne ostavi nijedan trag življenja, ali je dragoceno i zbog toga što će nas još jednom podsetiti na stvaralaštvo južnoafričkog pisca Džona Maksvela Kucija, nobelovca i prvog dvostrukog dobitnika Bukerove nagrade.
Izabravši da nam lice i naličje Južnoafričke Republike sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog stoleća pokaže iz perspektive čoveka koji se pojavio poput neuništivog kamena usred bujice koja sve nosi i razara, Kuci je zapravo stvorio univerzalnu priču, koja se uopšte ne mora vezivati za dotično podneblje i period, čak i uprkos faktografskim detaljima iskorišćenim samo radi postizanja autentičnosti i jačeg motivisanja radnje.
Južnoafrički ambijent bio je, u stvari, samo povod za stvaranje sasvim novog sveta – sveta koji može postojati bilo gde i bilo kada, jer boja uniforme, izbor strane i politički sistem maltene su nebitni momenti u priči o čoveku koji, kako je sâm zaključio, nema drugog posla osim da živi, pa i onda kad se na sve strane umire.
Noseći deformitet od rođenja i ponašajući se toliko nezrelo i naivno da više niko ne može utvrditi njegovu starosnu dob, Majkl K izaziva u drugim ljudima osećanja koja se kreću u rasponu od ponižavanja, preko sažaljenja, do divljenja, jer kako će se na kraju pokazati, u ratnom vihoru mogu da ostanu čisti samo oni koji, metaforično rečeno, celog života spavaju.
Kako bi što slikovitije dočarao nesvakidašnje ponašanje svog junaka, pisac je jedan deo priče dao iz ugla lekara koji je zadužen da se stara o Majklu K, pa iako i lekar u početku nastupa kao tipični konformista, iako je sumnjičav prema svom pacijentu kao što su sumnjičavi i svi ostali, vremenom će ipak shvatiti da u opštoj sumnjičavosti nije sumnjiv jedino onaj koji se hrani hlebom slobode – ali ne slobode u smislu kako je razumeju zaraćene strane, nego slobode kako je razume čovek koji je izvan svih nametnutih zakona.
Jedno pitanje, međutim, ostaje otvoreno do kraja: da li je Majkl K zaista toliko nesnađen u vremenu i prostoru – ili se samo pretvara, pošto je shvatio da kao prokužen neće imati velikih obaveza koje su inače nametnute svakom ljudskom biću uključenom u tokove koje društvo nameće.
Stoga ostaje i nedoumica koja na kraju mora iskrsnuti pred svakog čitaoca: da li Majkla zaista treba da sažaljevamo – ili da, možda, poželimo da i naš život bude kao njegov, jer samo čovek sa takvim životom može imati sopstvena vremena, koja svojim vrednostima nadmašuju istorijsku epohu u kojoj, paralelno, obitavaju.
Autor: Dušan Milijić
Stoga je novo izdanje romana „Život i vremena Majkla K“ (Laguna, 2019) dragoceno i u tom pogledu što će nam izbliza predstaviti epohu kad je bilo najbolje živeti tako da se ne ostavi nijedan trag življenja, ali je dragoceno i zbog toga što će nas još jednom podsetiti na stvaralaštvo južnoafričkog pisca Džona Maksvela Kucija, nobelovca i prvog dvostrukog dobitnika Bukerove nagrade.
Izabravši da nam lice i naličje Južnoafričke Republike sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog stoleća pokaže iz perspektive čoveka koji se pojavio poput neuništivog kamena usred bujice koja sve nosi i razara, Kuci je zapravo stvorio univerzalnu priču, koja se uopšte ne mora vezivati za dotično podneblje i period, čak i uprkos faktografskim detaljima iskorišćenim samo radi postizanja autentičnosti i jačeg motivisanja radnje.
Južnoafrički ambijent bio je, u stvari, samo povod za stvaranje sasvim novog sveta – sveta koji može postojati bilo gde i bilo kada, jer boja uniforme, izbor strane i politički sistem maltene su nebitni momenti u priči o čoveku koji, kako je sâm zaključio, nema drugog posla osim da živi, pa i onda kad se na sve strane umire.
Noseći deformitet od rođenja i ponašajući se toliko nezrelo i naivno da više niko ne može utvrditi njegovu starosnu dob, Majkl K izaziva u drugim ljudima osećanja koja se kreću u rasponu od ponižavanja, preko sažaljenja, do divljenja, jer kako će se na kraju pokazati, u ratnom vihoru mogu da ostanu čisti samo oni koji, metaforično rečeno, celog života spavaju.
Kako bi što slikovitije dočarao nesvakidašnje ponašanje svog junaka, pisac je jedan deo priče dao iz ugla lekara koji je zadužen da se stara o Majklu K, pa iako i lekar u početku nastupa kao tipični konformista, iako je sumnjičav prema svom pacijentu kao što su sumnjičavi i svi ostali, vremenom će ipak shvatiti da u opštoj sumnjičavosti nije sumnjiv jedino onaj koji se hrani hlebom slobode – ali ne slobode u smislu kako je razumeju zaraćene strane, nego slobode kako je razume čovek koji je izvan svih nametnutih zakona.
Jedno pitanje, međutim, ostaje otvoreno do kraja: da li je Majkl K zaista toliko nesnađen u vremenu i prostoru – ili se samo pretvara, pošto je shvatio da kao prokužen neće imati velikih obaveza koje su inače nametnute svakom ljudskom biću uključenom u tokove koje društvo nameće.
Stoga ostaje i nedoumica koja na kraju mora iskrsnuti pred svakog čitaoca: da li Majkla zaista treba da sažaljevamo – ili da, možda, poželimo da i naš život bude kao njegov, jer samo čovek sa takvim životom može imati sopstvena vremena, koja svojim vrednostima nadmašuju istorijsku epohu u kojoj, paralelno, obitavaju.
Autor: Dušan Milijić
