Ivan

Poput Valdimira i Estragona, koji život otaljavaju iščekujući Godoa, tako i junak ovog romana, Đovani Drogo, svoje dane provodi u misterioznoj tvrđavi Bastijani spremajući se za rat koji je, kako se čini, neprestano da vidiku. Tužna je sudbina ovog Bucatijevog lika koji me je na kraju podsetio na Don Kihota. Obavezna lektira.

Miloš

Dugo sam razmišljao o ovoj knjizi nakon čitanja. Čini mi se da je piščeva ideja dosta pesimistička dok na stranicama ovog romana govori o smislu života i ljudskog postojanja. Čovek čitavog života čeka nekakav neverovatan događaj koji bi tom životu dao neki smisao. Sviđa mi se stil, to je čitljivo, dinamično, mada naizgled nema nikakvog događanja. A krajnji utisak ipak nije tužan, negativan, već više podstiče na preispitivanje, razmišljanje. Lepo čitalačko iskustvo za kraj godine.

Perica Tokić

Pokušajte, potrudite se da nikad ne odustanete, borite se čak i kad osetite da će vam se "tvrdi naboj duše rasprsnuti u plač", iako znate "da ako neko pati, bol je u potpunosti njegov, niko ne može da preuzme na sebe ni najmanji deo", nadajte se, ali ni nadu ne uzimajte zdravo za gotovo, nemojte da je iscrpite, uz nju uvek preduzmite određeni korak, bez obzira koliko mali i nevidljiv taj korak bio, ako ga drugi ne vide i ne primete, bar ćete vi znati da ste ga načinili. Ljudska osećanja su neobično kaleidoskopska, pa se ne iznenadite i ako osetite kako vam se "ushićenje pretvara u neku čudnu patnju, blisku sreći", pa čak i kada bismo čuli ultimativne tonove, akorde koji nas najjače i najdublje pogađaju i čuli ili pročitali negde reči našeg života, možda bismo ih prepoznali, osetili njihovu izvesnost i obradovali se što smo naleteli na njih, ali da li bi došlo do potpunog razumevanja ili bismo pomislili: "samo što ih nisam razumeo, a to se međutim nikada ne desi", odlična knjiga, pozz