Prikaz knjige „Lutka od porcelana“: Dramatično, emotivno, očaravajuće
Često primetim da u romanima sa dve vremenske linije jedna od njih – obično ona ranija – bude zanimljivija. Ovo definitivno nije slučaj sa „Lutkom od porcelana“, pošto je autorka uspela da isprati dve podjednako zanimljive pripovedačke niti u kojima se prošlost i sadašnjost izvrsno stapaju. Sjajno je i to što su veze između dve priče toliko jake da se jedna od njih nikada ne čini sekundarnom u odnosu na drugu. Zapravo se stiče utisak da ne mogu da postoje jedna bez druge.
Tonjina priča počinje u Rusiji 1915. godine i proteže se kroz decenije koje obuhvataju Oktobarsku revoluciju 1917, Ruski građanski rat, staljinističke čistke iz tridesetih, opsadu Lenjingrada tokom Drugog svetskog rata i još mnogo toga. Svi ovi događaji imaju dramatičan uticaj na Tonju i njoj bliske ljude, što je primorava da čini gotovo nemoguće izbore kako bi zaštitila sebe i ljude do kojih joj je stalo. U jednom trenutku se priseća „da se u ovoj zemlji ne bira između onog što je ispravno i onog što to nije. Već između života i smrti.“ Njena priča o izdaji, gubitku, žrtvi i pukoj želji za preživljavanjem jeste moćna, uprkos naizgled nikakvim izgledima, ali često i mučna. Ovo je i srceparajuća ljubavna priča koja u nekim delovima podseća na „Doktora Živaga“ Borisa Pasternaka.
Rouzina priča se odvija 1991. godine, u podjednako ključnom trenutku ruske istorije. Ovo je doba „perestrojke“ i „glasnosti“ koje će na kraju dovesti do sloma Sovjetskog Saveza. Ali novi režim ne znači da će stare rane biti zaboravljene. Daleko od toga. Turbulentni događaji u Rouzinoj rodnoj državi nalikuju onima iz njenog života. I dalje je proganjaju sećanja na pređašnja životna iskustva, događaje koji su je ostavili sa neodgovorenim pitanjima i nekom vrstom krivice preživelog. U jednom trenutku Rouzi upozoravaju: „U prošlosti se ne može naći nikakvo prosvećenje. Nikakvo izlečenje. Nikakva uteha. U njoj neće biti onog za čime tragamo.“ Međutim, to je ne sprečava da pokuša da otkrije nešto više o prošlosti svoje porodice i dešifruje odgovore za koje veruje da su skriveni u pričama njene majke. Ono što otkriva promeniće sve što misli da zna i što je mislila da želi.
Dok se dve priče prepliću, ništa nije onako kao što izgleda – a često i niko nije onakav kakvim se zapravo čini. Način na koji autorka gradi slojeviti zaplet podseća na Rubikovu kocku – tek što pomislite da ste nadomak rešenja uvidećete da jedna kockica nije na mestu. U nekoliko navrata ćete ostati bez daha zbog preokreta koje definitivno nećete očekivati.
Glavna tema romana jeste pripovedanje, bilo da se radi o pričama koje su osmišljene da zabave, prenesu kulturološke mitove i legende, da za potomstvo zabeleže životna iskustva, da deluju kao propaganda ili postave viziju budućnosti. Samo pripovedanje bi moglo biti čak i sredstvo za preživljavanje. A ponekada su priče zaista jedini način da se traumatični događaji obrade i saopšte.
Apsolutno mi se dopala „Lutka od porcelana“. Držala mi je pažnju do poslednje stranice.
U tri reči: dramatično, emotivno, očaravajuće!
Izvor: whatcathyreadnext.wordpress.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Tonjina priča počinje u Rusiji 1915. godine i proteže se kroz decenije koje obuhvataju Oktobarsku revoluciju 1917, Ruski građanski rat, staljinističke čistke iz tridesetih, opsadu Lenjingrada tokom Drugog svetskog rata i još mnogo toga. Svi ovi događaji imaju dramatičan uticaj na Tonju i njoj bliske ljude, što je primorava da čini gotovo nemoguće izbore kako bi zaštitila sebe i ljude do kojih joj je stalo. U jednom trenutku se priseća „da se u ovoj zemlji ne bira između onog što je ispravno i onog što to nije. Već između života i smrti.“ Njena priča o izdaji, gubitku, žrtvi i pukoj želji za preživljavanjem jeste moćna, uprkos naizgled nikakvim izgledima, ali često i mučna. Ovo je i srceparajuća ljubavna priča koja u nekim delovima podseća na „Doktora Živaga“ Borisa Pasternaka.
Rouzina priča se odvija 1991. godine, u podjednako ključnom trenutku ruske istorije. Ovo je doba „perestrojke“ i „glasnosti“ koje će na kraju dovesti do sloma Sovjetskog Saveza. Ali novi režim ne znači da će stare rane biti zaboravljene. Daleko od toga. Turbulentni događaji u Rouzinoj rodnoj državi nalikuju onima iz njenog života. I dalje je proganjaju sećanja na pređašnja životna iskustva, događaje koji su je ostavili sa neodgovorenim pitanjima i nekom vrstom krivice preživelog. U jednom trenutku Rouzi upozoravaju: „U prošlosti se ne može naći nikakvo prosvećenje. Nikakvo izlečenje. Nikakva uteha. U njoj neće biti onog za čime tragamo.“ Međutim, to je ne sprečava da pokuša da otkrije nešto više o prošlosti svoje porodice i dešifruje odgovore za koje veruje da su skriveni u pričama njene majke. Ono što otkriva promeniće sve što misli da zna i što je mislila da želi.
Dok se dve priče prepliću, ništa nije onako kao što izgleda – a često i niko nije onakav kakvim se zapravo čini. Način na koji autorka gradi slojeviti zaplet podseća na Rubikovu kocku – tek što pomislite da ste nadomak rešenja uvidećete da jedna kockica nije na mestu. U nekoliko navrata ćete ostati bez daha zbog preokreta koje definitivno nećete očekivati.
Glavna tema romana jeste pripovedanje, bilo da se radi o pričama koje su osmišljene da zabave, prenesu kulturološke mitove i legende, da za potomstvo zabeleže životna iskustva, da deluju kao propaganda ili postave viziju budućnosti. Samo pripovedanje bi moglo biti čak i sredstvo za preživljavanje. A ponekada su priče zaista jedini način da se traumatični događaji obrade i saopšte.
Apsolutno mi se dopala „Lutka od porcelana“. Držala mi je pažnju do poslednje stranice.
U tri reči: dramatično, emotivno, očaravajuće!
Izvor: whatcathyreadnext.wordpress.com
Prevod: Borivoje Dožudić
