Mirko Kovač

Mirko Kovač rođen je 26. decembra 1938. u Petrovićima blizu Bileće, u Crnoj Gori. Rano je otišao od kuće, s jedinim ciljem da postane pisac, sam se izdržavao i školovao, menjao gimnazije, najčešće zbog sukoba s profesorima, pohađao Akademiju za pozorište i film u Beogradu, odsek dramaturgije, koju nije završio jer je već tada u Novom Sadu objavio roman Gubilište (1962), koji se odmah našao na tapetu „ideoloških glavoseča“. Hajka na mladog pisca, optuživanog zbog „mračne slike sveta“, trajala je gotovo godinu dana. Živi između Beograda i Zagreba, gde je za Jadran-film napisao šest scenarija. Mnogi filmovi nastali prema njegovim scenarijima dobili su domaće i svetske nagrade; Lisice (1969) proglašene su za jedan od najboljih hrvatskih filmova svih vremena, nagrađivani su i Okupacija u 26 slika (1978), Pad Italije (1981) i dr. Istovremeno piše i za pozorište: u Kamernom teatru u Sarajevu izvedena je drama Osipate se polako, vaša visosti, ali je posle premijere zabranjena, a pisac optužen da je pravio aluzije na tadašnjeg predsednika Tita. U mostarskom Narodnom pozorištu izvedena mu je drama Iskušenje, takođe zabranjena. Od televizijskih drama koje je napisao dve su izvedene na TV Zagreb. U beogradskoj izdavačkoj kući „Prosveta“ objavljuje roman Moja sestra Elida (1965), koji je iste godine preveden na nemački, a 1971. nezavisni izdavač S. Mašić objavljuje Kovačev roman Životopis Malvine Trifković (dramatizovan i izveden u Ateljeu 212 u Beogradu 1973). Roman je preveden na engleski, francuski, italijanski, holandski, mađarski i švedski jezik. Godine 1971. objavljuje u „Prosveti“ i zbirku pripovedaka Rane Luke Meštrevića, koja je dobila nagradu „Milovan Glišić“. Dve godine posle toga knjiga biva povučena iz knjižara i osuđena kao „crna slika stvarnosti“, a pisac proglašen „perjanicom crnog talasa“, pravca koji je tretiran kao izraz „skretanja u kulturi“. Kovač sve više inklinira Zagrebu, gde radi za film i televiziju i objavljuje romane Ruganje s dušom (1976) i Vrata od utrobe (1978), za koji dobija niz nagrada, između ostalih Ninovu nagradu za roman godine. Roman izlazi u džepnom izdanju u tiražu od trideset hiljada primjeraka. Esejističku prozu Evropska trulež objavljuje 1986. u „Prosveti“, a u „Bigzu“ zbirku pripovedaka Nebeski zaručnici 1987, za koju dobija nagradu BIGZ-a za knjigu godine. Studentski kulturni centar iz Beograda objavljuje mu knjigu scenarija Okupacija u 26 slika i drugi scenariji 1990. godine. U drugoj polovini osamdesetih sve se više angažuje protiv Miloševićevog režima i srpskog nacionalizma, s Filipom Davidom i istomišljenicima osniva nezavisno udruženje Forum pisaca i distancira se od srpskog Udruženja književnika, sudeluje u osnivanju Beogradskoga kruga, koji objavljuje njegov esej Bodež u srcu 1995. Pripovetke Na odru objavljuje „Samizdat B92“ 1996. godine, a iz Beograda sarađuje sa zagrebačkim nedeljnikom Danas. U Beogradu na jednom skupu Šešeljeve pristalice razbijaju mu glavu, zasut je pretnjama, pa krajem 1991. napušta Beograd i stalno se nastanjuje u Hrvatskoj, u Rovinju. Postaje stalni saradnik splitskog nedeljnika Feral Tribune i nepromenjenim tempom nastavlja da piše i protiv hrvatskog nacionalizma. U Rovinju rediguje stare i piše nove knjige: Kristalne rešetke (2004), Grad u zrcalu (2008), pripovijetke Ruže za Nives Koen (2010), novu verziju Ruganja s dušom te dve drame, izvedene u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici kao i knjige eseja Pisanje ili nostalgija (2008) i Elita gora od rulje (2009). S Filipom Davidom objavljuje Knjigu pisama 1992–1995 (1998). Dobitnik je mnogih međunarodnih i domaćih nagrada, između ostalih Herderove nagrade, nagrade Tucholsky, Ninove nagrade za roman, Andrićeve nagrade (za pripovetku Slike iz porodičnog albuma Meštrevića, 1980), slovenačke nagrade Vilenica, bosanskih nagrada „Bosanski stećak“ i „Meša Selimović“, crnogorskih nagrada „13. jul“, „Stjepan Mitrov Ljubiša“ i Njegoševe nagrade, te hrvatskih nagrada „Vladimir Nazor“, „August Šenoa“, nagrade „Jutarnjeg lista“, nagrade „Kiklop“ i drugih. Knjige su mu prevedene na desetak jezika. Mirko Kovač umro je 19. avgusta 2013. u Zagrebu, a sahranjen je u Rovinju.