Olivera Nedeljković*
Међу корицама књиге Острво на два мора на којима мирно плови бродић од папира, књижевница Љубица Арсић је сабрала 31 причу о мору из пера најзначајнијих светских приповедача XX века. Овај тематски избор инспирисан морем и његовом вишезначном симболиком, објављен у едицији Таласи издавачке куће Лагуна, на најбољи начин отвара Тајанствено острво, проза Јована Христића издвојена из књиге Тераса на два мора. Након ње, шум таласа до нас допире у изврсним преводима приповедака најзначајнијих приповедача XX века, чија су имена, већ сама по себи, довољна препорука за читање ове књиге: Алберто Моравија, Шуламид Лапид, Тенеси Вилијамс, Дино Буцати, Исак Башевис Сингер, Дилен Томас, Жан-Мари Гистав Ле Клезио, Итало Калвино, Мигел Делибес, Иван Буњин, Џером Дејвид Селинџер, Витолд Гомбрович, Марио Бенедети, Хулио Кортасар, Хорхе Луис Борхес, Антонио Табуки, Џубран Халил Џубран, Жозе Сарамаго...
Њихове приче о мору, заправо су приче о животу и његовој променљивости, о страстима и преображајима, о најдубљим људским посвећењима и страховима, о вртлогу ероса и танатоса, о свеоухватној чежњи и меланхолији која нас обузима док гледамо непрегледно плаветнило, покушавајући да докучимо где престаје море, а где почиње небо, и обратно. Зато је море у приповеткама великих мајстора много више од кулиса, више чак и од амбијента којим се дочарава одређена атмосфера. Оно је симбол људске узбуркане душе, њене истовремене склоности и ка неверину и ка бонаци, али и тежње за утехом коју обећава обала. Читајући приповедна остварења писаца који су у овој сажетој форми исказали врхунско мајсторство, сигурно ћемо се на појединим местима снажно борити за дах, покушавајући да главу држимо изнад запењене површине, биће и оних текстова кроз које ћемо се кретати као да ходамо кроз густу, морску воду, али и оних пасуса над којима ћемо застати како бисмо их заувек понели са собом, као одшкринуту шкољку или пужа тајанствене спирале. Зарањајући у чудесне приповедне светове које је за нас изабрала Љубица Арсић, у сваком од њих препознајемо неко сасвим ново море, али и његове обале које још увек нису уцртане ни на једној мапи света.
Када склопимо корице Острва на два мора, бићемо пријатно исцрпљени, али и окрепљени у исти мах, баш као да смо се добро искупали у бескрајној, модрој води. И осећаћемо како са наше коже на сунцу нестају крупне капи воде, чак и ако прочитану књигу нисмо спустили на врео, побелели песак, него далеко, далеко од њега, где не допиру ни крици галебова, ни шапат таласа, ни неизрециви мирис мора.
