Prikaz knjige „Lice bez maske“: Tajna je u vidljivom
Za knjigu koju je Maja S. Bašić sastavila od svojih razgovora sa pedagogom i edukatorom Vladom Ilićem moglo bi se reći da je zbornik intervjua, ali je ipak najtačnija ona odrednica koju je sama autorka istakla u podnaslovu: razgovaranja.
Termin razgovaranja sasvim pristaje i uz naslov „Lice bez maske“, jer najlakše je sačuvati spontanost i prirodnost u konverzaciji koja je naizgled neobavezna i koja ne iziskuje vremensku granicu, kao što bi iziskivali predavanje i televizijska emisija, a ni prostornu, kao što bi iziskivao novinski intervju.
Iako je knjiga podeljena na nekoliko segmenata, iako je dotaknuto više tema, od Ilićevog života, preko pedagoške karijere, do opštih problema sa kojima je ceo svet suočen, sve teče kao neprekidan i spontan razgovor, kao prijateljsko ćaskanje.
Na prvi pogled može delovati da je za „Lice bez maske“, zbog obima knjige, potrebno odvojiti više vremena, ali kad se do poslednje stranice stigne i pre nego što se očekivalo, shvatiće se da je čitanje prošlo kao tren, kao da je Ilić sva svoja kazivanja izrekao u jednom dahu.
Naslov knjige mogao bi da asocira kako je sagovornik konačno skinuo masku i rešio da progovori iskreno o svemu što je dosad skrivao – ali na Ilićevom licu očigledno nikada i nije bilo maske, niti je za njom bilo potrebe, pa je tako jasna poruka da se upravo u onome što je svima vidljivo krije tajna sreće i uspeha.
Poznat kao Učitelj porodičnog rasporeda, Ilić je kroz svoja sećanja i sâm pokazao da je temelj njegove nauke mogao biti samo u porodici i vaspitanju, odakle inače potiče i mnogo toga drugog što docnije karakteriše odraslog čoveka kao pojedinca.
Kao čoveku koji je mnogo toga prošao, a i mnogo toga postigao, Iliću nije teško da i u situacijama koje bi mnogima izgledale bezizlazno ipak pronađe pozitivnu stranu, ali pokazujući da se do nje ne dolazi olako, nego iskustvom, pa i upornim traganjem.
Opaska da nikad nije bilo manje ljudskosti – iako na planeti nikada nije bilo više ljudi – začas postane smešna kad se prisetimo da su slična jadanja zabeležena čak nekoliko hiljada godina pre nove ere, u civilizacijama koje su milenijumima opstajale.
Reklo bi se stoga da Ilić i nije izneo ništa novo, jer je govorio o pojavama koje su svima pred očima i o problemima sa kojima se svako susreće – i to je tačno, ali ne ume svako da na tako efikasan način sagleda svoje okruženje i da na probleme gleda kao na priliku za nova iskustva, a ne kao na isključivo negativne pojave.
Pesnik Miloje Radović zaključio je da će čitalac sigurno steći utisak kako je ova knjiga napisana samo za njega, i to jeste tačno, ali mnogi čitaoci neće odoleti ni utisku da je Ilić ispričao svoju priču umesto njih.
Dok priča o svom životu, radu i stavovima, Ilić pokazuje iskrenost kakvu će svako poželeti da iskaže i podstiče nas da se osmelimo da otvoreno iznesemo i ono čega se rado sećamo i ono što nam stvara neopisivu teskobu.
Autor: Dušan Milijić
Termin razgovaranja sasvim pristaje i uz naslov „Lice bez maske“, jer najlakše je sačuvati spontanost i prirodnost u konverzaciji koja je naizgled neobavezna i koja ne iziskuje vremensku granicu, kao što bi iziskivali predavanje i televizijska emisija, a ni prostornu, kao što bi iziskivao novinski intervju.
Iako je knjiga podeljena na nekoliko segmenata, iako je dotaknuto više tema, od Ilićevog života, preko pedagoške karijere, do opštih problema sa kojima je ceo svet suočen, sve teče kao neprekidan i spontan razgovor, kao prijateljsko ćaskanje.
Na prvi pogled može delovati da je za „Lice bez maske“, zbog obima knjige, potrebno odvojiti više vremena, ali kad se do poslednje stranice stigne i pre nego što se očekivalo, shvatiće se da je čitanje prošlo kao tren, kao da je Ilić sva svoja kazivanja izrekao u jednom dahu.
Naslov knjige mogao bi da asocira kako je sagovornik konačno skinuo masku i rešio da progovori iskreno o svemu što je dosad skrivao – ali na Ilićevom licu očigledno nikada i nije bilo maske, niti je za njom bilo potrebe, pa je tako jasna poruka da se upravo u onome što je svima vidljivo krije tajna sreće i uspeha.
Poznat kao Učitelj porodičnog rasporeda, Ilić je kroz svoja sećanja i sâm pokazao da je temelj njegove nauke mogao biti samo u porodici i vaspitanju, odakle inače potiče i mnogo toga drugog što docnije karakteriše odraslog čoveka kao pojedinca.
Kao čoveku koji je mnogo toga prošao, a i mnogo toga postigao, Iliću nije teško da i u situacijama koje bi mnogima izgledale bezizlazno ipak pronađe pozitivnu stranu, ali pokazujući da se do nje ne dolazi olako, nego iskustvom, pa i upornim traganjem.
Opaska da nikad nije bilo manje ljudskosti – iako na planeti nikada nije bilo više ljudi – začas postane smešna kad se prisetimo da su slična jadanja zabeležena čak nekoliko hiljada godina pre nove ere, u civilizacijama koje su milenijumima opstajale.
Reklo bi se stoga da Ilić i nije izneo ništa novo, jer je govorio o pojavama koje su svima pred očima i o problemima sa kojima se svako susreće – i to je tačno, ali ne ume svako da na tako efikasan način sagleda svoje okruženje i da na probleme gleda kao na priliku za nova iskustva, a ne kao na isključivo negativne pojave.
Pesnik Miloje Radović zaključio je da će čitalac sigurno steći utisak kako je ova knjiga napisana samo za njega, i to jeste tačno, ali mnogi čitaoci neće odoleti ni utisku da je Ilić ispričao svoju priču umesto njih.
Dok priča o svom životu, radu i stavovima, Ilić pokazuje iskrenost kakvu će svako poželeti da iskaže i podstiče nas da se osmelimo da otvoreno iznesemo i ono čega se rado sećamo i ono što nam stvara neopisivu teskobu.
Autor: Dušan Milijić
