Prikaz knjige „Davidova lista“ Davida Menaša
Memoari koje pišu profesori najčešće imaju dva oblika: ili je reč o dirljivoj filozofiji poput „Poslednjeg predavanja“ Rendija Pauša ili o komičnom ismevanju, kao što je „Teaching: It's harder than it looks“ Gerija Dia. Profesor jedne srednje škole u Floridi, David Menaš, kombinuje elemente oba oblika u svojim memoarima „Davidova lista“. Menaš umire (poput Pauša) i veoma je zabavan (poput Dia). Ali ima tu i nešto posebno jer ovaj profesor želi da nam ispriča neodoljivu, istinitu priču koja će nas naterati da sednemo, ućutimo i slušamo, i na kraju nam dati dozvolu da gledamo kroz prozor i razmišljamo o sopstvenim životima.
Menašu je u trideset četvrtoj godini dijagnostifikovan rak na mozgu u poodmakloj fazi. Bio je nastavnik engleskog u jednoj otmenoj školi u Majamiju, imao je posao koji voli. Jevrejin, čiji je otac bio Egipćanin, a majka poreklom iz Sibira i vodila je knjižaru, bio je dobar govornik, polemički pametnjaković koji je izrastao u dobrog, ali neuobičajnog profesora.
Menaš je predavao o pesniku i esejsiti Voltu Vitmanu osnovcima, a o reperu Tupak Šakuru srednjoškolcima. Umesto da se bori sa učenicima oko ceduljica, rekao im je: „Ja sam profesor engleskog jezika! Zašto vas onda ne bih ohrabrivao da čitate i pišete?“ U retkim slučajevima kada bi učenici zaspali na njegovim časovima, crtao bi im po nosu. Jednom je veoma želeo da objasni poentu nečega i udario je pesnicom po radnom stolu tako jako da je slomio nogu stola.
Učenici su se prema njemu odnosili sa jednakim entuzijazmom, mnogi su mu se otvarali kako nisu nikome drugom, tako da je dijagnoza raka bila šok za celu školu. Oženjen, ali bez dece, Menaš je smatrao učenike svojom „decom“ i predao se poslu još više u narednih šest godina, tokom svih operacija i tretmana. Ali kada su ga medicinske intervencije dovele do toga da postane hrom i skoro slep, odustao je od lečenja kako bi se upustio u putovanja širom cele države u potrazi za bivšim učenicima. Menaš kaže da možeš iznova analizirati situaciju, pokušavajući da sastaviš komadiće ili, kako je to Tupak rekao: „možeš jednostavno da ostaviš komadiće na podu i da je**no nastaviš dalje“.
Menašov plan je bio da pita učenike kako je on uticao na njihov život i čuje njihove pohvale. Da li je time sebe želeo da veliča? Apsolutno. „Čak i čovek koji umire mora da hrani svoj ego“, napisao je. Samo u prvih 48 sati od kada je postavio ideju na Fejsbuk, dobio je ponude od svojih bivših učenika iz pedeset gradova širom Sjedinjenih Američkih Država. Avantura koja je usledila trajala je sto jedan dan, uključivala je stopiranje, spavanje u tuđim krevetima i deljenje pića i priča sa svojim, sada odraslim, učenicima, što je put učinilo jedinstvenim i zabavnim.
Tema kojoj se sve vreme vraća tokom putovanja je lista koja se pominje i u naslovu knjige. Menašova najpopularnija lekcija, lista prioriteta, je nastala kada je predavao „Otelo“. Sastavio je listu reči – čast, ljubav, bogatstvo, moć, karijera i tako dalje – i tražio od učenika da ih rangiraju po važnosti. Na primer, Otelu je možda prioritet čast, Jagu karijera, Dezdemoni ljubav. Vežba se pokazala veoma popularnom pa je dodao još reči, kao što su nezavisnost, seks, porodica i duhovnost, i deca su počela da prave liste prioriteta za sebe. Menaš je uradio isto. Ali kada je napravio novu listu prioriteta koja nije sadržala reč „ljubav“, shvatio je da mora bolje da pogleda svoj zategnuti brak.
Iako je u njoj mnogo uznemirujućih stvari – Menaš, tada četrdesetjednogodišnjak, proživljava malo vremena koje mu je preostalo – „Davidova lista“ nikada ne potone u tugu ili patetiku. Ne možete da se ne nasmejete kada Menaš promeni melodiju na svom telefonu u „Samo da sam imao mozak“. Pročitaćete ovu knjigu odjednom, započećete sastavljanje sopstvenih lista prioriteta i možda dati Davidu Menašu četvorku za pisanje. Ali ćete mu sigurno dati 5+ za inspiraciju.
Izvor: thestar.com
Prevod: Dragan Matković
Menašu je u trideset četvrtoj godini dijagnostifikovan rak na mozgu u poodmakloj fazi. Bio je nastavnik engleskog u jednoj otmenoj školi u Majamiju, imao je posao koji voli. Jevrejin, čiji je otac bio Egipćanin, a majka poreklom iz Sibira i vodila je knjižaru, bio je dobar govornik, polemički pametnjaković koji je izrastao u dobrog, ali neuobičajnog profesora.
Menaš je predavao o pesniku i esejsiti Voltu Vitmanu osnovcima, a o reperu Tupak Šakuru srednjoškolcima. Umesto da se bori sa učenicima oko ceduljica, rekao im je: „Ja sam profesor engleskog jezika! Zašto vas onda ne bih ohrabrivao da čitate i pišete?“ U retkim slučajevima kada bi učenici zaspali na njegovim časovima, crtao bi im po nosu. Jednom je veoma želeo da objasni poentu nečega i udario je pesnicom po radnom stolu tako jako da je slomio nogu stola.
Učenici su se prema njemu odnosili sa jednakim entuzijazmom, mnogi su mu se otvarali kako nisu nikome drugom, tako da je dijagnoza raka bila šok za celu školu. Oženjen, ali bez dece, Menaš je smatrao učenike svojom „decom“ i predao se poslu još više u narednih šest godina, tokom svih operacija i tretmana. Ali kada su ga medicinske intervencije dovele do toga da postane hrom i skoro slep, odustao je od lečenja kako bi se upustio u putovanja širom cele države u potrazi za bivšim učenicima. Menaš kaže da možeš iznova analizirati situaciju, pokušavajući da sastaviš komadiće ili, kako je to Tupak rekao: „možeš jednostavno da ostaviš komadiće na podu i da je**no nastaviš dalje“.
Menašov plan je bio da pita učenike kako je on uticao na njihov život i čuje njihove pohvale. Da li je time sebe želeo da veliča? Apsolutno. „Čak i čovek koji umire mora da hrani svoj ego“, napisao je. Samo u prvih 48 sati od kada je postavio ideju na Fejsbuk, dobio je ponude od svojih bivših učenika iz pedeset gradova širom Sjedinjenih Američkih Država. Avantura koja je usledila trajala je sto jedan dan, uključivala je stopiranje, spavanje u tuđim krevetima i deljenje pića i priča sa svojim, sada odraslim, učenicima, što je put učinilo jedinstvenim i zabavnim.
Tema kojoj se sve vreme vraća tokom putovanja je lista koja se pominje i u naslovu knjige. Menašova najpopularnija lekcija, lista prioriteta, je nastala kada je predavao „Otelo“. Sastavio je listu reči – čast, ljubav, bogatstvo, moć, karijera i tako dalje – i tražio od učenika da ih rangiraju po važnosti. Na primer, Otelu je možda prioritet čast, Jagu karijera, Dezdemoni ljubav. Vežba se pokazala veoma popularnom pa je dodao još reči, kao što su nezavisnost, seks, porodica i duhovnost, i deca su počela da prave liste prioriteta za sebe. Menaš je uradio isto. Ali kada je napravio novu listu prioriteta koja nije sadržala reč „ljubav“, shvatio je da mora bolje da pogleda svoj zategnuti brak.
Iako je u njoj mnogo uznemirujućih stvari – Menaš, tada četrdesetjednogodišnjak, proživljava malo vremena koje mu je preostalo – „Davidova lista“ nikada ne potone u tugu ili patetiku. Ne možete da se ne nasmejete kada Menaš promeni melodiju na svom telefonu u „Samo da sam imao mozak“. Pročitaćete ovu knjigu odjednom, započećete sastavljanje sopstvenih lista prioriteta i možda dati Davidu Menašu četvorku za pisanje. Ali ćete mu sigurno dati 5+ za inspiraciju.
Izvor: thestar.com
Prevod: Dragan Matković
