Intervju - Dušan Savić: Mora da se govori o zlu

Rođen sam u Banjaluci, odrastao u Zagrebu, a tridesetak godina sam na relaciji Beč – Sombor. Dugo sam se profesionalno bavio filmom tako da to nisu jedini gradovi gde sam živeo. Tako sam rešio problem nostalgije. Akumulisao sam silnu energiju na tim putovanjima na kojima nas je pratila filmska kamera i mnogo naučio od Lordana Zafranovića dok sam bio njegova desna ruka. Smirio sam se u Somboru, čarobnom mestu.

Tu čovek nalazi poseban mir i doista se živi lepo, lagano bački... Idealna varoš za pisca u zrelijim godinama – kaže u razgovoru za Danas književnik Dušan Savić, koji je poslednjih godina skrenuo na sebe pažnju većim brojem pesničkih proznih knjiga. Objavio je zbirku pesama Kamenje knjigu kratkih priča Sedlo – Banjaluka iz kofera uspomena, kao i romane Porajmos i Bečki točak, koji je objavljen na nemačkom jeziku. Ovaj razgovor smo vodili u Somboru i Beču.

Počeli ste da pišete relativno kasno?

– Nikad nije kasno! Nisam počeo da pišem dok ta potreba nije sazrela u meni. Pišem jer i tada saznajem. Čitam da bih pisao.

Koliko literatura pomaže u pravednom i pravilnom izboru?

– Do poslednjeg momenta čekamo na odgovore i nadamo se razrešenju onog što nas je opteretilo i održavalo u životu. Život se pobrine da nikad ne dobijemo sve odgovore. To je kao na raskršću bez znakova gde sam čovek bira smer, po instinktu, često nesiguran u ispravnost izbora.

Recenzent romana "Porajmos", književnik Stevan Tontić, primećuje kako ste "pomalo moralist".

– Moralista Montenj je smatrao da su sva ljudska bića etički nesavršena, pa uprkos toj nesavršenosti istina nije nedostižna. Smatra da je jedino polazište odakle je moguća potraga za istinom ljudska individua. Bliski su mi ti stavovi.

Mislim da čovek nije svestan vlastite dobrote, nego nju određuju oni kojima veruje. Ako čovek želi da veruju u dobrotu, mora verovati da ona postoji i kod drugih. To je zatvoren krug, bolje rečeno, začarani krug (onaj "circulus vitiosus" koji sam spominjao u romanu Bečki točak) iz kojeg nema izlaza, jer te dve dobrote uslovljene su jedna drugom. Isto je i sa zlom. To je vidljivo i u sudbinama zatočenika Porajmosa, u njihovom preplitanju iskušenja, davanja i žrtve.

Kao u prozi Davida Albaharija vaš roman manje govori o kazni i oprostu, a više o prirodi ljudskog zla.

– U Porajmosu sam pokušao da posmatram zločinca i s one njegove "dobre strane", da ga prikažem i kao žrtvu. Godinama su nam ispirali mozgove i satanizovali ceo jedan narod. Nisam pobornik crno-belog gledanja, a šta satanizacija može da uradi, oslikava nam naša najbliža istorija. Mora da se govori o zlu da bi se iskristalizovalo i ono dobro. Kako u Talmudu piše: "Uvek i bezrezervno smo spremni da oprostimo, ali zaboraviti nećemo nikad!".

Anisemitizam i rasizam danas u vremenu urušavanja zajednica i njihovih vrednosti?

– Skoro svakodnevno, na pojedinim nemačkim, televizijskim kanalima možete gledati dokumentarne emisije koje se veoma kritički osvrću na zlo koje je Hitlerova Nemačka prouzrokovala u dvadesetom veku. S druge strane, danas, kao stranac sve češće se konfrontirate sa neskrivenim antisemitizmom, rasizmom i ksenofobijom, još uvek prisutnom.

Šta vas je navelo da u Porajmosu pišete o Holokaustu?

– Izabrao sam da pišem o prirodi ljudskog zla kako bih došao do odgovora koji mi nedostaju i koje tražim. Tada imam priliku da sebi postavljam pitanja, da pokušam da otkrijem: Kolika je cena opasne ideologije? To delim sa čitaocima.

U stvaranju romana Porajmos uz opasnost da skrenem u puku faktografiju, koja pripada suvoparnim činjenicama istorije – smrt kao brojke, i da se moj roman pretvori u dokumentarnu hroniku, pokušao sam jezgrovitim i kratkim rečenicama, filmičnom poetikom, romaneskni "scenario" da pretočim u žive slike. Tim metodom povezivanja nekoliko celina u jedinstveni prostor romana, stilom filmske dramaturgije, doznačio sam dramatična pitanja i, nadam se, neke odgovore.

Autor: Dragi Bugarčić
Izvor: Danas