„O ženama i soli“: Više smo od onog što mislimo da jesmo
O dirljivom romanu neumoljivih značenja ogoljenih do suštine „O ženama i soli“ Gabrijele Garsije, koji govori o majci zarobljenoj u prošlosti, o sudbonosnom izboru njene ćerke i o porodičnom nasleđu stvorenom na Kubi pre nego što su se obe rodile, piše književnica Ljubica Arsić.
Postoje žene od peska kojem voda uskomeša zrnca ali ne uspeva da ih rastvori i žene od soli koja, sjedinjena s vodom, mešavinu obeleži ukusom oporosti i gorčine sve dok ga potpuna razblaženost, jak uticaj sredine ne utišaju i na kraju potpuno unište.
Od Kube do Majamija, od skromnih fabrika cigara do savremenih prihvatilišta za migrante (što je civilizacijski eufemizam centra za porodični pritvor) protežu se priče o ženskim sudbinama isprepletanim u paukovu mrežu značenja velikih „ženskih“ tema, materinstva i brižne dobrobiti. Da li materinstvo dozvoljava da žena bude još neko mimo ove velike uloge i da li je arhetip njene negujuće prirode ono jedino što iscrpljuje ženskost? Žensko nasledno stablo, što ga u ovom dirljivom romanu neumoljivih značenja ogoljenih do suštine sačinjavaju junakinje s kraja devetnaestog veka do današnjih dana, nastavlja da, sledeći sudbinu biljaka, godinama raste u tišini i prikrivanju.
Iako se u svetu nasilnih muškaraca one bore za svoje mesto i sopstveni život, izostanak poverenja, iskrenosti, ženske solidarnosti često ih otuđuje od onih koje najviše vole, od njihovih kćeri koje materinstvom kao superiornom ženskom ulogom podrazumevaju celokupnu ženskost svojih majki. Udaljene od suštinskih problema društva koje vide isključivo kroz prizmu sopstvenog mučeništva, junakinje romana Gabrijele Garsije nisu u stanju da prevaziđu iluziju o čovekoljublju i lažnoj nadi da će oni s margine automatski izazvati solidarnost svih drugih ljudi. U njihovom ponašanju prepoznaje se ono što se tokom istorije, kod žena, negovalo vekovima. Naučene da se navikavaju na surovost, one često ne znaju kako da je izbegnu osim da je i same iskoriste kao sredstvo odbrane.
Roman „O ženama i soli“ jeste knjiga sećanja u kojoj oko središnje junakinje Dženet, samopovredive zavisnice, tinejdžerke koja čezne da uđe u svet odraslih, pa usamljene žene koja u svemu opsesivno prepoznaje ljubav, trepere svi ostali likovi. Dženet ne prihvata svoju krhkost, već se trudi da pripada „nesalomivim devojkama“ koje izluđuju muškarce, nesrećno isprobavajući taktiku nezainteresovanosti sa starijim muškarcem, strancem koji je vodi u noćni klub Majamija. Razočarana u uzaludnost jezika, u njegovu nesavršenost i nemoć da uhvati iskustvo, ko zna koji put izneverena u nadi da se najzad dogodi ono neočekivano, Dženet ne prestaje da veruje u čudo. Njenu rasutost i necentriranost čitalac pronalazi u naizgled površnoj Dženetinoj netrpeljivosti prema majci, navodno zbog različitih političkih uverenja, ali je njihov sukob u stvari nerešiv. Dženet je u ranom detinjstvu prisustvovala činu kad je njena majka Karmen ubila muža zlostavljača, Dženetinog oca, čime se kroz roman varira teza da i najbolje majke ne mogu uvek da spasu svoje kćeri.
Bekstvo iz zatočeništva u unapred određenoj ulozi junakinje usmerava u nešto novo i neprihvatljivo, u trenutak koji će „preoblikovati život u propast“. Obećana zemlja Amerika otkriva kroz svoju „uređenu humanost“ lice nepristrasnog izvršitelja zakona koji mnogo ne haje za stanja srca i lične pobude. Zato se u simbolici Igoovog romana „Jadnici“ prepoznaje političko-istorijsko značenje marginalnih sudbina osvetljenih kod onih žena koje ga čitaju, ali i onih koje knjigu vide kao stvar koju mogu, poput antikvarnog izdanja, dobro da unovče. Njihov pad očitava se u gubljenju duhovnog uporišta na kojem se revolucionarna Marija Izabel, junakinja s početka romana, nadahnjuje Igoom, dok je za izgubljenu Dženet ista knjiga obična stvar koja ima tržišnu cenu.
Možda se dobar savet za očuvanje neprekinutog i čvrstog lanca pretkinja, kojima se bavi ova knjiga, krije u zanimanju junakinje Glorije za život ptica koje opstaju i tamo gde ih ubijaju, ali koje preživljavaju jer su povezane u jato i umeju da lete.
Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 14
Postoje žene od peska kojem voda uskomeša zrnca ali ne uspeva da ih rastvori i žene od soli koja, sjedinjena s vodom, mešavinu obeleži ukusom oporosti i gorčine sve dok ga potpuna razblaženost, jak uticaj sredine ne utišaju i na kraju potpuno unište.
Od Kube do Majamija, od skromnih fabrika cigara do savremenih prihvatilišta za migrante (što je civilizacijski eufemizam centra za porodični pritvor) protežu se priče o ženskim sudbinama isprepletanim u paukovu mrežu značenja velikih „ženskih“ tema, materinstva i brižne dobrobiti. Da li materinstvo dozvoljava da žena bude još neko mimo ove velike uloge i da li je arhetip njene negujuće prirode ono jedino što iscrpljuje ženskost? Žensko nasledno stablo, što ga u ovom dirljivom romanu neumoljivih značenja ogoljenih do suštine sačinjavaju junakinje s kraja devetnaestog veka do današnjih dana, nastavlja da, sledeći sudbinu biljaka, godinama raste u tišini i prikrivanju.
Iako se u svetu nasilnih muškaraca one bore za svoje mesto i sopstveni život, izostanak poverenja, iskrenosti, ženske solidarnosti često ih otuđuje od onih koje najviše vole, od njihovih kćeri koje materinstvom kao superiornom ženskom ulogom podrazumevaju celokupnu ženskost svojih majki. Udaljene od suštinskih problema društva koje vide isključivo kroz prizmu sopstvenog mučeništva, junakinje romana Gabrijele Garsije nisu u stanju da prevaziđu iluziju o čovekoljublju i lažnoj nadi da će oni s margine automatski izazvati solidarnost svih drugih ljudi. U njihovom ponašanju prepoznaje se ono što se tokom istorije, kod žena, negovalo vekovima. Naučene da se navikavaju na surovost, one često ne znaju kako da je izbegnu osim da je i same iskoriste kao sredstvo odbrane.
Roman „O ženama i soli“ jeste knjiga sećanja u kojoj oko središnje junakinje Dženet, samopovredive zavisnice, tinejdžerke koja čezne da uđe u svet odraslih, pa usamljene žene koja u svemu opsesivno prepoznaje ljubav, trepere svi ostali likovi. Dženet ne prihvata svoju krhkost, već se trudi da pripada „nesalomivim devojkama“ koje izluđuju muškarce, nesrećno isprobavajući taktiku nezainteresovanosti sa starijim muškarcem, strancem koji je vodi u noćni klub Majamija. Razočarana u uzaludnost jezika, u njegovu nesavršenost i nemoć da uhvati iskustvo, ko zna koji put izneverena u nadi da se najzad dogodi ono neočekivano, Dženet ne prestaje da veruje u čudo. Njenu rasutost i necentriranost čitalac pronalazi u naizgled površnoj Dženetinoj netrpeljivosti prema majci, navodno zbog različitih političkih uverenja, ali je njihov sukob u stvari nerešiv. Dženet je u ranom detinjstvu prisustvovala činu kad je njena majka Karmen ubila muža zlostavljača, Dženetinog oca, čime se kroz roman varira teza da i najbolje majke ne mogu uvek da spasu svoje kćeri.
Bekstvo iz zatočeništva u unapred određenoj ulozi junakinje usmerava u nešto novo i neprihvatljivo, u trenutak koji će „preoblikovati život u propast“. Obećana zemlja Amerika otkriva kroz svoju „uređenu humanost“ lice nepristrasnog izvršitelja zakona koji mnogo ne haje za stanja srca i lične pobude. Zato se u simbolici Igoovog romana „Jadnici“ prepoznaje političko-istorijsko značenje marginalnih sudbina osvetljenih kod onih žena koje ga čitaju, ali i onih koje knjigu vide kao stvar koju mogu, poput antikvarnog izdanja, dobro da unovče. Njihov pad očitava se u gubljenju duhovnog uporišta na kojem se revolucionarna Marija Izabel, junakinja s početka romana, nadahnjuje Igoom, dok je za izgubljenu Dženet ista knjiga obična stvar koja ima tržišnu cenu.
Možda se dobar savet za očuvanje neprekinutog i čvrstog lanca pretkinja, kojima se bavi ova knjiga, krije u zanimanju junakinje Glorije za život ptica koje opstaju i tamo gde ih ubijaju, ali koje preživljavaju jer su povezane u jato i umeju da lete.
Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 14
