Evgenija Anđelković

Radnja romana se odvija u Jerusalimu pedestih godina XX veka.Hana Grinbaum, studentkinja književnosti i Mihael Gonen,student geologije,stupaju u brak.Na prvi pogled je sve u redu,izgleda kao da se vole,ali oni se u suštini i ne poznaju dobro tako da svako od njih vodi svoj zaseban život.Mihael je nežan i osetljiv čovek,razuman i odgovoran dok je Hana impulsivna,vatrena pa u snovima traži ispunjenje svojih dubokih čežnji.On se odgovorno brine za svakodnevne stvari,a ona živi u svom svetu mašte. "...Hoćemo li umreti,Mihaele,ti i ja,ne dodirnuvši jedno drugo baš nijednom? Da se dodirnemo.Spojimo.Da se izgubimo jedno u drugom.Kakva obmana.Kakva prezriva klopka.Iznurena sam.Oh,spavati,spavati..."

Cvetković

Moj Mihael je, pre svega, iskrena i realna priča o braku dvoje ljudi u jeku društvenih, političkih i vojnih previranja u Izraelu. Mihael je oličenje stamenog naučnika, sa obe noge na zemlji, koji se sa svim životnim izazovima bori strpljivošću i i istrajnošću stečenim u samim stručnim istraživanjima kojima se bavio. Hana, sa druge strane, je mlada studentkinja književnosti koja u potrazi za srećom iz detinjih maštanja možda prebrzo stupa u brak sa Mihaelom. Njihov zajednički život je opisan iz Haninog ugla. Svaki detalj je opisan bolno realno, toliko da većina čitalaca može da se identifikuje sa opisanim događajima i situacijama. Uticaj porodice, nezavidna ekonomska situacija, pokušaj mirenja karijere i porodice, a sve to u vreme nestabilne situacije u državi ostavlja pečat ne samo na aktere romana, već i na njihov brak. Oduvek krhku, Hanu sve te okolnosti dodatno opterećuju i guraju u depresiju, odnosno, u svet mašte kao jedini izlaz. Kako pripovedanje odmiče, svedoci smo Mihaelove neme požrtvovanosti i svojskog truda, ali to je zalaganje koje ostaje bez Hanine povratne reakcije jer je, očito, bez ljubavi, ili, barem, bez one očekivane ljubavi. Svaki dan, svaki novi životni izazov i problem, produbljuju njihovu krizu koju ni njihov sin ne može da zaleči. Roman je potresno svedočenje o ljubavi, nerazumevanju i krizi u braku. Amos Oz nam daje realnu sliku života partnera bez ulepšavanja i srećnog kraja, već, štaviše, sam kraj otvara nova pitanja o budućnosti i tera nas na razmišljanje o našim sopstvenim životima.

Gabrijela Misic

Ovo je jedna od onih knjiga zbog koje vam stoji knedla u grlu dok je citate. Hana je antijunak, ali jedan od onih antijunaka koje čitaoci vole. Ona podseća na Kamijevog Mersoa, u njoj postoji nešto slično junakinjama antičkih tragedija, ona u isto vreme izaziva prezir i saosećanje. Mihael je njen antipod. Amos Oz uspeva sa spoji ove dve figure i pokaže nam kako je za sreću ipak tako malo potrebno i kako upravo baš ta mrvica mnogima nedostaje.

Mirjana Pavlović

U romanu Moj Mihael, Amos Oz stvara priču o braku koji će možda ili možda neće preživeti. Hana i Mihael su se venčali ubrzo nakon što je Izrael stekao nezavisnost, a autor često koristi Haninu borbu za samostalnost i kontrolu kao paralelu bolu i teškoćama tek stvorene države, odlučne da se brani. Kako se pozadina njihovog porodičnog života rasvetljava, ponašanje Mihaela i Hane sagledavamo u širem kontekstu. Hana žudi za uzbuđenjima, često bežeći od stvarnosti u svet mašte, dok Mihael, vredan i pragmatičan, čvrsto stoji na zemlji. Ogrezla u depresiju nakon rođenja deteta, Hana sve više postaje nestabilna, sve dok fizički ne oboli, što ona, ironično, doživljava kao oslobađanje. Ponekad ljudi žive pod istim krovom, a da se ne poznaju dovoljno dobro, šta više i ne ulažu bilo kakav trud da to promene. U stvari, Hanin i Mihaelov život je verovatno kao i mnogi drugi, i mnogo je onih koji će videti i deo svog života u ovoj maloj psihološkoj studiji. Njihovi likovi su bazirani na Ozovim roditeljima, a roman predstavlja neki vid lečenja terapijom pisanja. Ovo postaje očigledno nakon čitanja piščeve autobiografije "Priča o ljubavi i tami" u kome Amos Oz govori o majčinom samoubistvu i svom bolu. Autobiografija je ključ za Moj Mihael i najbolje ih je čitati paralelno. Slikovit, prepun simbola i psihološki istinit, roman je isto tako stvaran, kao što je bio i 1968. kada je napisan, a piščevo korišćenje simbola produbljuje priču i čini je univerzalnom.

Gordan Gorunović

Moj Mihael – Amos Oz Začuđujuće je da ovaj roman tek prvi put posle 43 godine od premijere, objavljuje „Laguna“. Dosta jevrejskih pisaca je prenelo realne slike života u Izraelu, ali Amos Oz je malo drugačije obradio temu, bez prenaglašenih opisivanja kibuca i etno momenata, koji su prisutni u naznakama. Iz vizure mlade sudentkinje Hane on tka romasu koja se urušava kroz splet događaja u kome je stub radnje, ljubav na prvi pogled njenog života, Mihael. Pisac nema problema sa pisanjem u ženskom rodu, a emocija deluje autentično. Šesta decenija prošlog veka na Bliskom istoku projektovana je preko male porodice proširene sinom Jairom. Život nije uvek onakav kako nam deluje. „Obmana se uvek otkrije sama. To je kao kratko ćebe – pokriješ noge, viri ti glava, a ako pokriješ glavu, vire ti noge“. Likovi prolaze pored Hane i oplemenjuju kolorit romana. Ubrzo posle poleta i velike ljubavi, poglavlja često počinju mislima: „Dani su sumorni i isti“. Mobilizacijom Mihaela dolazi do još veće krize. Pretpostavka da je u Sinajskoj putinji, još više oštećuje duhovni mir a bekstvo od stvarnosti je sve češće jedino prihvatljivo. Do kraja ove snažne storije najbolja definicija se nalazi u sledećem pasusu: „Svi dani su isti, i ja sam ista. Postoji nešto što nije isto. Ne znam kako se to zove. Moj muž i ja smo dva neznanca koja se slučajno sreću izlazeći iz klinike gde se leče od nekakve fizičke tegobe“. Drago mi je da se ovakva knjiga pojavila pa makar i sa ovolikim zakašnjenjem, zato što za dobru literaturu nikada nije kasno. Gordan Gorunović