Izbor iz poezije. „Pesma nije život, niti pesnikov život, ona je paralelna životu[...] Ona samu sebe stvara, preuređuje se iznutra, svojim vlastitim krvotokom se hrani, sprečava da išta u nju uđe i oduzme joj dah. Zaštićena je od korozije vremena. Spolja je fosil, iznutra živi organizam. Ničemu ne može da služi, jer sve njoj služi“, rekao je Branko Miljković, pesnik za kojim su ostali neizbrisiv trag u srpskoj poeziji i zagonetna smrt. Objavio je zbirke „Uzalud je budim“ (1957), „Smrću protiv smrti“ (1959, sa Blažom Šćepanovićem), „Vatra i ništa“ (1960, Oktobarska nagrada), „Poreklo nade“ (1960) i „Krv koja svetli“ (1961), ali je mnogo pesama ostalo i van tih zbirki. Stvarajući od reči i stihova simbole koji dobijaju svoju stvarnost, naseljavajući svet tim realizovanim slikama, Miljković je uzdigao hermetičnu poeziju do bitnog elementa koji ispunjava naše živote. A to je moguće samo pomoću plamtećih reči, goruće tradicije i saživljavanja s ništavilom. „On, unuk simbolista i nadrealista, kako je sam za sebe govorio, svojom sudbinom učinio je pesništvo ’dostignućem krajnje lepote i nezamenljivosti’.“ – Božidar Šujica „Branko Miljković (1934–1961) nije morao umrijeti da bi postao priznat i slavan; već je to bio za svog kratkog života. Iz pjesničke generacije šezdesetih, Miljković je odmah nazvan ’princem poezije’ i odmah svrstan u red velikih pjesnika.“ – Mirko Kovač