Park Carmen Machado – intervju sa Mirjanom Urošević
Književnica Mirjana Urošević, ovogodišnja dobitnica Ženskog pera koja živi i stvara u Nemačkoj, jedna je od najprisutnijih autorki u srpskim knjižarama. Njen roman „Park Karmen Maćado" je priča o poniranju u prošlost i preispitivanju uvreženih ličnih shvatanja, ali i uzbudljiv triler koji se čita u jednom dahu. U intervjuu za Press Mirjana Urošević kaže da joj je nagrada Žensko pero dodatno izoštrila ionako velika očekivanja od sopstvenog rada, i da joj je mnogo bitnije da govori o svojim knjigama nego o svom životu.
- Jedini životi vredni pomena su oni iz mog romana. Kako je roman izdat, suviše je kasno za promene, tako da ti životi ostaju zauvek isti. Očekivanja okoline su uvek bila moj najmanji problem. Ono što kod mene uvek izaziva vrtoglavicu su moja lična očekivanja, a nikada do sada nisam uspela da ih zadovoljim. Moj život je isti kao i ranije, osim što sam u Srbiji stekla nekoliko novih prijatelja. I morala da odgovorim na više od stotinu pitanja, baš o tom mom životu, a ne o mom stvaralaštvu.
Kako biste definisali ženski književni identitet? Postoji li uopšte?
- Imam samo uvid u sopstveni književni identitet. Iako sam ženskog roda smatram da bi bilo bezobrazno da projektujem svoj sopstveni identitet na sve žene književnike. Verujem u individualnost svakog pojedinca, a ne u grupne identitete.
Koliko je suočavanje sa prošlošću značajno za pojedinca, ali i za kolektiv?
- Lično mislim da je za to potrebno mnogo dragocenog vremena, koje bolje da koristimo za izgradnju budućnosti.
Ne živite u Srbiji, ali u njoj objavljujete. Kakav je položaj pisca danas u Srbiji?
- Pošto ne živim u Srbiji nije moguće da vam precizno odgovorim. Meni se moj položaj sviđa, ali nisam sigurna da sam reprezentativna. Imam utisak da biti pisac u Srbiji nije zanimanje, već hobi. Da bi osigurali egzistenciju, pisci u Srbiji moraju da se bave još nekim dodatnim poslom. Tu bi trebalo nešto da se promeni!
- Jedini životi vredni pomena su oni iz mog romana. Kako je roman izdat, suviše je kasno za promene, tako da ti životi ostaju zauvek isti. Očekivanja okoline su uvek bila moj najmanji problem. Ono što kod mene uvek izaziva vrtoglavicu su moja lična očekivanja, a nikada do sada nisam uspela da ih zadovoljim. Moj život je isti kao i ranije, osim što sam u Srbiji stekla nekoliko novih prijatelja. I morala da odgovorim na više od stotinu pitanja, baš o tom mom životu, a ne o mom stvaralaštvu.
Kako biste definisali ženski književni identitet? Postoji li uopšte?
- Imam samo uvid u sopstveni književni identitet. Iako sam ženskog roda smatram da bi bilo bezobrazno da projektujem svoj sopstveni identitet na sve žene književnike. Verujem u individualnost svakog pojedinca, a ne u grupne identitete.
Koliko je suočavanje sa prošlošću značajno za pojedinca, ali i za kolektiv?
- Lično mislim da je za to potrebno mnogo dragocenog vremena, koje bolje da koristimo za izgradnju budućnosti.
Ne živite u Srbiji, ali u njoj objavljujete. Kakav je položaj pisca danas u Srbiji?
- Pošto ne živim u Srbiji nije moguće da vam precizno odgovorim. Meni se moj položaj sviđa, ali nisam sigurna da sam reprezentativna. Imam utisak da biti pisac u Srbiji nije zanimanje, već hobi. Da bi osigurali egzistenciju, pisci u Srbiji moraju da se bave još nekim dodatnim poslom. Tu bi trebalo nešto da se promeni!
Žene u Srbiji više čitaju od muškaraca. Da li je položaj žene pisca lakši od položaja pisca muškog pola?
- Ljudi čitaju knjige, a ne pisce. Najbolji je položaj pisca koji je napisao dobru knjigu.
Da li nam možete odati šta sada pišete?
- Pišem „Otvoreno do sumraka" - jedan novi roman o jednom drugom parku negde daleko.
Imate li životni književni projekat, nešto o čemu sanjarite, ali se ne usuđujete da ga započnete?
- Moj problem nije nikada ležao u otpočinjanju. U mojim fiokama leže desetine započetih romana, neki i dve trećine napisani, jedan bolji od drugoga. Problem leži u završavanju - sanjam o tome da ih jednog dana sve završim.
Izvor: Press
- Ljudi čitaju knjige, a ne pisce. Najbolji je položaj pisca koji je napisao dobru knjigu.
Da li nam možete odati šta sada pišete?
- Pišem „Otvoreno do sumraka" - jedan novi roman o jednom drugom parku negde daleko.
Imate li životni književni projekat, nešto o čemu sanjarite, ali se ne usuđujete da ga započnete?
- Moj problem nije nikada ležao u otpočinjanju. U mojim fiokama leže desetine započetih romana, neki i dve trećine napisani, jedan bolji od drugoga. Problem leži u završavanju - sanjam o tome da ih jednog dana sve završim.
Izvor: Press
Autor: Mirjana Urošević
