Edicija „Klasici srpske književnosti“ bogatija za roman „Zona Zamfirova“ Stevana Sremaca
„Zona Zamfirova“ Stevana Sremca, treća knjiga iz Lagunine edicije „Klasici srpske književnosti“, od 21. oktobra naći će se na Sajmu knjiga u Beogradu, a od 22. oktobra u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari www.delfi.rs i na sajtu www.laguna.rs.
„Zona Zamfirova“ je knjiga uz koju odrastaju generacije. Priča o Zoni, bogatoj mezimici ćerki, i za nju nepriličnom kujundžiji Manetu, iskazana zavodljivim staroniškim dijalektom, ispričana je tako da objedinjuje bajkovitost ljubavne priče i erotsku suptilnost, čaršijsko ogovaranje i etnografsku faktografiju dobronamerni humor i britkost satire – i, što je posebno značajno, pripovedačku samoironiju i autoparodiju. U nju je usađen i njen sopstveni antiroman: ironični pripovedač razgrađuje idiličnost priče o mladima što se vole, uzdrmava značaj rodnih uloga, igra se kompleksima u kojima se naš čovek i danas prepoznaje – i gradi, književnim sredstvima modernog doba, ljubavnu priču za sva vremena.
Proverite koja je tajna njene popularnosti? Zašto se i sto godina posle prvog izdanja priređuju pozorišne predstave, televizijske serije, igrani filmovi i mjuzikli i zašto su po pravilu hitovi svog vremena?
Geografija koja prati Sremčevu fikciju uveliko je inspirisana njegovom biografijom i životom u trima sredinama: vojvođanskoj, niškoj, beogradskoj. Rođen je u zanatlijskoj porodici u Senti 1855, odakle se u dvanaestoj godini seli u Srbiju u kojoj se školuje i gde na Velikoj školi diplomira iz istorije 1878. Posle profesorskog službovanja u Nišu i Pirotu, on će se u Srbiju vratiti 1892. Na sebe je skrenuo pažnju 1875, kada mu je u „Srpskom pregledu“ štampana „Ivkova slava“, koju je sa Dragomirom Brzakom dramatizovao 1901. Objavljivao je romane, dužu prozu koju je nazivao „velikim pripovetkama“. Pripadao je boemskom krugu pisaca, što se odrazilo na njegov humorističko-satiričan ton pripovedanja. Umro je u Sokobanji 1906. godine.
„Zona Zamfirova“ je knjiga uz koju odrastaju generacije. Priča o Zoni, bogatoj mezimici ćerki, i za nju nepriličnom kujundžiji Manetu, iskazana zavodljivim staroniškim dijalektom, ispričana je tako da objedinjuje bajkovitost ljubavne priče i erotsku suptilnost, čaršijsko ogovaranje i etnografsku faktografiju dobronamerni humor i britkost satire – i, što je posebno značajno, pripovedačku samoironiju i autoparodiju. U nju je usađen i njen sopstveni antiroman: ironični pripovedač razgrađuje idiličnost priče o mladima što se vole, uzdrmava značaj rodnih uloga, igra se kompleksima u kojima se naš čovek i danas prepoznaje – i gradi, književnim sredstvima modernog doba, ljubavnu priču za sva vremena.
Proverite koja je tajna njene popularnosti? Zašto se i sto godina posle prvog izdanja priređuju pozorišne predstave, televizijske serije, igrani filmovi i mjuzikli i zašto su po pravilu hitovi svog vremena?
Geografija koja prati Sremčevu fikciju uveliko je inspirisana njegovom biografijom i životom u trima sredinama: vojvođanskoj, niškoj, beogradskoj. Rođen je u zanatlijskoj porodici u Senti 1855, odakle se u dvanaestoj godini seli u Srbiju u kojoj se školuje i gde na Velikoj školi diplomira iz istorije 1878. Posle profesorskog službovanja u Nišu i Pirotu, on će se u Srbiju vratiti 1892. Na sebe je skrenuo pažnju 1875, kada mu je u „Srpskom pregledu“ štampana „Ivkova slava“, koju je sa Dragomirom Brzakom dramatizovao 1901. Objavljivao je romane, dužu prozu koju je nazivao „velikim pripovetkama“. Pripadao je boemskom krugu pisaca, što se odrazilo na njegov humorističko-satiričan ton pripovedanja. Umro je u Sokobanji 1906. godine.
