Prikaz romana Sali Torn „Mržnja puna ljubavi“
„Knjige su nešto magično i nešto što se mora poštovati i uvek će biti.“
Lusi i Džošua rade u izdavačkoj kući, oboje su pomoćnici generalnog direktora i radne dane provode mrzeći se i svoja osećanja otvoreno pokazuju jedno drugom. Kada se prijave za rukovodeće mesto, borba postaje još jača.
„Evo jedne činjenice. Naporno je mrzeti nekoga. Sa svakim otkucajem srca bila sam sve bliže smrti. Trošim ove poslednje minute sa nekim ko me iskreno mrzi iz dna duše.“
Lusi, ili kako je Džošua zove Bobica, niska je, pomalo nesigurna, ne ume da kaže „ne“, odrasla je na farmi jagoda, sama je i izgubljena i osim posla nema ništa. Ali iz svega toga proizilazi jedan (retko) simpatičan ženski lik. Zavolela sam je već na samom početku knjige. Nasmejala sa toliko puta njenoj tvrdoglavosti, smotanosti i neposrednosti. I opet je u njenom sklopu i neustrašivost i borbenost koju će malo po malo otkrivati u sebi.
„Ne treba mi niko da brine o meni. Mogu ja ovo. Sama sam na ovom svetu.“
Džošua, na prvi pogled pun sebe, arogantan, bezobrazan, nadmen tip, ali kad se zagrebe ispod površine ostaje isto jedan fizički jak lik koji krije u sebi nesigurnost i želju za priznanjem. Dolazi iz porodice lekara i on je jedini koji nije završio medicinski fakultet, samim tim ga smatraju nesposobnim pa im celog života dokazuje da vredi.
„- Je l’ zato nisi hteo da budeš doktor? Zato što mrziš ljude?
- Nije išlo.
- Je li bilo nečeg što ti se dopadalo?
- Većina toga mi se dopadala. Bio sam dobar u teoriji. Imam dobro pamćenje. I ne mrzim sve ljude. Samo većinu.“
Njihove sitne smicalice, razgovori i svađe će vas nasmejati, to vam obećavam. Ali će vas opet i dirnuti kada se zbliže i postanu iskreni jedno prema drugom.
„- Šta da joj kažem?
- Da se mnogo plašim. Sve će se uskoro završito ovako ili onako. Visim o koncu. Nemam pojma hoće li im se ikad isplatiti ono što su uložili u mene. I da sam ponekad tako usamljena da mi se plače. Izgubila sam najbolju drugaricu. Sve vreme provodim sa ogromnim strašnim čovekom koji hoće da me ubije, a sad mi je verovatno jedini prijatelj iako to ne želi da bude. I od toga mi se srca slama.“
Jedan stomačni virus, jedno venčanje i porodične zavrzlame i glavni junaci su doprineli tome da ovo bude malo više od običnog čiklita.
„Oduvek sam verovala da su ljudi koji uđu u naš život tu da nas nečemu nauče. Ubeđena sam da je Džošuina svrha da me iskuša. Da me tera. Da me očvrsne. I to je u izvesnoj meri stvarno tako.“
Verovatno najslađa knjiga koju sam u poslednje vreme pročitala. Volela bih da pogledam jednog dana i film snimljen po ovom malom savršenstvu, ali definitivno bih volela da pročitam sve ovo iznova samo iz Džošuinog ugla. To mi je jedino nedostajalo, da zavirim i u njegov um.
„Niko nikad ne bi smeo da bude ignorisan niti da se oseća nevažno.“
Izvor: prodavnicasnova via Facebook
Lusi i Džošua rade u izdavačkoj kući, oboje su pomoćnici generalnog direktora i radne dane provode mrzeći se i svoja osećanja otvoreno pokazuju jedno drugom. Kada se prijave za rukovodeće mesto, borba postaje još jača.
„Evo jedne činjenice. Naporno je mrzeti nekoga. Sa svakim otkucajem srca bila sam sve bliže smrti. Trošim ove poslednje minute sa nekim ko me iskreno mrzi iz dna duše.“
Lusi, ili kako je Džošua zove Bobica, niska je, pomalo nesigurna, ne ume da kaže „ne“, odrasla je na farmi jagoda, sama je i izgubljena i osim posla nema ništa. Ali iz svega toga proizilazi jedan (retko) simpatičan ženski lik. Zavolela sam je već na samom početku knjige. Nasmejala sa toliko puta njenoj tvrdoglavosti, smotanosti i neposrednosti. I opet je u njenom sklopu i neustrašivost i borbenost koju će malo po malo otkrivati u sebi.
„Ne treba mi niko da brine o meni. Mogu ja ovo. Sama sam na ovom svetu.“
Džošua, na prvi pogled pun sebe, arogantan, bezobrazan, nadmen tip, ali kad se zagrebe ispod površine ostaje isto jedan fizički jak lik koji krije u sebi nesigurnost i želju za priznanjem. Dolazi iz porodice lekara i on je jedini koji nije završio medicinski fakultet, samim tim ga smatraju nesposobnim pa im celog života dokazuje da vredi.
„- Je l’ zato nisi hteo da budeš doktor? Zato što mrziš ljude?
- Nije išlo.
- Je li bilo nečeg što ti se dopadalo?
- Većina toga mi se dopadala. Bio sam dobar u teoriji. Imam dobro pamćenje. I ne mrzim sve ljude. Samo većinu.“
Njihove sitne smicalice, razgovori i svađe će vas nasmejati, to vam obećavam. Ali će vas opet i dirnuti kada se zbliže i postanu iskreni jedno prema drugom.
„- Šta da joj kažem?
- Da se mnogo plašim. Sve će se uskoro završito ovako ili onako. Visim o koncu. Nemam pojma hoće li im se ikad isplatiti ono što su uložili u mene. I da sam ponekad tako usamljena da mi se plače. Izgubila sam najbolju drugaricu. Sve vreme provodim sa ogromnim strašnim čovekom koji hoće da me ubije, a sad mi je verovatno jedini prijatelj iako to ne želi da bude. I od toga mi se srca slama.“
Jedan stomačni virus, jedno venčanje i porodične zavrzlame i glavni junaci su doprineli tome da ovo bude malo više od običnog čiklita.
„Oduvek sam verovala da su ljudi koji uđu u naš život tu da nas nečemu nauče. Ubeđena sam da je Džošuina svrha da me iskuša. Da me tera. Da me očvrsne. I to je u izvesnoj meri stvarno tako.“
Verovatno najslađa knjiga koju sam u poslednje vreme pročitala. Volela bih da pogledam jednog dana i film snimljen po ovom malom savršenstvu, ali definitivno bih volela da pročitam sve ovo iznova samo iz Džošuinog ugla. To mi je jedino nedostajalo, da zavirim i u njegov um.
„Niko nikad ne bi smeo da bude ignorisan niti da se oseća nevažno.“
Izvor: prodavnicasnova via Facebook
