Ko je bio srpski Dionizije ili Bred Pit onog vremena: Miomir Petrović o svojoj knjizi „Dionizije 1941“ i mogućoj istoriji glumca Ivana Petrovića
Promocija knjige „Dionizije 1941: Moguća istorija Ivana Petrovića“ pisca Miomira Petrovića održana je u četvrtak 22. maja u kafeteriji „Bukmarker“ knjižare Delfi SKC koja je bila popunjena do poslednjeg mesta.
Pored autora, govorili su Nataša Gojković, književna kritičarka, Dejan Acović, prevodilac i kritičar, a moderirala je Ivana Misirlić, urednica izdanja.
„Dionizije 1941: Moguća istorija Ivana Petrovića“ je roman nastao na osnovu biografije srpskog glumca koji je bio izuzetno slavan dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, i ostvario impresivnu filmografiju.
Njegova markantna pojava u nemom filmu privukla je pažnju francuskih i američkih reditelja, a s dolaskom zvučnog filma stekao je svetsku slavu jer je, za razliku od mnogih glumaca nemog filma, imao dubok i lep glas. Možda je važniji razlog njegovog munjevitog uspeha ležao u činjenici što je bio visok, lep i privlačan muškarac, zbog čega je postao jedan od najtraženijih glumaca svog vremena, nesuđeni naslednik Rudolfa Valentina. Svoju slavu stekao je igrajući u holivudskim filmovima ali, naročito, u Mađarskoj i Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata. Zbog toga je njegovo ime, ali i prisustvo, praktično zabranjeno u Titovoj Jugoslaviji.
Za doprinos popularizaciji filmske umetnosti kralj Aleksandar Karađorđević odlikovao ga je Ordenom Svetog Save prvog stepena. Kroz portret zavodnika, poliglote i superstara, čitamo o izazovima filmske industrije, atmosferi slave u kojoj se kupao Ivan Petrović, ali i zlokobnih ideoloških zamki koje nije mogao izbeći. Ova moguća biografija pionira srpskog glumišta na svetskoj sceni upoznaće nas sa magičnom pojavom glumca koji je sve svoje autograme potpisivao ćirilicom i izazivao euforiju ženskog dela publike.
Kako je to objasnio Miomir Petrović, pred nama je „studija o bogu Dionisu, najmlađem grčkom božanstvu, koji je ujedno i najzanimljiviji. On je i žensko i muško, on je bog zanosa, vina, zaštitnik glumaca i pretvaranja…“
„Drugi nivo ove knjige je pitanje: šta je glumac, a treći gde prestaje profesionalizam, a gde počinje samoobožavanje kroz zanat i posao koji volite, a koji će vas vrlo lako odvesti u nešto što će pravnici kasnije nazvati kolaboracija“, kazao je Petrović, ističući da umetnik uvek treba da sanja i vežba da bude iznad dnevnog koje i sam prezire jer je umetnost danas estradizovana – „svako je pisac i sve je književnost“.
Pisac dela poput „Krotitelji vremena“, „Središnja pustinja“, „Kuća od soli“ i drugih, kaže da se u mnogim svojim knjigama bavi međuratnim periodom i različitim vremenima uopšte, ali da lično veruje da živimo u 1939. godini.
„Neka potmula tutnjava je svuda oko nas. Svi smo pomalo ludi, svesni užasne apokalipse koja dolazi, a namerno se pravimo da toga nismo svesni… Ali valjda se duh trudi da se ne preda jer svaki čovek i svaki književni junak uhvaćen je u vremenu u kojem nije želeo, ali se bori, propituje, hrva...“
Svoj roman opisuje kao priču o srpskom Dionisu, prelepom čoveku koga je, kada je bio 1928. godine u hotelu „Moskva“, žandarmerija čuvala od Beograđanki koje su želele poput Bitlsa da ga „rastrgnu“:
„Taj izuzetno lep i visok čovek je predstavljao Austrougarsku 1912. u Stokholmu u kategoriji plivanja na 200 metara. I tamo će na Olimpijadi upoznati Majkla Kertisa, budućeg reditelja ’Kazablanke’. Tada nastaje Kertisova fascinacija tim Bredom Pitom onog doba! Tako Svetislav Ivan Petrović postaje Iwan, bog ljubavi sa Kavkaza. Tako ulazi u Mađarsku, pa u Nemačku kinematografiju i snima ključne filmove zabavnog i romantičnog karaktera, nemačke ratne kinematografije. Istražujući sam saznao da su 90 posto produkcije bile ’tralala’ teme, da bi se vojnik na frontu i majka kod kuće uneli u tu razbibrigu u kojoj je rat nesrećna mala okolnost. Ne zvuči li to poznato? Mi smo najbolji televizijski program imali devedesetih!“
Književna kritičarka Nataša Gojković je ocenila da u romanu „Dionizije 1941: Moguća istorija Ivana Petrovića“ pisac „ide klasičnom linijom – reći sa malo reči puno istine, a šta je istina, dolazi u raznim formacijama, a označava ljubav u svim oblicima i obožavanjima“.
„Primetan je novi način pripovedenja kod Petrovića, kod koga su sada rečenice većinom fakti, bez toliko deskriptivnih ukrasa. Možete da prepoznate njegov stil koji bih nazvala, umesto sveznajući, sveosećajući narator. On oseća svoje junake, zna kada će i u kojoj situaciji šta reći i uraditi. Tako se lako možete poistovetiti sa njima“, ocenila je Gojkovićeva.
Prevodilac i kritičar Dejan Acović je kazao kako je Petrović predstavio glumu kao fenomen i Svetislava Ivana Petrovića kao glumca kojeg je vodila sila dionizijska.
„Knjiga je pametno napisana, dopada mi se ton predavanja, jer nećemo se pretvarati da smo znali ko je bio Svetislav Ivan Petrović, te smo dakle morali da primimo jednu faktografsku dozu… Knjiga je senzualna, ima svoj miris i ukus. Obožavam Miomirovo davanje detaljnih informacija, koje su važne zbog autentičnosti, atmosfere i književne percepcije. Tokom čitanja, čuo sam zujanje analognog filmskog projektora, onog starinskog. To je bilo vreme kada je film fizički postojao. Zamišljam dobar film i od ove knjige, ali je pitanje ko bi mogao da igra Ivana od današnjih glumaca jer je zaista bio autentična ličnost“, naveo je Acović, dodajući da knjizi želi dobar vetar jer je pravi čitalački praznik.
Govoreći o porivu za pisanjem o glumi, Miomir Petrović je kazao da ga još od studija dramaturgije i kasnije decenijskog rada u pozorištima u Beogradu, interesuje prava glumstvenost, a ne ova estradna:
„Gluma je kao naše prilagođavanje okrutnom svetu. Otuda moje prepoznavanje glumačkog zanosa… Kada pišem, moram junaka da doživim, da pronađem njegovu suštinu, moju suštinu… Moram da razumem zašto mu se znoje ruke… Da krenem od čulnosti. Za mene je roman večita potraga za poezijom do koje nikada neću stići. Zašto poezija? Jer je to metajezik koji može biti sazdan od čulnosti, pa posle možeš da dodaš šta želiš… Sve je to tajna do koje ponekad možda dobacim, i to ’ponekad’ mi je sasvim dovoljno!“
„Dionizije 1941: Moguća istorija Ivana Petrovića“ je roman nastao na osnovu biografije srpskog glumca koji je bio izuzetno slavan dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, i ostvario impresivnu filmografiju.
Njegova markantna pojava u nemom filmu privukla je pažnju francuskih i američkih reditelja, a s dolaskom zvučnog filma stekao je svetsku slavu jer je, za razliku od mnogih glumaca nemog filma, imao dubok i lep glas. Možda je važniji razlog njegovog munjevitog uspeha ležao u činjenici što je bio visok, lep i privlačan muškarac, zbog čega je postao jedan od najtraženijih glumaca svog vremena, nesuđeni naslednik Rudolfa Valentina. Svoju slavu stekao je igrajući u holivudskim filmovima ali, naročito, u Mađarskoj i Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata. Zbog toga je njegovo ime, ali i prisustvo, praktično zabranjeno u Titovoj Jugoslaviji.
Za doprinos popularizaciji filmske umetnosti kralj Aleksandar Karađorđević odlikovao ga je Ordenom Svetog Save prvog stepena. Kroz portret zavodnika, poliglote i superstara, čitamo o izazovima filmske industrije, atmosferi slave u kojoj se kupao Ivan Petrović, ali i zlokobnih ideoloških zamki koje nije mogao izbeći. Ova moguća biografija pionira srpskog glumišta na svetskoj sceni upoznaće nas sa magičnom pojavom glumca koji je sve svoje autograme potpisivao ćirilicom i izazivao euforiju ženskog dela publike.
Kako je to objasnio Miomir Petrović, pred nama je „studija o bogu Dionisu, najmlađem grčkom božanstvu, koji je ujedno i najzanimljiviji. On je i žensko i muško, on je bog zanosa, vina, zaštitnik glumaca i pretvaranja…“
„Drugi nivo ove knjige je pitanje: šta je glumac, a treći gde prestaje profesionalizam, a gde počinje samoobožavanje kroz zanat i posao koji volite, a koji će vas vrlo lako odvesti u nešto što će pravnici kasnije nazvati kolaboracija“, kazao je Petrović, ističući da umetnik uvek treba da sanja i vežba da bude iznad dnevnog koje i sam prezire jer je umetnost danas estradizovana – „svako je pisac i sve je književnost“.
Pisac dela poput „Krotitelji vremena“, „Središnja pustinja“, „Kuća od soli“ i drugih, kaže da se u mnogim svojim knjigama bavi međuratnim periodom i različitim vremenima uopšte, ali da lično veruje da živimo u 1939. godini.
„Neka potmula tutnjava je svuda oko nas. Svi smo pomalo ludi, svesni užasne apokalipse koja dolazi, a namerno se pravimo da toga nismo svesni… Ali valjda se duh trudi da se ne preda jer svaki čovek i svaki književni junak uhvaćen je u vremenu u kojem nije želeo, ali se bori, propituje, hrva...“
Svoj roman opisuje kao priču o srpskom Dionisu, prelepom čoveku koga je, kada je bio 1928. godine u hotelu „Moskva“, žandarmerija čuvala od Beograđanki koje su želele poput Bitlsa da ga „rastrgnu“:
„Taj izuzetno lep i visok čovek je predstavljao Austrougarsku 1912. u Stokholmu u kategoriji plivanja na 200 metara. I tamo će na Olimpijadi upoznati Majkla Kertisa, budućeg reditelja ’Kazablanke’. Tada nastaje Kertisova fascinacija tim Bredom Pitom onog doba! Tako Svetislav Ivan Petrović postaje Iwan, bog ljubavi sa Kavkaza. Tako ulazi u Mađarsku, pa u Nemačku kinematografiju i snima ključne filmove zabavnog i romantičnog karaktera, nemačke ratne kinematografije. Istražujući sam saznao da su 90 posto produkcije bile ’tralala’ teme, da bi se vojnik na frontu i majka kod kuće uneli u tu razbibrigu u kojoj je rat nesrećna mala okolnost. Ne zvuči li to poznato? Mi smo najbolji televizijski program imali devedesetih!“
Književna kritičarka Nataša Gojković je ocenila da u romanu „Dionizije 1941: Moguća istorija Ivana Petrovića“ pisac „ide klasičnom linijom – reći sa malo reči puno istine, a šta je istina, dolazi u raznim formacijama, a označava ljubav u svim oblicima i obožavanjima“.
„Primetan je novi način pripovedenja kod Petrovića, kod koga su sada rečenice većinom fakti, bez toliko deskriptivnih ukrasa. Možete da prepoznate njegov stil koji bih nazvala, umesto sveznajući, sveosećajući narator. On oseća svoje junake, zna kada će i u kojoj situaciji šta reći i uraditi. Tako se lako možete poistovetiti sa njima“, ocenila je Gojkovićeva.
Prevodilac i kritičar Dejan Acović je kazao kako je Petrović predstavio glumu kao fenomen i Svetislava Ivana Petrovića kao glumca kojeg je vodila sila dionizijska.
„Knjiga je pametno napisana, dopada mi se ton predavanja, jer nećemo se pretvarati da smo znali ko je bio Svetislav Ivan Petrović, te smo dakle morali da primimo jednu faktografsku dozu… Knjiga je senzualna, ima svoj miris i ukus. Obožavam Miomirovo davanje detaljnih informacija, koje su važne zbog autentičnosti, atmosfere i književne percepcije. Tokom čitanja, čuo sam zujanje analognog filmskog projektora, onog starinskog. To je bilo vreme kada je film fizički postojao. Zamišljam dobar film i od ove knjige, ali je pitanje ko bi mogao da igra Ivana od današnjih glumaca jer je zaista bio autentična ličnost“, naveo je Acović, dodajući da knjizi želi dobar vetar jer je pravi čitalački praznik.
Govoreći o porivu za pisanjem o glumi, Miomir Petrović je kazao da ga još od studija dramaturgije i kasnije decenijskog rada u pozorištima u Beogradu, interesuje prava glumstvenost, a ne ova estradna:
„Gluma je kao naše prilagođavanje okrutnom svetu. Otuda moje prepoznavanje glumačkog zanosa… Kada pišem, moram junaka da doživim, da pronađem njegovu suštinu, moju suštinu… Moram da razumem zašto mu se znoje ruke… Da krenem od čulnosti. Za mene je roman večita potraga za poezijom do koje nikada neću stići. Zašto poezija? Jer je to metajezik koji može biti sazdan od čulnosti, pa posle možeš da dodaš šta želiš… Sve je to tajna do koje ponekad možda dobacim, i to ’ponekad’ mi je sasvim dovoljno!“
