„Moć kreativnosti“ autora Džone Lerera
Malo autora bi uspelo da kaže šta to povezuje muzičara Boba Dilana, Jo Jo Me i Dejvida Birna, animatora u Piksaru, neuronaučnika sa američkog visohotehnološkog univerziteta, amatera barmena u Njujorku, preduzetnika u Silicijumskoj dolini i rezervistu izraelske vojske. Malo novinara-reportera istražuje o iskusnom surferu koji ima Aspergerov sindrom, o teoretičarima informacija, industrijskim psiholozima i umetnicima. Ali Džona Lerer je upravo takav novinar-reporter koji otkriva uzbudljive i iznenađujuće veze zasnovane na detaljnom istraživanju i dubokom razumevanju teme. On kaže da je radna memorija ključni alat mašte, a njegova knjiga je sjajan primer toga kako dinamično skladište fascinantnih informacija hrani kreativno razmišljanje i pisanje.
Lerer počinje pričom o proboju pop kulture, umetničkom ohrabrenju koje je Dilan doživeo kada je napisao „Like a Rolling Stone“. Dilan je završavao iscrpljujuću turneju i sopstvena slava i muzika su mu se smučili. I baš u trenutku kada je odlučio da prestane da ih piše, pala mu je na um prelepa pesma: „To je kao da pesmu piše duh “, rekao je. „On ti da pesmu pa ode. Ne znaš šta ona znači.“ Lerer dodaje: „Nije morao da zna. Morao je samo da veruje duhu.“
Mnoge od priča koje Lerer spominje u prvim poglavljima naglašavaju koristi obraćanja pažnje na unutrašnje mentalne procese, za koje nam se čini da se pojave niotkuda. Možemo naučiti sebe da obratimo pažnju na svoje dnevne maštarije, misli ili fantazije koje nam se čine besmislenim. Ponekad ova pažnja treba da bude lagana, tako da tok ideja i emocije teku bez ometanja. Ponekad pažnja mora biti intenzivna.
Lerer objašnjava koje oblasti neuronauke istražuju različite vrste pažnje, govori o moći desne hemisfere, o prefrontalnom korteksu usmerenom na „direktan fokus pažnje“. Piše o onim delovima mozga koji se najviše angažuju u različitim vrstama aktivnosti. Na primer, u detinjstvu se naš mozak razvija, a sa njim raste i moć da inhibiramo naše besmislene zamisli. Ali kako jačaju naši inhibicija i fokus, kapacitet da improvizujemo se, izgleda, smanjuje.
Poslednja tri poglavlja se umesto na pojedince osvrću na kontekst. Lerer prenosi fascinantna svedočanstva o tome zašto gradovi stvaraju invenzivnu kreativnu silu i zašto određeni principi urbanog planiranja, koji stavljaju naglasak na heterogenost, deluju tako impresivno. On nam objašnjava zašto su najinovativniji timovi koji „kombinuju poznato i neočekivano“, poput Piksara. Previše neočekivanog i stvar se raspadne. Previše neočekivanog i iskra kreativnosti se ne raspali.
Lerer pokazuje da brejnstorming obično ne daje rezultate u pravoj inovaciji zato što niko ne odbacuje loše ideje. „Jedini način da se maksimalno poveća grupna kreativnost ‒ da celina bude veća od zbira delova ‒ jeste ohrabriti iskrenu raspravu o greškama.“. Ili kao što Li Unkrih, direktor Piksara, kaže: „Zato je naš cilj jednostavan: samo hoćemo da zeznemo stvari što je brže moguće. Hoćemo prvo da doživimo neuspeh. A onda hoćemo da to ispravimo. Zajedno.“
Lerer zaključuje knjigu raspravom na temu zašto nam se čini da su neke epohe kreativnije od drugih. On kaže da kultura određuje naše stvaralaštvo širenjem informacija i pravljenjem veza, kojima potenciramo to stvaralaštvo. Citira harvardskog ekonomistu Edvarda Glejzera, koji ističe da „čak i u ovom dobu tehnologije, i dalje postajemo pametniji u društvu pametnih ljudi.“
„Moć kreativnosti“ ne nudi gotove recepte za to kako da postanemo maštovitiji, ali stavlja naglasak na ključne sastojke kreativne kulture: ozbiljno shvatanje obrazovanja, širenje mogućnosti za mešanje ljudi i nega spremnosti na rizik. Lerer se drži onoga o čemu piše i spreman je da uči, da povezuje polja i discipline raznih nauka, i takođe uživa u istraživanju novih mogućnosti. Čitanje njegove knjige je vežba mašte; ostalo je na nama.
Autor: Majkl S. Rot
Izvor: washingtonpost.com
Lerer počinje pričom o proboju pop kulture, umetničkom ohrabrenju koje je Dilan doživeo kada je napisao „Like a Rolling Stone“. Dilan je završavao iscrpljujuću turneju i sopstvena slava i muzika su mu se smučili. I baš u trenutku kada je odlučio da prestane da ih piše, pala mu je na um prelepa pesma: „To je kao da pesmu piše duh “, rekao je. „On ti da pesmu pa ode. Ne znaš šta ona znači.“ Lerer dodaje: „Nije morao da zna. Morao je samo da veruje duhu.“
Mnoge od priča koje Lerer spominje u prvim poglavljima naglašavaju koristi obraćanja pažnje na unutrašnje mentalne procese, za koje nam se čini da se pojave niotkuda. Možemo naučiti sebe da obratimo pažnju na svoje dnevne maštarije, misli ili fantazije koje nam se čine besmislenim. Ponekad ova pažnja treba da bude lagana, tako da tok ideja i emocije teku bez ometanja. Ponekad pažnja mora biti intenzivna.
Lerer objašnjava koje oblasti neuronauke istražuju različite vrste pažnje, govori o moći desne hemisfere, o prefrontalnom korteksu usmerenom na „direktan fokus pažnje“. Piše o onim delovima mozga koji se najviše angažuju u različitim vrstama aktivnosti. Na primer, u detinjstvu se naš mozak razvija, a sa njim raste i moć da inhibiramo naše besmislene zamisli. Ali kako jačaju naši inhibicija i fokus, kapacitet da improvizujemo se, izgleda, smanjuje.
Poslednja tri poglavlja se umesto na pojedince osvrću na kontekst. Lerer prenosi fascinantna svedočanstva o tome zašto gradovi stvaraju invenzivnu kreativnu silu i zašto određeni principi urbanog planiranja, koji stavljaju naglasak na heterogenost, deluju tako impresivno. On nam objašnjava zašto su najinovativniji timovi koji „kombinuju poznato i neočekivano“, poput Piksara. Previše neočekivanog i stvar se raspadne. Previše neočekivanog i iskra kreativnosti se ne raspali.
Lerer pokazuje da brejnstorming obično ne daje rezultate u pravoj inovaciji zato što niko ne odbacuje loše ideje. „Jedini način da se maksimalno poveća grupna kreativnost ‒ da celina bude veća od zbira delova ‒ jeste ohrabriti iskrenu raspravu o greškama.“. Ili kao što Li Unkrih, direktor Piksara, kaže: „Zato je naš cilj jednostavan: samo hoćemo da zeznemo stvari što je brže moguće. Hoćemo prvo da doživimo neuspeh. A onda hoćemo da to ispravimo. Zajedno.“
Lerer zaključuje knjigu raspravom na temu zašto nam se čini da su neke epohe kreativnije od drugih. On kaže da kultura određuje naše stvaralaštvo širenjem informacija i pravljenjem veza, kojima potenciramo to stvaralaštvo. Citira harvardskog ekonomistu Edvarda Glejzera, koji ističe da „čak i u ovom dobu tehnologije, i dalje postajemo pametniji u društvu pametnih ljudi.“
„Moć kreativnosti“ ne nudi gotove recepte za to kako da postanemo maštovitiji, ali stavlja naglasak na ključne sastojke kreativne kulture: ozbiljno shvatanje obrazovanja, širenje mogućnosti za mešanje ljudi i nega spremnosti na rizik. Lerer se drži onoga o čemu piše i spreman je da uči, da povezuje polja i discipline raznih nauka, i takođe uživa u istraživanju novih mogućnosti. Čitanje njegove knjige je vežba mašte; ostalo je na nama.
Autor: Majkl S. Rot
Izvor: washingtonpost.com
