Autor Dejvid Almond priča o svom romanu „Skelig“
Jedan dan sam išao ulicom i priča mi je pala na pamet, onako kako se to sa pričama zbiva. Počeo sam da je zapisujem. Pripoveda je dečak po imenu Majkl. Zajedno sa roditeljima, seli se u drugi kraj grada, u staru kuću kojoj je potrebno renoviranje. Tek pošto su se uselili, rađa se Majklova sestra. Ona je prevremeno rođena i ozbiljno bolesna. Majkl je izmoren i preplašen. Na kraju dvorišta, nalazi se trošna garaža. Majklu je rečeno da ne ulazi u nju jer je suviše opasno. Naravno, on ipak ulazi u nju. I, iza gomile đubreta i starih kutija čaja, on pronalazi iznemoglog čoveka ili stvora, koji deluje kao da je na ivici smrti.
Priča gotovo da se pisala sama. Reči su pisale mene, ne ja njih. Video sam da se zasniva na mom detinjstvu, mom životu. Kao dečak, izgubio sam mlađu sestru. Moja majka je imala užasan artritis, baš kao i stvor u knjizi. Radnja je smeštena u kuću u kojoj sam živeo, u Hitonu u Njukaslu. Garaža je bila baš kao i ona u knjizi. Ali priča ima svoj sopstveni tok. Čak je i meni bila nepoznata. Morao sam da je otkrivam baš kao i likovi u njoj. Priča je rasla. Majkl se upoznaje sa novom drugaricom, maštovitom Minom koja voli ptice a mrzi školu. Nisam uopšte planirao da se ona pojavi, ali je po mom mišljenju ona najvažniji lik u knjizi. Priča je nastavila da raste i oživljava. A ništa od toga nisam planirao. Zapravo nikada nisam znao šta će se dogoditi, niti kako će se završiti.
Trebalo mi je šest meseci da napišem ovaj roman. Ovo je moja prva knjiga za mlade. Prvi izdavač koji ju je pročitao, rešio je da je objavi. Knjiga je dobila nagrade Karnegi medalja za književnost i Kosta. Objavljena je na četrdeset jezika. Preradio sam je za dramsko izvođenje. Adaptirao sam je za radio izvođenje za BBC. Napisao sam libreto za operu koju je komponovao Tod Mahover. Na kraju je urađen i film sa Timom Rotom u ulozi Skeliga.
Knjiga je izašla 1998, tako da je skoro dvadeset godina stara. I dalje se čita širom sveta. Koriste je u mnogim školama. Drama se izvodi na mnogim pozornicama.
Priča je dotakla mnoge ljude, raznog uzrasta i nacionalnosti. Od svih mojih knjiga, verovatno je najvoljenija i o njoj se najviše pričalo. Dobio sam mnogo pisama vezanih za nju. Neki ljudi, pošto su pročitali ovaj roman, pričali su mi najličnije i najteže stvari o sebi i svojim porodicama. Postavljali su mi razna pitanja u vezi sa njim. Ali ima puno toga u toj priči što ne razumem. Na primer, kako se Skelig našao u garaži? Gde je na kraju otišao? Šta je on? Zašto je priča dodirnula srca toliko ljudi? Nemam odgovore na to. Ali nije li to slučaj sa mnogim stvarima u ovom našem, tajanstvenom svetu?
Izvor: davidalmond.com
Priča gotovo da se pisala sama. Reči su pisale mene, ne ja njih. Video sam da se zasniva na mom detinjstvu, mom životu. Kao dečak, izgubio sam mlađu sestru. Moja majka je imala užasan artritis, baš kao i stvor u knjizi. Radnja je smeštena u kuću u kojoj sam živeo, u Hitonu u Njukaslu. Garaža je bila baš kao i ona u knjizi. Ali priča ima svoj sopstveni tok. Čak je i meni bila nepoznata. Morao sam da je otkrivam baš kao i likovi u njoj. Priča je rasla. Majkl se upoznaje sa novom drugaricom, maštovitom Minom koja voli ptice a mrzi školu. Nisam uopšte planirao da se ona pojavi, ali je po mom mišljenju ona najvažniji lik u knjizi. Priča je nastavila da raste i oživljava. A ništa od toga nisam planirao. Zapravo nikada nisam znao šta će se dogoditi, niti kako će se završiti.
Trebalo mi je šest meseci da napišem ovaj roman. Ovo je moja prva knjiga za mlade. Prvi izdavač koji ju je pročitao, rešio je da je objavi. Knjiga je dobila nagrade Karnegi medalja za književnost i Kosta. Objavljena je na četrdeset jezika. Preradio sam je za dramsko izvođenje. Adaptirao sam je za radio izvođenje za BBC. Napisao sam libreto za operu koju je komponovao Tod Mahover. Na kraju je urađen i film sa Timom Rotom u ulozi Skeliga.
Knjiga je izašla 1998, tako da je skoro dvadeset godina stara. I dalje se čita širom sveta. Koriste je u mnogim školama. Drama se izvodi na mnogim pozornicama.
Priča je dotakla mnoge ljude, raznog uzrasta i nacionalnosti. Od svih mojih knjiga, verovatno je najvoljenija i o njoj se najviše pričalo. Dobio sam mnogo pisama vezanih za nju. Neki ljudi, pošto su pročitali ovaj roman, pričali su mi najličnije i najteže stvari o sebi i svojim porodicama. Postavljali su mi razna pitanja u vezi sa njim. Ali ima puno toga u toj priči što ne razumem. Na primer, kako se Skelig našao u garaži? Gde je na kraju otišao? Šta je on? Zašto je priča dodirnula srca toliko ljudi? Nemam odgovore na to. Ali nije li to slučaj sa mnogim stvarima u ovom našem, tajanstvenom svetu?
Izvor: davidalmond.com
