Prikaz romana „Persson“
Zanimljivo je kako je roman „Persson“ prvi put došao u dodir sa širom čitalačkom publikom. Naime, pisac romana, Nikola Lekić je, kako je u jednom intervjuu sam rekao, štampao ovaj roman u pedeset primeraka, foto-kopir mašinom, povezao ih plastičnom spiralom i upakovao u plastične korice i takvog ga predstavio publici. Nakon toga su kontaktirali s njim ljudi iz izdavačke kuće Laguna i rešili da objave ovo njegovo delo. Ta tvrdoglavost, upornost i istrajnost u namerama, ma koliko one u početku delovale banalno, nešto je što krasi i glavnog junaka ovog romana, Nikolu Nikolajevića.
Roman „Persson“ prati priču o Nikoli Nikolajeviću. Napisan je u prvom licu, kao lična ispovest samog Nikolajevića, što nas, kao čitaoce, navodi da se odmah povežemo sa likom i doživimo ga kao nekog koga ceo život poznajemo. Nikolajević je samoproklamovani pisac, bez stalnog posla, prihoda i krova nad glavom. Roman počinje u trenutku kada se Nikolajević seli iz Belog grada u Novi grad, kod sestre Vladislave koja mu je ponudila stari stan u kom je ona živela i koji je u vlasništvu porodice Persson. I upravo će se u tom stanu i odvijati sva drama Nikolajevićevog lika.
Već na prvim stranicama ovog romana mi dobijamo širu psihološku sliku samog junaka kao ključ u kom kontekstu valja čitati i ostatak romana.
„Oduvek, u svemu, bio sam višak; okruglast po rođenju, pa izdužen u detinjstvu, pa ponovo okruglast u ranoj mladosti i, danas, kao ostatak opsečenog testa, čas prevelik čas premali za dimenzije pekarskih i drugih ponuđenih životnih šablona – srca, zvezda, pravougaonika i ostalih…“
„A zašto sam ja, NN, višak, u svemu, oduvek? Objasniću: Iskren sam čovek. A zašto sam iskren? Objasniću i to: moram, i moram biti jer nemam drugog izbora. Nemam izbora uopšte. A zašto nemam izbora? Jer sam iskren.“
Nikola Nikolajević, ili kako sam sebe naziva NN ili Niko i Ništa, doživljava sebe kao pojedinca van svih šablona, kao nekoga ko je vesnik istine i ko kao takav, samim svojim postojanjem, negira i isključuje postojanje bilo kakvih laži. Razotkrivanje laži o sebi i o drugima je nešto što će se višestruko potvrditi na stranicama ovog romana.
Već na koricama romana pisac pokreće pitanje na koje će pokušati da, kroz priču o Nikolajevićevom obitavanju u Perssonu, da odgovor – ko je ko u samoći starog stana? I doista, možemo ovaj roman čitati kao priču o samospoznaji pojedinca, o suočavanju sa samoćom i preispitivanju koje ta samoća nosi sa sobom, zbog čega je ljudi često tako vešto izbegavaju. Nakon što je sestra Vladislava nestala, Nikolajević biva u potpunosti prepušten sam sebi, u strahu od spoljašnjeg sveta. Taj strah je pisac oslikao kroz odnos sa porodicom Persson, koja živi u stanu do njegovog, i od koje se Nikolajević danima krije, sve više se uznemirujući svakim šumom koji iz njihovog stana dolazi.
Kako vreme sve više odmiče, tako unutrašnji lomovi Nikolajevića postaju sve interesantniji. Pisac toliko vešto prikazuje to unutarnje stanje rastrzanosti između samoće, strahova i samoispitivanja, da i sam čitalac ne može da razluči više šta se u svetu romana zaista dogodilo, a šta je Nikolajevićeva fantazmagorija.
Kroz niz komičnih, tragičnih, zastrašujućih, halucinogenih scena pisac nas vodi do ponovne spoznaje univerzalne istine – koliko god čovek mislio da je samodovoljan, poput Nikolajevića koji je dao sebi za pravo da, kao vesnik istine, bude persona, osoba, slobodni pojedinac, ta individualnost ne znači mnogo ukoliko nam je i neko drugi ne potvrdi. A kako se to potvrđuje? Pa, kroz čistu, iskrenu, istinsku ljubav.
Autor: Tamara Živković
Izvor: casopiskus.rs
Roman „Persson“ prati priču o Nikoli Nikolajeviću. Napisan je u prvom licu, kao lična ispovest samog Nikolajevića, što nas, kao čitaoce, navodi da se odmah povežemo sa likom i doživimo ga kao nekog koga ceo život poznajemo. Nikolajević je samoproklamovani pisac, bez stalnog posla, prihoda i krova nad glavom. Roman počinje u trenutku kada se Nikolajević seli iz Belog grada u Novi grad, kod sestre Vladislave koja mu je ponudila stari stan u kom je ona živela i koji je u vlasništvu porodice Persson. I upravo će se u tom stanu i odvijati sva drama Nikolajevićevog lika.
Već na prvim stranicama ovog romana mi dobijamo širu psihološku sliku samog junaka kao ključ u kom kontekstu valja čitati i ostatak romana.
„Oduvek, u svemu, bio sam višak; okruglast po rođenju, pa izdužen u detinjstvu, pa ponovo okruglast u ranoj mladosti i, danas, kao ostatak opsečenog testa, čas prevelik čas premali za dimenzije pekarskih i drugih ponuđenih životnih šablona – srca, zvezda, pravougaonika i ostalih…“
„A zašto sam ja, NN, višak, u svemu, oduvek? Objasniću: Iskren sam čovek. A zašto sam iskren? Objasniću i to: moram, i moram biti jer nemam drugog izbora. Nemam izbora uopšte. A zašto nemam izbora? Jer sam iskren.“
Nikola Nikolajević, ili kako sam sebe naziva NN ili Niko i Ništa, doživljava sebe kao pojedinca van svih šablona, kao nekoga ko je vesnik istine i ko kao takav, samim svojim postojanjem, negira i isključuje postojanje bilo kakvih laži. Razotkrivanje laži o sebi i o drugima je nešto što će se višestruko potvrditi na stranicama ovog romana.
Već na koricama romana pisac pokreće pitanje na koje će pokušati da, kroz priču o Nikolajevićevom obitavanju u Perssonu, da odgovor – ko je ko u samoći starog stana? I doista, možemo ovaj roman čitati kao priču o samospoznaji pojedinca, o suočavanju sa samoćom i preispitivanju koje ta samoća nosi sa sobom, zbog čega je ljudi često tako vešto izbegavaju. Nakon što je sestra Vladislava nestala, Nikolajević biva u potpunosti prepušten sam sebi, u strahu od spoljašnjeg sveta. Taj strah je pisac oslikao kroz odnos sa porodicom Persson, koja živi u stanu do njegovog, i od koje se Nikolajević danima krije, sve više se uznemirujući svakim šumom koji iz njihovog stana dolazi.
Kako vreme sve više odmiče, tako unutrašnji lomovi Nikolajevića postaju sve interesantniji. Pisac toliko vešto prikazuje to unutarnje stanje rastrzanosti između samoće, strahova i samoispitivanja, da i sam čitalac ne može da razluči više šta se u svetu romana zaista dogodilo, a šta je Nikolajevićeva fantazmagorija.
Kroz niz komičnih, tragičnih, zastrašujućih, halucinogenih scena pisac nas vodi do ponovne spoznaje univerzalne istine – koliko god čovek mislio da je samodovoljan, poput Nikolajevića koji je dao sebi za pravo da, kao vesnik istine, bude persona, osoba, slobodni pojedinac, ta individualnost ne znači mnogo ukoliko nam je i neko drugi ne potvrdi. A kako se to potvrđuje? Pa, kroz čistu, iskrenu, istinsku ljubav.
Autor: Tamara Živković
Izvor: casopiskus.rs
