„Ako ste pomislili da mi je mesto u ludnici, ne brinite – odatle i pišem.“ Marta pokušava da se useli u sopstveni život. To je, ukratko, njena borba: da pronađe svoje „srećno mesto“, kuću koja nije tuđa, ni preopterećena uspomenama, ni „nakazno čedo građevinskog preduzimača“. Nekada je imala sve – luksuznu vilu na Banovom brdu, muža lekara, sina tinejdžera, stabilan posao – a onda je napunila četrdeset i svet je počeo da se kruni. Suprug je našao mlađu ljubavnicu, sin se preselio kod bake, a Marta je prisilno iseljena iz života koji je poznavala. Tanka granica između razuma i ludila nestaje u danonoćnim pijankama s prijateljicom Ljubicom, sve dok i Martin nekadašnji dom ne oživi – i ne progovori. Tapete šapuću, voda iz česme teče sama od sebe, a sa frižidera lete magneti s porukom: „Prodali su me za bagatelu jer ne volim nove stanare. Pozdrav, Kuća.“ Kada se stvarnost potpuno dezintegriše u atome besmisla, Marta završava u privatnoj bolnici na periferiji Beograda, među ljudima koji govore previše i onima koji su odavno utihnuli. Tamo, kroz sećanja i zapise koje čita na grupnoj terapiji, pokušava da rekonstruiše događaje koji su je doveli do psihičkog sunovrata. Marta piše iako više ne veruje u smisao – jer ima nečeg duboko oslobađajućeg u tome da se sopstveno ludilo nazove pravim imenom. I upravo iz tog odsustva smisla nastaje red po red briljantne, ironične proze. Roman Vide Crnčević Basare istovremeno je potresan i duhovit, surov i utešan – kao pogled u ogledalo iz kojeg vam poznato lice namigne i kaže: preživela si.