Na prvi pogled, sve je pod kontrolom: stan je uredan, muž pažljiv, život funkcionalan. Ali Sonja zna da je to samo privid. Dok proverava da li je u glomazni nebeskoplavi kofer spakovala sve sa spiska, sigurna je samo da neće zaboraviti da sa sobom ponese dugogodišnju iscrpljenost i tugu koja ne prolazi ni deset godina nakon smrti roditelja. Sonja odlazi – ne na odmor, već na odmak od života, u banju koju njen muž zove „mentalna“. Tamo je dočekuju mir, topli glasovi terapeuta i lekovita rutina, koju povremeno remeti Ksenija, cimerka koja noću puši na prozoru i kradom pije vino. I Jan, mladi terapeut čije prisustvo uznemirava i uzbuđuje. Ali u toj osami okruženoj vrtovima kao teškim zavesama koje štite od spoljašnjeg sveta Sonjin svet puca po šavovima koje je godinama opsesivno krpila. Brak u kojem nema strasti, već samo navike. Svakodnevica koju oblikuju pravila, a ne želje. Potisnuta žalost za roditeljima bez roka trajanja. I pitanje koje se ne da gurnuti pod tepih: da li postoji nešto drugo? I sme li da postoji? Frida Šarar – pesnikinja koja se ne boji žestokih emocija ostajući pritom „galaksijama udaljena od svake patetike“ – u svom prvom romanu ostaje verna prepoznatljivom izrazu ispisujući intiman, beskompromisan i lirski portret žene na ivici.