Emilija

Bakman me je ponovo oduševio svojim poznavanjem ljudske prirode. Svojim junacima je kao stariji brat zaštitinik koji ima razumevanja za sve slabosti, gluposti i greške i koji im ponekad udari vaspitnu packu. Samo Bakman može da zamisli ovakav zaplet i sastavi družinu od ljudi koji nemaju ama baš ništa zajedničko, osim što su ljudi. I to ljudi sa sopstvenom mukom i problemima. Opet sam se mnogo smejala, malo manje plakala... Stvarno sjajno!

Perica Tokić

Verovatno većina ljudi ne bi htela na svojoj koži, u svojoj duši da iskusi nešto zastrašujuće kao što je "ona krajnja, najveća, najgora samoća: kada niko ne ide tamo kuda idete vi". Međutim, sto ljudi, sto ćudi, zar ne? Evo na primer, neko u ovoj knjizi ima neku drugačiju predstavu loše, negativne, nepovoljne situacije: "u njenoj predstavi pakla, đavo je svaki obed posluživao kao švedski sto, a ona bi se u redu uvek našla iza nekog ko je prehlađen", naučićemo iz ove knjige i da treba učiti na tuđim greškama:"vidimo druge kako udaraju u zid, ali se ipak iz nekog razloga nadamo kako ćemo baš mi uspeti da prođemo kroz njega", ali naučićemo i da sami nekad moramo da se otisnemo, a greške ćemo tad neizbežno osetiti i na svojoj koži:"brodovi u luci su bezbedni, dušo, ali se brodovi ne grade za to". Ovaj sledeći redak je prava oda, omaž umerenom kladjenju s malim ulozima: "niko ne propada kada doživi gubitak, već propada kada pokuša da povrati novac". Toliko lekcija, a sad-primenimo ih.