Moja ispovest o životu i preživljavanju u logoru

Jedinstven i univerzalan zapis koji nam govori da i u paklu ima nade.

Godine 1943, na početku nemačke okupacije, Edi de Vind radio je kao lekar u Vesterborku, holandskom tranzitnom logoru. Nacisti su mu tamo odveli majku, ali je Jevrejski savet uveravao Edija da će je osloboditi ako nastavi da radi za njih. Kasnije je saznao da su je već prebacili u Aušvic.

U Vesterborku se zaljubio u ženu po imenu Fridel i venčao s njom. Godinu dana kasnije deportovali su ih u Aušvic. Po dolasku, Fridel i Edija su razdvojili. Edi je u jednoj baraci radio kao bolničar, dok je Fridel u obližnjem bloku bila prepuštena nemilosti nacističkih eksperimentatora. Koristeći svaki trenutak da krišom porazgovara sa svojom voljenom, Edi je čeznuo za danom kad će zajedno biti slobodni.

Napisana u samom logoru u nedeljama nakon što ga je Crvena armija oslobodila, Poslednja stanica Aušvic predstavlja veran opis Edijevih dana provedenih u Aušvicu. Njegova snažna poetična proza pruža jedinstven uvid u užase s kojima se suočio u koncentracionom logoru. Obogaćeni fotografijama iz Edijevog života pre Holokausta, tokom i posle njega, ovi potresni memoari objedinjuju dirljivu ljubavnu priču, detaljan prikaz zverstava Aušvica i inteligentnu raspravu o snazi ljudskog duha.

Spasena od zaborava, ova knjiga predstavlja važan i trajan dokument, svedočanstvo o snazi ljudskog duha i upozorenje na ponor u koji možemo da potonemo kad predrasude prevladaju.

„Neprikosnoveno svedočanstvo o Holokaustu.“ Heder Moris, autorka romana Tetovažer iz Aušvica